Marfi: Prošle godine, na skupu američkih naučnikau Njujorku, jedan od govornika izneo je mišljenje da je nastupilo vreme u kojem nauka mora dati novu definiciju Boga.
Ajnštajn: Apsolutna besmislica!
Marfi: Da li onda je usledilo nešto još besmislenije. Iz ovog incidenta razvila se javna diskusija u kojoj su strastveno učešće uzeli i predstavnici crkve. U nastupima predstavnka različitih crkava kao zajednički stav može se izdvojiti misao, da je uvlačenje Boga u naučnu diskusiju neumesno, pošto nauka nema ništa zajedničko sa religijom.
Ajnštajn: Mislim da su oba pogleda zasnovana na veoma površnim predstavama o nauci, kao, uostalom, i o religiji.
Marfi: Ali mnogo ozbiljniju i važniju stranu nastale situacije predstavlja javna diskusija koja je usledila i pokazala da je naučnik, o kome sam govorio, izrazio mišljenje široke publike. U celom svetu, posebno u Nemačkoj i Americi, ljudi se obraćaju nauci u potrazi za duhovnom podrškom i nadahnućem, koje im, po svemu sudeći, religija ne može dati. U kojoj meri, savremena nauka, može zadovoljiti tu njihovu potrebu? Želio bih profesore da čujem Vaše mišljenje o ovom pitanju?
Ajnšatajn: Ako govorimo o onome što nadahnjuje savremena naučna istraživanja, smatram da u u naučnoj oblasti, sve najdublje, najsjajnije ideje, svoje poreklo vuku iz dubokog religioznog osećanja, i smatram, da bez takvog osećanja, te ideje ne bi bile toliko plodotvorne. Pretpostavljam, takođe, da ta religiozna raznolikost, koja se danas oseća u naučnim istraživanjima, predstavlja jedinu stvaralačku religioznu delatnost u današnje vreme; jer teško je tvrditi da današnja umetnost izražava nekakve religiozne instinkte.
Saliven: Kako je moguće tvrditi da najviša naučna dostignuća izražavaju religiozno osećanje? Zar religija ne nastaje, u suštini, iz pokušaja da se pronađe smisao života? Zar glavni razlog njenog nastanka nije to što u svetu postoji patnja, stradanje?
Ajnštajn: Ne mislim da je koncepcija religije koju ste izneli naročito duboka. Zaista veliki religiozni ljudi, polazili su od sasvim drugačije koncepcije.
Saliven: Ali Vi se profesore slažete da je Dostojevski veliki religiozni pisac?
Ajnštajn: Slažem se.
Saliven: Meni se čini da je osnovni problem koji je razmatrao bio problem patnje.
Ajnštajn: Ne slažem se sa Vama. Stvar stoji drugačije. Dostojevski nam je pokazao život, to je istina; ali njegov cilj je bio da nam skrene pažnju na zagonetku duhovnog postojanja, i želeo je, takođe, da to učini jasno i bez komentara. Kod takvog pristupa nikakvi problemi se ne pojavljuju, i Dostojevski nikakve probleme nije razmatrao.
Marfi: Teško je reći i za savremenu nauku da se bavi rešavanjem problema.Imam u vidu, pre svega, najviše oblasti naučih istraživanja. Cilj Vašeg rada, profesore, i rada Vaših kolega, kao što je Maks Plank, Šredinger, Hajzenberg, Edington, Miliken, viši je i širi od ciljeva koji su pred sobom postavili naučnici-istraživači stare škole. Njihovo glavno interesovanje bili su konkretni problemi: otkriće prirodnih zakona koji bi omogućili čoveku da upravlja silama prirode i da ih koristi za spostvene potrebe i komfor. To je posebno uočljivo u hemiji ili elektrotehnici. Malograđanski um danas se još uvek pita kakva je korist od teorije relativiteta. Malograđanski um nije toliko dalekovid da bi shvatio da je teorija relativiteta samo prva faza rada, Vašeg i Vaših kolega, u stvaranju veličanstvenog zdanje naučne teorije, čiji venac će biti autentična kosmologija zasnovana na objektivnom izučavanju činjenica. Ta teorija mora, u krajnjoj liniji, zauzeti mesto onih subjektivnih projekcija našeg uma na spoljašnjih svet, koje čine osvnovu Aristotelove i Platonove filozofije, a zapravo i svega što se danas naziva filozofijom. U kojoj meri, naučna teorija, koju ste Vi i Vaše kolege stvorili, može postati filozofija koja će biti u stanju da učini pokušaj ustanovljavanja prkatičnih životnih ideala, na ruševinama religioznih ideala, koji su u poslednje vreme doživeli strahovit poraz? Upravo je to naša glavna tema.
Ajnštajn: Praktična filozofija – označavala bi filozofiju ponašanja. Ne mislim da nauka može ljude učiti ljude moralu. Ne verujem da je uopšte moguće izgraditi filozofiju morala na naučnoj osnovi. Na primer, Vi ne bi mogli naučiti ljude da sutra pođu u smrt braneći naučnu istinu. Nauka nema takvu moć nad ljudskim duhom. Ocena života i svih njegovih najblagorodnih manifestacija, zavisi samo od onoga što duh očekuje od svoje budućnosti. Svaki pokušaj da se etika svede na naučne formule neizbežno je osuđen na neuspeh. U to sam potpuno ubeđen. S druge strane, nema nikave sumnje u to da najviše oblasti naučnog istraživanja i opšte interesovanje za naučnu teoriju imaju ogroman značaj, pošto omogućavaju ljudima da pravilnije procene rezultate duhovne delatnosti. Ali naučna teorija, njen sadržaj sam po sebi, ne stvara moralne osnove za ponašanje ličnosti.
Marfi: Međutim, isti ti ljudi naukom zadovoljavaju svojevrsno religiozno osećanje, koje povremeno prerasta gotovo u verski fanatizam. Vi ste verovatno čuli o tom metežu koji se desio u Njujorku, kada su se ljudi davili i tukli, pokušavajći da po svaku cenu prisustvuju predavanju o teoriji relativnosti? Očigledno, nadali su se, da će dobiti neko nepoznato nadahnuće, da će se približiti velikoj istini, koju nisu mogli da shvate. Kada sam u novinama čitao o tome, iznenada sam zamislio sebe u bici u doba ranog hrišćanstva, kada su se ljudi sekli i ginuli u ime apstraktnih učenja o Trojici.
Ajnštajn: Da, čitao sam o tome. Mislim da neobično interesovanje, sada prisutno u širokoj javnosti, i važno mesto koje nauka zauzima u ljudskim umovima, predstavljaju najistaknutije manifestacije metafizičkih potreba našeg vremena. Ljudi, očigledno, počinju da odustaju od vulgarno shvaćenog materijalizma, osećaju životnu prazninu i traže nešto što nadilazi granice iskljčivo ličnih interesa. Sveopšte interesovanje za naučne teorije, uvelo je u igru više sfere duhovne delatnosti, što ima ogroman značaj za čovekovo moralno iceljenje.
Marfi: Šta se može preduzeti da mladi ljudi na koledžima i univerzitetima počnu da izučavaju naučne teorije kao opštekulturne discipline?
Ajnštajn: Ako govorimo o naučnoj isitni u celini – neophodno je razvijati stvaralačke sposobnosti i intuiciju. Može se celo zdanje naučne istine sagraditi od kamena i kreča njenih sopstvenih učenja raspoređenih u jedan logički poredak. Ali, da bi se izgradila takva konstrukcija, takvo učenje, i da bi ga razumeli, neophodna je umetnička kreativnost. Nemoguće je napraviti kuću samo od kamena i kreča. Smatram da je posebno važno korišćenje najrazličitijih načina, puteva, dostizanja istine. Pod tim podrazumevam, da naše moralne sklonosti i ukus, naše osećanje za lepo i religiozni instinkt, treba da daju doprinos, pomažujći našoj misaonoj sposobnosti da dođe do svojih najviših dostignuća. Upravo se tako ispoljava moralna strana naše prirode – to unutrašnje stremljenje da se dosegne istina, koje je, nazivajući ga amor intellctualis, tako često isticao Spinoza. Kao što vidite, potpuno sam suglasan sa Vama kada govorite o moralnim osnovama nauke. Ali, izokrenuti taj problem, i govoriti o naučnim osnovama morala, nije moguće.
Marfi: Ali u tom slučaju Vi se razilazite sa mišljenjem bihejviorista ili čak i sa eugenistima, koji smatraju da se u svom ponašanju čovek mora rukovoditi svetlom naučnog učenja.
Ajnštajn: Smatram da sam svoje gledište iskazao prilično jasno.
Preveo Aleksandar Mirković
Izvor: Dialogue Forum
