U izraelskim napadima stradalo je nekoliko ključnih iranskih zapovednika
Prevod za Žurnal: M. M. Milojević
Intervju za Forin polisi vodio: Džon Haltivanger
Izrael je izveo zapanjujući napad na Iran rano izjutra 13. juna po lokalnom vremenu, ciljajući mete širom zemlje u masivnoj operaciji koja još uvek traje a koja je usmerena protiv iranske vojske i nuklearnog programa.
Još uvek ostaje da se vidi – kako novi podaci postaju poznati o izraelskoj operaciji – koliko je opsežna naneta šteta ali iranski državni mediji su potvrdili pogibiju nekoliko visokih vojnih zapovednika i naučnika koji su radili na nuklearnom programu.
Među onima koji su poginuli je i general Mohamad Bageri, načelnik generalštaba oružanih snaga i general Hosein Salami, zapovednik Korpusa zaštitnika Islamske revolucije (uobičajeni naziv Revolucionarna garda). Takođe su stradali i generali Golam Ali Rašid, zamenih načelnika generalštaba oružanih snaga i general Amir Ali Hadžizadeh, šeh balističke raketne jedinice Revolucionarne garde.
Kako bismo stekli bolji uvid u to šta za Iran znače ovi gubici i posledične nužne promene u lancu komandovanja, te kako se mogu odraziti na stabilnost iranske vlade i budućnost regiona, Forin polisi je razgovarao sa Afšonom Ostovarom, profesorom nacionalne bezbednosti na Pomorskoj postdiplomskoj školi. Ostovar je stručnjak za iransku vojsku i autor dve knjige, Wars of Ambition: The United States, Iran, and the Struggle for the Middle East (Rat ambicija: Sjedinjene Države, Iran i borba za Bliski istok)i Vanguard of the Imam: Religion, Politics, and Iran’s Revolutionary Guards (Imamova prethodnica: religij, politika i iranska Revolucionarna garda)
Intervju je uređen zbog obima i jasnoće.
Forin polisi: Iran je ostao bez načelnika generalštaba svojih oružanih snaga, zapovednika Revolucionarne garde, zamenika načelnika generalštba i zapovednika raketne jedinice Revolucionarne garde. Koliko su značajni ovi gubici unutar iranskog lanca komandovanja?
Afšon Ostovar: To je žestoki udarac. Sasečen je nervni sistem koji je predvodio iransku strategiju prethodnih dvadeset godina. U izvesnom smislu, najžešći udarac jeste gubitak vazduhoplovnog zapovednika Hadžizadeha, koji je, i više nego [nekadašnji zapovednik Revolucionarne garde] Kasem Sulejmani bio arhitekta iranske vojne strategije i njen najvažniji vojni mislilac sve do prošle godine.
On je tvorac raketnog programa i programa razvoja dronova koji su učinili Iran ozbiljnim protivnikom sa kojim je teško nositi se. Učinio je Iran izvoznikom oružja – posebno u Rusiju – i, više nego bilo šta druga, bio je general koji je pozivan da odgovori na svaki neprijateljski potez protiv Irana. U ovom trenutku, kada su iranski strateški objekti i nuklearna postrojenja meta napada ili su oštećena – nedostatak Hadžizadehovog glasa će se zaista osetiti.
Kako bismo razumeli značaj ovih pogibija, šta bi bilo uporedivo u Sjedinjenim Američkim Državama? Da li bi to bilo kao gubitak direktora CIA ili ministra odbrane, zajedno sa drugim istaknutim ličnostima, i to istovremeno?
Teško je napraviti poređenje, posebno jer je u Sjedinjenim Američkim Državama vojska daleko institucionalizovanija. Ne oslanja se na istaknute ličnosti za strateško i doktrinarno usmeravanje.
Semjuel Čerap/Sergej Radčenko: Razgovori koji su mogli da okončaju rat u Ukrajini (Treći dio)
Za razliku od toga, unutar iranskog sistema, ličnosti su zaista značajne zato što zauzimaju određene položaje mnogo duže. I zato što je Iran diktatura, u kojoj su odnosi koje ovi najviši komandanti imaju sa vrhovnim vođom ono što oblikuje i usmerava odlučivanje u Iranu. Iranski vrhovni vođa oslanja se na ovaj trust mozgova, ne samo u figurativnom smislu, već krajnje doslovno. Oni ga zapravo savetuju i on im veruje da će upravo oni izvesti ono što mu sugerišu da bi trebalo uraditi.
Ovoga puta, posredi nije samo obezglavljivanje vojske, već i gubitak velikog dela saveta za nacionalnu bezbednost. To je kao kada bi iz stroja bio izbačen čitav kabinet. [Vrhovni vođa ajatolah] Hamnej je mnogo usamljeniji sada nego što je to bio pre nekoliko dana.
Koliko brzo i lako Iran može da zameni neke od ovih predvodnika? Koliko je dubok pul potencijalnih lidera?
U širem smislu, može da ih zameni smesta – što je već i učinjeno. Uvek su na raspolaganju zamenici ili njihovi pomoćnici. Na raspolaganju vam je uvek neko ko poznaje stvari, zna sa čime se raspolaže i može vrlo brzo da preuzme ovu poziciju. Razlika je što te osobe neće raspolagati sa onim nivoom uverljivosti, ličnim odnosima, samopouzdanjem ili čak i iskustvom o odnosima unutar iranskog vođstva a čime su raspolagali njihovi prethodnici.
U pogledu svakodnevnog institucionalnog posla kojim se bave vojni zapovednici oni će verovatno obaviti solidan posao. Ali kada su posredi šire strateške i akcione mere, tu će se osetiti manjkavost.
Šta očekujete od ove nove generacije predvodnika? Da li bi trebalo da očekujemo da su agresivniji? Da li će doći do ideoloških promena?
Ljudi koji su smesta zamenili ubijene zapovednike – oni su uglavnom i dalje prilično stari ljudi. Ali jednom kada dođe do unapređenja neke ličnosti i sve druge ličnosti u lancu komandovanja bivaju pomerene naviše. Tako da se mlađa generacija sve više približava zapovedničkim mestima. Te mlađe generacijesu one koje su se kalile u Siriji, Iraku, Jemenu ili Libanu. Oni su imali priliku da vide Iran u najmoćnijem i najuticajnijem položaju. Takođe su mogli da posvedoče okomiti pad sve te moći i uticaja tokom prethodne godine. I teško je reći tačno kakva su njihova opredeljenja u ovom trenutku.
Ukoliko biste me pitali prošle godine, pre kolapsa Sirije, na primer, rekao bih vam da je mlađa generacija zapovednika unutar Revolucionarne garde ratobornija, samopouzdanija i oštro usredsređena na Izrael i Sjedinjene Države, i, više nego bilo šta drugo, odvojena od ranijih epizoda koje su oblikovale Islamsku republiku – posebno od Iračko-iranskog rata.
Svako ko je ubijen u tim napadima je bio veteran Iransko-iranskog rata. To je bio rat od kojeg su otpočeli svoje delovanje i on je zaista oblikovao njihov pogled na svet. I taj rat je značajan iz mnogo razloga, ali jedan od najvažnijih razloga jeste da je bio veoma dug, iscrpljujući, razorni rat. On je takođe doveo do toga da iransko vođstvo učini sve što može kako rat ne bi stigao iznova u Iran. Oni su želeli da drže rat što je moguće dalje od Irana. Hteli su da vode ratove preko posrednika i da zaklone Iran što je više moguće.
Ali sada je rat došao do njih, i kako mlađa generacija počinje da zauzima položaje, oni nemaju ranije iskustvo. Nisu proživeli rat. Biće zanimljivo videti da li su sada spremni na rat, ili su dovoljno obeshrabreni da žele da iznađu putanju da se stvar nekako razreši.
Još pre ovog napada smatralo se da je Iran znatno oslabljen. Šta gubici ovih istaknutih ličnosti u lancu komandovanja znače u pogledu iranske sposobnosti i spremnosti da se nastavi dalje? Da li bi Iran i dalje trebalo da se sagledava kao pretnja po Izrael i njegove saveznike?
Da budem iskren, nisam smatrao Iran za onoliku pretnju ni juče [uoči napada] koliko je to izgleda činilo izraelsko vođstvo. Iran je izgubio veliki deo podruja koje je kontrolisao, i većina njegovih ‚posrednika‘ koji su imali izvestan značaj je ili uništena, poput Hamasa ili su im, kao u slučaju Hezbolaha, naneti tešku gubici. Iranska sposobnost da posredno vodi rat uglavnom je izgubljena. Huti i dalje postoje i mogu da učine neke ozbiljne stvari ali iranska moć je zaista bila na silaznoj putanji.
Za mene, Iran je bio na polovini kapaciteta u pogledu svoje moći. Iran nije bio bezopasan delatnik, ali je na mnoge načine istrošio svoju snagu. Ali, očigledno, Iran i dalje ima svoje namere. Iran i dalje raspolaže izuzetnim kapacitetima i Iran ne želi da učini dovoljne ustupke u pogledu svog nuklearnog programa kako bi razvejao strahovanja i brige Sjedinjenih Američkih Država i Izraela. Iran je sada daleko manja pretnja.
No, ono što se može učiniti bombardovanjem Irana je ograničeno. Može se uništiti mnogo toga, ali mnogi iranski kapaciteti smešteni su ispod zemlje. Režim će se po svoj prilici pokazati prilično otpornim u pogledu sposobnosti da odoli svakom pokušaju zbacivanja. Ukoliko želite da uništite sve što je Iranu na raspolaganju moraćete da rasporedite kopnene snage, i moraćete da idete i uništavate od mesta do mesta.
Postoji mogućnost da Iran i dalje poseduje dovoljno fizionog materija, dovoljno podzemnih kapaciteta za obogaćivanje uranijuma, i možda je sačuvao umeće u vezi sa izradom nuklearne bombe. Može na kraju, ukoliko to odluči, završiti sa nuklearnim oružjem na raspolaganju. Nije mi poznato da li je izgubio ili nije izgubio svoje zalihe. Ukoliko nije, i ukoliko je sve ovo ostalo prilično dobro zaštićeno ispod planina, zamislivo je da bi Iran mogao da testira i ima na raspolaganju nuklearnu silu u narednim nedeljama, mesecima ili godinama – to je upitna mogućnost, ali mogli bi da pređu tu granicu. To je zaista jedina karta na koju bi još mogli da odigraju.
Ukoliko ostanu bez svog nuklearnog programa, ili kroz politički kompromis ili putem vojne degradacije, izgubiće poslednje sredstvo odvraćanja barem protiv Sjedinjenih Američkih Država. Očigledno da to više nije sredstvo odvraćanja protiv Izraela.
Iran i dalje ima sposobnost da nanese štetu ukoliko to želi, ali nema više sposobnost, usudiću se da procenim, da povrati uverljivo odvraćanje.
I pošto ne može da povrati stanje odvraćanja u bilo kom smislenom obliku, celokupna vojna moć kojom raspolaže ne služe svrsi kojom je bila namenjena.
Da li izraelski napad garantuje da će se Iran okrenuti prema proizvodnji nuklearnog oružja?
Nikada ne bih to rekao sa krajnjim pouzdanjem, ali mislim da je to vrlo moguće ishodište. Iran, zapravo, ima vrlo malo izbora. Može da vodi rat koji će ga ostaviti u ruševinama i da povuče svakoga na svojoj strani ka dnu. Može da postigne kopromis sa SAD, potpuše dogovor, i nada se da će to biti dovoljno da postigne mir sa Izraelom.
Ili, Iran može teorijski da postigne nuklearni prodor, izvede testiranja i domogne se nuklearnog oružja. U izvesnom smislu, možete da zamislite da to čine pošto su pretrpeli neuspeh u svakom drugom pogledu.
Ali to je gora mogućnost. To je severnokorejski scenario za Iran. Ukoliko se upute prema sticanju nuklearnog oružja, preseći će suštinski mogućnosti normalizacije, reformi, poboljšanja njihove ekonomije. Doći će, i to najmanje, do pojačanja izolacije i sankcija. Ekonomsko stanje će nastaviti da se pogoršava. Njihovo stanovništvo postaće sve nezadovoljnije. Iran će morati da okrene svoju pažnju, gotovo u potpunosti, prema suzbijanju unutarnjeg nezadovoljstva, dok se istovremeno nosi sa izraelskim pokušajima da im dodatno naškode.
Za Iran nije izvrsna mogućnost da se opredele za pribavljanje nuklearnog oružja. To ne vodi prema naročito ohrabrujućem ishodu za režim, ali bi to moglo da bude poslednje pribežište u nadi da će se stvari preokrenuti. U tom smislu, može se sagledati kao najmanje loša opcija.
Kako će se ovaj napad odraziti na režimsko raspolaganje moći?
Napad će ih prestrašiti. Prevashodni zadatak režima, bilo kog režima, jeste da opstane na vlasti. Sada, nisu samo uplašeni od spoljašnje pretnje, već će takođe biti nervozni u vezi sa unutrašnjom situacijom.
Iranska vlada zna da većina Iranaca, već duže vreme, nije nešto naročito zainteresovana niti podržava iranski rat protiv Izraela. To je režimski cilj, težnja, usmerenje – to je njihova omiljena tema. Ali to nije tema koju podržava iranski narod, velikim delom i zbog toga što je ovaj problem doveo do iranskog ekonomskog opadanja. To je razlog zašto iranski pasoš ne vredi mnogo.
To je razlog zbog čega im je onemogućeno da ulaze u SAD. Režimski regionalni rat protiv Izraela pretvorio je Iran u ekonomsku ruinu, i narod ga nikada i nije nešto posebno podržavao. Ovo će biti trenutak velike režimske slabosti. I uvek će postojati strahovanje da bi ljudi mogli da otpočnu proteste, da mogu da izađu na ulice i da bi to moglo da dovede do izuzetno osetljive situacije.
Jedna od stvari u kojima će režim verovatno biti veoma vešt jeste unutrašnja represija, i to je nešto na šta će se po svoj prilici odmah usredsrediti, barem kada su posredi interne rasprave. Iako je ‚trust mozgova‘ koji se bavi regionalnim okvirom delovanja i programima izrade raketa i dronova likvidiran, Basidž [dobrovoljna paravojna snaga], i unutarnje bezbednosne snage i dalje su na raspolaganju. Taj činilac će neosetno preći u režim kontrole štete.
Takođe mislim da Iranci ovo dobro znaju, i bio bih veoma iznenađen ukoliko bi ljudi počeli da protestuju u skorije vreme, baš zbog toga što će režim po svoj prilici koristiti i žestoke represivne metode. A ako ne mogu da lome glave po Izraelu, lomiće glave kod kuće.
Izvor: Forin Polisi
