Piše: dr Vladan S. Bojić
Predgovor (Prolog) — Pravni nekrolog jedne epohe
Ovaj tekst nije politički. On nije usmeren na ocenu pojedinačnih aktera, odluka ili režima, niti ima za cilj da zauzme poziciju u tekućim političkim raspravama. Njegova predmetna ravan nije politička praksa, već status prava kao normativnog sistema u savremenom svetu. Politički događaji u tekstu se pojavljuju isključivo kao činjenični materijal za pravnu analizu, ne kao objekti vrednosnog suda.Polazište ovog rada jeste teza da se savremeno stanje ne može adekvatno opisati pojmom „krize vladavine prava“. Kriza podrazumeva privremenu disfunkciju unutar važećeg normativnog poretka i pretpostavlja mogućnost njegovog oporavka. Ono čemu svedočimo ima drugačiju prirodu: reč je o strukturnoj transformaciji u kojoj pravo zadržava svoju formu, jezik i svoj institucionalni okvir, a gubi obavezujuću snagu. Pravo ne prestaje da postoji; prestaje da deluje kao norma. Zato tekst ne analizira povrede prava. Povreda pretpostavlja postojanje norme koja još uvek važi. Predmet analize je stanje u kojem norma više ne prethodi odluci, već joj sledi; u kojem pravo ne ograničava silu, već je racionalizuje. To je prelaz iz pravnog u postpravno stanje — abrogatio sine abolitione. Triptih koji sledi strukturiran je kao dijagnostički model. Prvi deo opisuje proces postepene erozije normativnosti, u kom se izuzetak transformiše u pravilo, pravilo u retoričku referencu. Drugi deo razmatra granični slučaj u kojem pravo više ne funkcioniše ni kao simulacija, već biva ukinuto samom radnjom koja se izvršava bez jurisdikcije, bez postupka i bez pravne simetrije. Taj slučaj nije analiziran kao politički događaj, već kao casus extremus koji razotkriva unutrašnju logiku postpravnog poretka. Treći deo opisuje stabilizovano stanje nakon tog preloma — stanje u kojem pravo opstaje kao jezik, procedura i institucionalni dekor, ali više ne obavezuje ni jake ni slabe.Ovaj tekst ne nudi normativne predloge niti programske izlaze. Razlog za to nije pesimizam, već metodološka doslednost. Normativni predlog ima smisla samo u poretku koji još uvek priznaje normativnu argumentaciju kao pravno relevantnu. Kada je pravo redukovano na protokol, a nepravda institucionalizovana kao procedura, preostaje samo analitičko imenovanje stanja.U tom ograničenom, ali još uvek smislenom prostoru, ovaj tekst treba čitati kao pravni nekrolog jedne pogrešne svetske epohe. Ne kao izraz nostalgije za izgubljenim poretkom, već kao konstataciju njegovog funkcionalnog kraja. Pravo nije nestalo zato što je bilo prekršeno, već zato što je postalo suvišno u sistemu koji je naučio da govori njegovim jezikom ali bez prihvatanja njegovih ograničenja. Dokle god postoji jezik kojim se može precizno reći da pravo više ne funkcioniše kao pravo, postoji i trag onoga što je pravo nekada bilo. Ovaj tekst ne pretenduje na više od toga.
I — PADAVINA PRAVA
Pravo je nekada vladalo. Danas — pada. Ne poput kiše koja donosi plodnost, već poput kiselih padavina koje nagrizaju sve što dotaknu.U svojoj klasičnoj formi, pravo je bilo vertikala: iznad sile, iznad interesa, iznad trenutka. Njegova suština nije bila u tome da bude svemoćno, već da bude ograničenje. Lex je postojao zato da bi vis imaao granicu.
Tamo gde je pravo vladalo, odluka je budno sledila normu, a ne obrnuto. Savremeno stanje karakteriše inverzija. Pravo više ne prethodi odluci — ono je njen naknadni opis. Ishod je poznat unapred, a pravilo se traži retroaktivno, kao opravdanje. Tako pravo prestaje da bude normativni sistem i postaje — dekorativna racionalizacija moći.
Padavina prava nije spektakularna. Ona ne nastupa tenkovima, već saopštenjima. Ona naglo ne ruši ustave, već ih razvodnjava „tranzicijama“. Prvo deluje kapilarno: jednim izuzetkom, presedanom, jednim „specifičnim kontekstom“, dok presedan ne postane sve. Najopasnije nije to što je pravo prekršeno. Najopasnije je što je izgubilo cilj, formu.
Izuzetak po izuzetak i sve postaje presedan, a tada ništa više nije pravo/ilo. A tamo gde nema prava/ila, sila više nema nikakvu potrebu, čak ni za pravdanjem. To nije kriza. Kriza podrazumeva mogućnost povratka. Ovo je metamorfoza. Promena agregatnog stanja prava: od čvrste norme u tečno pravdanje. Vladavina prava značila je osnovni red: pravilo pre čovjeka, norma pre moći, postupak pre ishoda. Padavina prava je haos uz protokol: ishod je poznat unapred, pravilo se naknadno traži da pravda. Pravo više ne prethodi odluci — ono je njen PR-servis. Kada je pravo vladalo, krivica se dokazivala.
Danas se saopštava. Kada je pravo vladalo, sud je bio mesto bar težnje ka istini. Danas je istina samo ono što preživi konferenciju za medije. Kada je pravo vladalo, država je sudila svim svojim vlastima. Danas vlast jedne države sudi drugim državama i hapsi njihove predsednike. Padavina prava je tiha, podmukla kao svako podrivanje. Ne udara kao tenk, ne eksplodira kao bomba. Ona dosadno kaplje: iz saopštenja, iz „zabrinutosti“, iz „paketa mera“, iz „tranzicije“. I svaka kap pojedinačno deluje bezazleno, ali skupa i protekom vremena — temelji se raspadaju. Najopasnije nije to što je neko konkretno pravo danas i ovde prekršeno. Najopasnije je što više nije ostalo šta da se prekrši.
Kada ništa nije pravo/ilo, sila se ne opravdava, već nastupa sa osmehom, sa scenarijem, s jasnim uverenjem da publika već zna svoju ulogu. Padavina prava proizvodi novu vrstu čoveka: onog koji sve vidi, a pravi se da ne vidi; sve zna, a govori da je „komplikovano“; oseća da je nepravda sistemska, a racionalizuje je kao nužnost. To je čovek prilagođen vremenu u kojem je moral suvišan, a cinizam inteligencija. Pravo koje pada ne štiti slabe ono ih označava. Pravo koje pada ne ograničava jake — ono ih ubrzava. Pravo koje pada ne donosi mir — već tišinu, onu posle kapitulacije. Od vladavine do padavine prava“ nije put koji meri vreme, već odustajanja: jednim ćutanjem više (nebitno), jednim „razumevanjem okolnosti“, jednim „manjim zlom“. I kada se jednom stigne povratka nema, jer se više ne zna šta je bilo gore, šta je pravo. Pravo ne umire dramatično. Ne traži nekrolog. Ono se prosto rastvori. I tek kada nestane, shvati se da kiša koja pada nije čistila vazduh, već je isspirala poslednje tragove pravne civilizacije. To je trenutak kada više ne živimo u svetu bez pravde, nego u svetu u kojem je nepravda puka procedura.
II — OTMICA PREDSEDNIKA (de casu extremo)
Predsednik Venecuele je više puta izjavio da se zemlja suočava s najozbiljnijom pretnjom američke agresije u poslednjih sto godina. Po njegovim rečima, SAD nastoje da se domognu najvećih svetskih rezervi nafte koje se nalaze u Venecueli. Tokom obraćanja zapevao je čuvenu pesmu Bobija Makferina —„Don’t Worry, Be Happy“ i — Neće „gringosi“ pljačkati bogatstva venecuelanske zemlje. Uzalud, završili su.Predsednik Venecuele Nikolas Maduro i njegova supruga Silija Flores, stigli su kasno sinoć u Metropolitanski pritvorski centar (MDC) u Bruklinu, u Njujorku, nakon što su uhapšeni tokom američke vojne operacije u Karakasu. Par je odveden iz Venecuele na ratni brod USS Ivo Džima, a potom avionom transportovan u SAD, prenose mediji. Vrhovni sud Venecuele odlučio je da potpredsednica zemlje Delsi Rodrigez preuzme privremeno predsedništvo. Visoki zvaničnik Venecuele izjavio je da je najmanje 40 ljudi, uključujući vojno osoblje i civile, poginulo u američkom vazdušnom napadu na Venecuelu. Ambasador Venecuele pri UN Samjuel Monkada uputio je pismo SB UN u kojem ističe pravo Venecuele na samoodbranu i traži hitnu sednicu. „Ovo je kolonijalni rat s ciljem uništavanja naše vlasti koju je izabrao naš narod, i nametanja marionetske vlade koja omogućava pljačku naših prirodnih resursa, uključujući najveće svetske rezerve nafte“, naveo je Monkada. Sastanak SBIN o Venecueli verovatno će biti održan, rekao je izvor iz UN. Optužnica podignuta protiv Madura i njegove porodice u Južnom okrugu Njujorka optužuje ga za zaveru u vezi sa narkoterorizmom, uvozom kokaina, kao i posedovanjem oružja i eksploziva. Optužbe su slične onima iz 2020.
Postoji trenutak u kojem se postpravna simulacija raspada i ustupa mesto čistom činu. Taj trenutak nastaje onda kada jedna (stvarno suverena) država — direktno ili posredno — otme izabranog predsednika druge suverene države, uz prethodno dugo javno obećanje novčane nagrade onima koji će unutar te države izvršiti čin izdaje. Tu više nije reč o povredi međunarodnog prava, već o seči, njegovom ukidanju kao sistema. U klasičnom ius gentium, šef države nije privatno lice i njegova nepovredivost (inviolabilitas) nije privilegija već dužnost očuvanja suvereniteta. Napad na šefa države predstavlja casus belli upravo zato što ne pogađa pojedinca, već samu državnost. Kada se, međutim, otmica predsednika saopštava kao „uspešna operacija“, a ne kao akt agresije; kada se lišavanje slobode vrši bez suda, bez ekstradicije, bez jurisdikcije; kada se korupcija proglašava razlogom intervencije, a novac sredstvom njenog sprovođenja pravo biva ismejano. Ovde ni fikcija nije sačuvana. Suverenitet nije suspendovan de iure. On je ukinut de facto, fizičkim uklanjanjem titulara vlasti. Tačka u kojoj pravo prestaje biti i simulakrum.
Postavimo pitanje čiste pravne simetrije (argumentum a pari): šta bi značilo da bilo koja sila otme predsednika bilo koje Zapadne države uz obrazloženje „demokratije“ ili „stabilnosti“ ili „korupcije“? Odgovor je unapred poznat. Predvidljivost reakcije otkriva istinu: pravo više nije univerzalno. Ono je postalo privilegija moći a ne opšta norma. Otmica predsednika je više od događaja. Ona je — objava novog pravila.
Postoje povrede međunarodnog prava iako teške, ipak ostaju unutar pravnog poretka: aktiviraju sankcije, reparacije, diplomatske posledice, oružani sukob kao ultima ratio. Ali postoje i radnje koje ne povređuju pravo — već ga ukidaju kao normativni sistem. Otmica izabranog predsednika jedne države uz javno obećanje novčane nagrade za izdaju, pripada najgoroj kategoriji. Takav čin nije delictum iuris gentium, već njegova negacija. U klasici međunarodnog prava položaj šefa države ima dvostruku prirodu: on je istovremeno unutrašnji ustavni organ ali i spoljni titular državnog suvereniteta. Njegova nepovredivost (inviolabilitas) nije lični privilegijum, već institucionalno jemstvo kontinuiteta države. Napad na šefa države, izvršen od druge države ili uz njenu odlučujuću podršku, tradicionalno se kvalifikuje kao casus belli, ne zato što je moralno skandalozan, već zato što ontološki destabilizuje međunarodni poredak. Kada se otmica predsednika izriče kao „uspešna operacija“, a ne kao akt rata; a korupcija proglašava razlogom intervencije, uz novčanu nagradu za izdaju ustavnog poretka kojenj je njeno sredstvo; kada se fizičko lišavanje slobode šefa države izvrši bez odluke nadležnog suda, bez ekstradicionog postupka, bez pravnog okvira, tada ne govorimo o povredi međunarodnog prava, nego o njegovom funkcionalnom i o formalnom ukidanju.
Do tog trenutka, i najgrublji oblici postpravne prakse zadržavali su barem minimalnu pravnu fikciju: rezolucije bez pravne snage, sankcije bez sudske kontrole, „prelazne vlasti“ bez ustavnog osnova. U ovom slučaju, čak je i ta fikcija napuštena kao suvišna. Suverenitet nije suspendovan de iure — on je eliminisan de facto, fizičkim uklanjanjem titulara državne vlasti. To je tačka u kojoj pravo prestaje da bude čak i privid. Ključna opasnost ovog čina nije u brutalnosti već u — unilateralnoj normalizaciji. Jer ako je dozvoljeno da jedna država otme predsednika druge radi „stabilnosti“, „demokratije“ „tranzicije“, „korupcije“ više nema univerzalne zabrane, ona kontekstualna, pravo koje važi samo u određenim kontekstima nije pravo, već politička tehnika egzekucije.
Postavimo pitanje bez ideologije, bez geopolitike, bez simpatija:šta bi se dogodilo da Rusija javno otme predsednika Francuske? Ili da Kina uhapsi predsednika Ukrajine? Asimetrija kvalifikacije istih radnji a različitih aktera kaže da međunarodno pravo ne funkcioniše kao univerzalni normativni sistem, već diskretna privilegija moći. To je suštinska inverzija korupcije, koja se nominalno navodi kao razlog intervencije, ona je konstitutivni metod. Obećanje novca za izdaju ustavnog poretka svoje države nije sporedan fakt, već ratio operandi. Borba protiv korupcije putem institucionalizovane korupcije predstavlja logički i pravni apsurd koji je moguć samo u sistemu u kojem je pravo svedeno na retorički alat. U tom kontekstu, više ne postoji jasna granica između unutrašnjeg i spoljnog nasilja. Kada se državni aparat kupuje spolja za rušenje njihove ustavne strukture, tada govorimo o organizovanom puču međunarodnog karaktera, bez obzira na jezik kojim se opisuje. Nomina non mutant substantiam. Otmica predsednika, dakle, nije eksces. Ona je objava novog pravila: da se vlast više ne gubi isključivo putem izbora, ni putem ustavnih mehanizama, već i putem fizičke eliminacije titulara suvereniteta, uz finansijske podsticaje (korupciju) kao i medijsku legitimaciju. U tom trenutku, međunarodno pravo više nije lex superior u odnosu na silu, postaje njen jezik.
A pravo koje služi sili prestaje tog trena da bude pravo u ma kom normativnom smislu. Zato otmica izabranog predsednika nije kriza međunarodnog prava. Kriza podrazumeva mogućnost oporavka a ovo znači kraj jedne pravne epohe. Ne kraj u vidu dramatičnog sloma već u vidu tihe funkcionalne smene: abrogatio sine abolitione. Međunarodno pravo formalno sholastički opstaje, ali više nikoga ne obavezuje. Ono postoji kao zapušten arhiv, kafanska retorika, kao istorijsko sećanje. A tamo gde pravo više ne obavezuje — sila više nema potrebu za opravdanjem.To nije politička ocena.To je pravna dijagnoza.
In fine, otmica izabranog predsednika jedne države i njegove supruge, uz fakt da su SAD za izdaju Venecuele korumpirale državni vrh Venecuele s 50 miliona dolara. Plaćanje izdajnicima države saopštavano je rutinski, kao da je reč o ugovoru o javnim radovima. Korupcija kao nominalan razlog intervencije, bila je osnovno sredstvo intervencije. To je direktan čin međudržavnog nasilja bez namicanja pravnih maski. Do tog trenutka, postpravni poredak je insistirao na formi, međutim sad je odbačena kao nepotrebna. Suverenitet nije suspendovan sada je fizički poništen. Izabrani predsednik nije delegitimisan pravnim sredstvima već uhapšen bez suda, van bilo kakve jurisdikcije.
Takav pravni obrazac i modus operandi — nije semantičke već civilizacijske prirode.
Pravo nikada nije bilo univerzalno, ali je ponekada to nastojalo, sada više, ne, postalo je lokalno primenjiv moralni kodeks, rezervisan za slabe. Otmica predsednika više nije tabu. Ona je test. Test dokle se može ići bez posledica. Još je zastrašujućija činjenica da se ovde ni ne insistira na poricanju. Kada se državni aparat jedne zemlje kupuje spolja radi rušenja sopstvenog ustavnog poretka, više nema govora o „podršci demokratiji“. To je profesionalno organizovan puč, legitimisan jezikom prava, ali sproveden metodama kriminala i više ne teži ni prividu legitimnosti. On se oslanja na jednu jedinu pretpostavku: da niko neće postaviti simetrično pitanje. Erfo, ovo je objava novog pravila: da se vlast više ne gubi samo na izborima, niti samo u sudovima, već i u noćnim operacijama, uz finansijske podsticaje i medijsku aplauz. To je tačka u kojoj pravo ne samo da je prestalo da štiti — ono je prestalo i da se pretvara da štiti.
Isti modus operandi je već primenjen, samo se pravimo da ne pamtimo, isto uz dolarsku nagradu kada je ovde isporučen predsednik Savezne republike Jugoslavije Milošević.
Bojić o tužbi Mujovića protiv Nikolića i DPS-a: Strateški cilj odškrinuti vrata tužilaštvu
III — PRAVO NAKON PRAVA
Postoje istorijski trenuci u kojima pravo ne biva oboreno, niti poništeno, niti formalno ukinuto. Ono biva — prevaziđeno. Ne u hegelovskom smislu uzdizanja na viši nivo racionalnosti, već u gruboj, onoj instrumentalnoj, tehničkoj ravni: kao što se prevazilazi zastarela tehnologija. Ne zato što je pogrešna, već zato što realno smeta.
U takvom trenutku pravo ne nestaje iz sistema. Ono ostaje prisutno kao forma, kao jezik, kao dekor. Ali prestaje da bude norma. Njegova suštinska funkcija — da ograniči silu — biva zamenjena suprotnom ulogom: da silu opravda. To je ključna tačka preloma. Od toga trenutka više ne govorimo o krizi vladavine prava, nego o — postpravnom poretku.
Postpravni poredak ne ukida pravo. On ga simulira.Simulacija prava funkcioniše po jednostavnom principu: ishod prethodi normi. Odluka se donosi u sferi moći, a pravo se naknadno angažuje kao racionalizacija. Tako se zadržava privid legaliteta, bez tereta ograničenja. Sudovi, institucije, međunarodni mehanizmi ne prestaju da postoje — ali prestaju da budu arbitri. Oni postaju procesni tehničari već odlučenog. U tom smislu, savremeni poredak nije anarhičan. Naprotiv, on je duboko uređen. Ali uređen ne normom, već upravljivošću. Pravo se transformiše u regulatorni softver moći, čija svrha nije pravednost, već predvidljivost ponašanja. Slabi moraju znati dokle smeju, jaki moraju znati koliko mogu. Pravda je suvišna kategorija u sistemu koji funkcioniše bez ikakvog otpora. Suverenitet u takvom poretku više nije izvorna vlast države, već status koji se dodeljuje i oduzima. On prestaje biti pravna činjenica i postaje politička licenca. Država nije subjekt prava po samom postojanju, već po stepenu podobnosti. Izbori važe dok proizvode prihvatljiv ishod. Ustav važi dok ne ometa tranziciju. Međunarodno pravo važi dok ne zasmeta „stabilnosti globalista“.
Tu dolazi do suštinske transformacije pojmova. Demokratija prestaje biti postupak, a postaje etiketa. Njena vrednost se više ne meri proceduralnom regularnošću, već geopolitičkom upotrebljivošću. Suverenitet postaje uslovna kategorija. Vladavina prava postaje retorička figura. A sila ostaje jedina konstanta, ali sada bez potrebe da se prikriva.Istorijska ironija leži u tome što je ova transformacija sprovedena u ime upravo onih vrednosti koje je uništila. Pravo je relativizovano u ime prava. Suverenitet je suspendovan u ime demokratije. Nasilje je legitimisano u ime mira. Ova inverzija nije slučajna, već strukturna. Ona predstavlja završni stadijum jedne civilizacijske paradigme u kojoj vrednosti opstaju samo kao simboli, dok njihovu suštinu preuzima interes.Zato se više ne može govoriti o „duplim standardima“. Dupli standardi podrazumevaju postojanje standarda. Ono čemu svedočimo je odsustvo standarda kao obavezujućih pravila i njihova zamena kontekstualnim opravdanjima. Kada sve zavisi od „okolnosti“, pravo je prestalo da bude pravo.Ovo stanje nije prolazno. Ono nije privremeni moralni pad, niti reakcija na krizu. Ono je stabilizovan model. Model u kojem je najveća opasnost u njegovoj funkcionalnosti. Jer sistem koji „radi“ nema potrebu za reformom. Sistem koji proizvodi dobre rezultate makar bili nepravedni — doživljava se kao racionalan. Posledica takvog poretka nije haos, već tišina. Ne tišina mira, već tišina prilagođavanja. Ljudi se ne bune jer su poraženi, već zato što su naučeni da poraz racionalizuju kao nužnost. Intelektualci ne ćute jer ne vide, već jer znaju cenu govora. Institucije ne otkazuju jer su slabe, već jer su integrisane. U tom smislu, postpravni svet nije svet bez pravila, već svet bez smisla pravila.I tu leži konačna dijagnoza: pravo nije nestalo zato što je bilo kršeno, već zato što je postalo suvišno. Ono je bilo opasno dok je ograničavalo silu. Kada je sila naučila da govori njegovim jezikom, pravo je izgubilo svoju poslednju odbrambenu funkciju. Epohe ne završavaju revolucijama, nego normalizacijom onoga što je nekad bilo nezamislivo. Kada nepravda postane procedura, a pravo njen protokol, više nema šta da se ruši. Sve već funkcioniše. Ovo nije poziv na otpor, niti proročanstvo katastrofe. Ovo je imenovanje stanja. A imenovanje je poslednji čin prava koji još uvek ima smisla.Jer dokle god postoji jezik da se kaže da pravo više ne postoji postoji i trag onog što je pravo nekad bilo. Kada se jednom prihvati da je otmica šefa države dopuštena u „određenim okolnostima“, međunarodno pravo prestaje da postoji kao obavezujući poredak. Formalno opstaje ali više ne deluje. Abrogatio sine abolitione. U tom postpravnom stanju, pravo ne nestaje. Ono se transformiše u jezik. U retoriku. U protokol. Njegova funkcija više nije da ograniči silu, već da joj obezbedi legitiman rečnik. Suverenitet više nije činjenica, već licenca. Demokratija nije postupak već etiketa. Vladavina prava više nije norma, već alat — delegitimacije nepodobnih.
Sila ostaje jedina konstanta ali sad bez potrebe da se prikriva.Najstrašnija posledica ovakvog poretka nije haos, već tišina. Ne tišina mira, već tišina prilagođavanja. Sistem funkcioniše. Upravo zato je opasan. Jer funkcionalan sistem nema potrebu za korekcijom, čak ni kada je nepravedan. Tako se epohe ne završavaju revolucijama, već normalizacijom onog što je nekada bilo nezamislivo. Kad nepravda postane procedura, a pravo njen protokol, više nema šta da se ruši. Sve već radi. Ovo nije moralni sud ni politička pozicija. Ovo je pravna dijagnoza jedne epohe. Možda poslednji čin prava koji još ima smisla jeste da se imenuje sopstveni kraj jer dokle god postoji jezik da se kaže da pravo više ne postoji — postoji i trag onoga što je nekada bilo pravo.
Bojić o tužbi Mujovića protiv Nikolića i DPS-a: Strateški cilj odškrinuti vrata tužilaštvu
OBRAZLOŽENJE
Postavlja se pitanje zašto je je umesto vladanja prava došlo vreme — padavine prava.
1 — Suverenitet kao uslovna dozvola
Suverenitet je smetnja koju treba — „inovativno i kreativno neprimetno — ukloniti“.
Pitanje više nije ko je na vlasti, već ko ima pravo da odluči da izbori prestaju da važe u tuđoj državi, a da pritom njegovi standardi važe izvan njegove teritorije. Ako je moguće da se izabrani predsednik jedne države delegitimiše kao „problem“, „prepreka“ ili „smetnja tranziciji“, onda suverenitet više nije pravna kategorija — već uslovna dozvola velikih sila. Država postoji samo dok je njen izborni ishod politički prihvatljiv spoljnim akterima. „Tranzicija“ funkcioniše kao pravna crna rupa: u tom periodu ne važi izborna volja, ne važi ustav, ne važi međunarodno pravo, ali važi formula: „mi ćemo biti tu dok se ne sredi“. Ko je „mi“? Ko je dao mandat? Ko određuje kraj tranzicije? Odgovor je uvijek isti: onaj ko ima moć.Argument „narod se raduje“ predstavlja opasnu sofistiku. Ako je radovanje dijela populacije dovoljan kriterijum legitimiteta, onda je demokratija ukinuta i zamijenjena političkom psihologijom mase. Univerzalizacija ovog apsurda najopasnija je po svetski poredak.
Ako izbori važe samo kad su „ispravni“, onda nema principa koji će ikoga zaštititi. Pravo prestaje biti normativno postaje instrumentalno. Ne ograničava silu, već je njen retorički servis, već donetih odluka. Ovo je kraj prava koje znamo kao univerzalnog jezika čovečanstva. Istorija se dalje nastavlja ali bez arbitra, bez norme, bez zaštitne mreže za one slabe. U takvom svetu niko nije siguran — neki su samo privremeno jači.
2 — Ćutanje kao politika
Operacija SAD u Venecueli opovrgava argumente da Rusija nije mogla da se meša u situaciju u Ukrajini, v.d. predsednika Minhenske bezbednosne konferencije Volfgang Išinger.“Ako SAD intervenišu u Venecueli bez mandata UN, argument da Rusija nije trebalo da interveniše u Ukrajini bez obraćanja SB UN gubi svoju političku i pravnu vrednost, zar ne?“ Pa zar nije isti scenario bio i sa agresijom nad Jugoslavijom? Premijer Velike Britanije Starmer: Nismo lili suze zbog kraja Madurovog režima. Kina i Rusija pozivaju SAD da odmah oslobode Madura i reše situaciju dijalogom.
Svako slobodno misleći čovjek mora sebi postaviti jedno pitanje: zašto ćuti ceo tzv. kolektivni Zapad? Ne zato što ne zna. Ne zato što nije obavešten. Već zato što ćutanje više nije neuspeh već delotvorna politika. Kada bi se danas primenili isti standardi koji se primenjuju prema „nepodobnima“ i uvele sankcije, izrekle osude, aktivirali mehanizmi međunarodne odgovornosti ne bi se urušio konkretan događaj. Urušio bi se mit. Mit o moralnoj asimetriji. Ćutanje nije praznina. Ono je izbor. I to precizno kalibrisan da se ne otvori pitanje čiji je odgovor smrtonosno neodbranjiv. Pravo se više ne primjenjuje ono se distribuira. Selektivno. Po ključu političke podobnosti i geopolitičkih intertesa, kao i oduvek. Ali sada nezamagljeno i sirovo, povratak u prvobitno doba. Neće niko moći sporiti da je nafta odavno „tihi izvor legitimiteta“. Venecuela je jedna od najvećih rezervi nafte na svetu, hronično „problematična“, uvek u „tranziciji“, uvek pred „demokratskim restartom“. Ako država ima „previše nafte“, onda ima premalo suvereniteta. To nije teorija zavere. To je — geopolitička konstanta.
Bojić o tužbi Mujovića protiv Nikolića i DPS-a: Strateški cilj odškrinuti vrata tužilaštvu
3 — Karakas nije parodija — ali nije ni presedan
Mada presedani u međunarodnom pravu ne umiru i pošto samo čekaju da se primene na sledećem, ovde je posredi sasvim drugo. I jednog dana, kada se nekome u „civilizovanom svetu“ desi isto ili slično, više neće biti prihvatljivih argumenata, jer su već jednom dobrovoljno odbačeni ili se ipak desilo da je presedan — sve. Jer kada sve postane presedan — pravo tada potpuno nestaje, nema egzistenciju. Tada: nema više pravila, nema više izuzetaka, nema više granica, onda pravo više ne može ni da se prekrši — jer ne postoji kao normativni sistem.Ono postaje: retorika, dekor, instrument. Ovo nije Kraj istorije i posledlji čovek (F. Fukujama 1992), nego kraj pravne, kulturne i demokratske civilizacije koja parafraza i inverzija je tačnija od njenog originala.
Pitanje presedana koji zauzima sve, više nije političko već ontološko pitanje prava. I zato je odgovor težak — jer se ne tiče jednog događaja, već slomljene strukture sveta.
Zato ovo nije nikakav presedan. Presedan je postalo da se pravo uopšte primenjuje. Danas je presedan imati suverenitet. Presedan da predsjedniku sudi njegova država. Presedan da se granice poštuju. Presedan da sila bude ograničena pravom. Ono što je nekada bilo izuzetak, presedan sada je norma. A ono što je bilo norma, postalo je ekces.
Kosovo* je bilo model, nije bilo izuzetak niti presedan. Kosovo i Metohija nije bilo izuzetak, bilo je model.Formalno, sve je bilo savršeno: pozivanje na Badinterovu komisiju, na načelo uti possidetis juris, na nepovredivost republičkih granica SFRJ. A onda potpuno suprotno rješenje u konkretnom slučaju. To nije bio pravni promašaj. To je bilo svjesno demontiranje pravnog principa.Od tog trenutka pravo više nije bilo obavezujuće — postalo je opciono. NATO agresija 1999. označila je trenutak u kojem je „međunarodno pravo ostalo bez zuba“. Sedamdeset osam dana bombardovanja bez odluke Saveta bezbjednosti UN, pod eufemizmom „humanitarne intervencije“, radi „više demokratije“ i „manje sile“. To nije bio presedan. To je bio slom ius cogens normi. Od tog trena zabrana upotrebe sile postala je relativna, suverenitet uslovljen a fragilna demokratija izgovor. Ako je otmica predsednika države „borba za demokratiju“, onda moramo postaviti pitanje bez ikakve patetike: da li je ovo manjak demokratije ili neka njena nova definicija? Ako je ovo demokratija — onda je demokratija ispražnjen pojam.
4 — „Bez krvi“ kao medijska formula
Narativ „bez krvi za dva sata“ nije činjenica. To je scenario. Korupcija se nikada ne iskorenjuje za dva sata. Demokratija se ne uspostavlja spektaklom. Državni udar bez krvi znači samo jedno: otpor je prethodno kupljen visokom korupcijom i neutralisan. Predsednici se ne otimaju bez kolaboracije unutar aparata sile. Ne razgovara se sa „šefom parking servisa“. Razgovara se sa vrhom vojske, bezbjednosnim strukturama i komandnim tačkama. Oni se „pazare“. Ti razgovori nisu ideološki već transakcioni .„Bez krvi“ ne znači bez nasilja već znači bez otpora. Jer je otpor prethodno ugašen. Holivudska estetika služi da se sakrije proces koji je završen mnogo pre nego što su kamere uključene. Akcija je tek završni čin. Pravi posao obavljen je duboko u tišini.
Nedovoljno promućurna sintagma „bez krvi za dva sata“ je očajan narativ, a ne smislena činjenica. Kada SAD proglase „trijumf demokratije“ za dva sata i formulu „bez krvi“, to nije izveštaj već javno saopštenje. Zato što je nepružanje otpora prethodno kupljeno trebala je „holivudska akcija“ da bi sakrila ono što se desilo pre kamere. Kupovina lojalnosti je bila i ključna a otužna, nevidljiva faza spektalkularne operacije. Takva konatstacija može biti i opaska ali je pravno i logički neumoljiva: predsednici se ne otimaju bez izdaje unutar aparata sile. Dakle, „bez krvi“ ne znači „bez nasilja“ već bez otpora, jer je neutralisan dolarima. Holivudska dimna zavesa je surogat materijalne istine. Spektakularna otmica predsednika Nikolas Madura (ili bilo kog drugog šefa države) služi jednoj stvari: da fokus javnosti bude na „akciji“, a ne na procesu koji je doveo — do nje. Holivudska estetika: helikopteri, noć, specijalci, dramatične izjave, služi da se prikrije činjenica da je pravi posao završen mesecima ranije — u tišini.
Bojić o tužbi Mujovića protiv Nikolića i DPS-a: Strateški cilj odškrinuti vrata tužilaštvu
5 — Svako ima svoje razloge da se pravi glup
Situacija je toliko očigledna da su obrazloženja komična, jer sada ceo svet jasno zna: da demokratija nije rešena za dva sata, korupcija nije nestala spektaklom, da „bez krvi“ znači „bez otpora, jer je plaćen“. I svi se prave glupi. Ne zato što ne vide — već zato što je gluma postala uslov opstanka u međunarodnim odnosima. Licemerje više nije mana, ono je postalo kompaktan sistem. Ovde dolazimo do najmračnijeg zaključka. Ovo više nije: odstupanje od principa, dvostruki aršin, privremeni moralni pad. Ovo je strukturno licemerje. Pravo se koristi: kao scenario, demokratija kao rekvizit, a suverenitet kao prepreka koju treba „kreativno ukloniti“. Cinizam se lako otkriva ako je umotan kao poruka. Jer, poruka nije upućena Venecueli. Nije ni svetu uopšte. Poruka je upućena svima koji bi pomislili da: pravo još ima snagu, da principi još obavezuju, da postoji „crvena linija“. Poruka glasi: Ne moramo ni da se trudimo da vas ubedimo. Dovoljno je da vi pristanete da glumite da verujete. Ovo nije erupcija licemerja — ovo je njegova normalizacija. A kada se licemerje normalizuje, ono više nije moralni problem, već oblik vladavine. I upravo u tom je najveći istorijski poraz — ne Venecuele, već ideje da pravo i demokratija još mogu biti više od scenografije.
6 — Monroova doktrina: od uzdržanosti preko alibija do pervertiranja
Izvorna Monroova doktrina bila je defanzivna i simetrična: neintervencija Evrope u Americi i neintervencija SAD u Evropi. Zaštitni zid, a ne mandat za dominaciju. Ruzveltov korolar (1904) označio je perverziju zaštita = hegemonija. Danas se doktrina koristi isključivo tek kao ekskluzivitet, nikada kao samoograničenje. Uzima se pravo, odbacuje obaveza. U izvornom obliku, Monroova doktrina bila bi optužnica protiv globalnog intervencionizma, a ne njegovo opravdanje. Zato se nikad ne citira u celini.
Trampovo pozivanje na Monroovu doktrinu je toliko indikativno: ono pokazuje koliko je doktrina izvrnuta, instrumentalizovana i lišena svog izvornog značenja. Hajde da je vratimo na izvornik: Šta Monroova doktrina jeste? Džejms Monro je 1823. formulisao doktrinu svedelu na tri principa: Neintervencija Evrope u Americi; Evropske sile nemaju pravo da se mešaju u poslove država američkog kontinenta; Neintervencija SAD u Evropi i SAD se neće mešati u evropske ratove, saveze i unutrašnje odnose. Odvojene sfere Stari i Novi svet su politički i bezbednosno odvojeni sistemi. Dakle: doktrina je bila defanzivna, antikolonijalna i zasnovana na reciprocitetu uzdržanosti. Ne bia mandat dominacije, već zaštitni zid. SAD su sebi dodelile pravo da: „intervenišu“ u državama Latinske Amerike, radi „stabilnosti“, „reda demokratije“ i „civilizacije“. Od tog trenutka: Monroova doktrina više nije shield, već postaje license. Iz zaštite od Evrope u instrument hegemonije nad Amerikom i tim redom neprekidno tamo do golgote.
Šta Tramp zapravo misli i radi kad se na nju poziva? Kad se Tramp poziva na Monroovu doktrinu, on: ne misli na neintervenciju SAD van kontinenta, ne misli na uzdržanost, ne misli ni na reciprocitet. On misli na ovo: „Zapadna hemisfera je naš prostor odlučivanja i mi odlučujemo ko je legitiman, a ko nije.“ To je geopolitička parola, ne pravna doktrina. Okej: A šta je sa „obratno“? I tu je srž apsurda. Ako bi se Monroova doktrina čitala dosledno, onda bi važilo: SAD nemaju pravo da se mešaju: u Ukrajini, na Bliskom istoku, u Africi, Aziji, na Balkanu. I upravo tu izbija dvostruk standard: Monroova doktrina se danas koristi kao ekskluzivitet, a nikada kao samoograničenje. Uzima se pravo, odbacuje obaveza. Od doktrine do imperijalnog argumenta je bio kratak put. U savremenoj upotrebi Monroova doktrina više ne znači: „Ne mešajte se u naš kontinent, a ni mi se nećemo mešati u vaš.“ Već znači:„Ovo je naš kontinent,a mi ćemo se mešati svuda gde imamo interes.“ To više nije doktrina međunarodnog prava. To je geopolitički zločin pretvoren u alibi.Tramp se poziva na Monroovu doktrinu ne zato što je razume, već što ona u redukovanom obliku zvuči kao: istorijski legitimitet za regionalnu samovolju. Ali u svom izvornom obliku, Monroova doktrina bi danas bila optužnica protiv globalnog intervencionizma SAD, ne njegova odbrana. I upravo zato se nikada ne citira u celini. Monroova doktrina je izgubila integritet i meru. Ona nije evoluirala nego pervetirala od explicite doktrine uzdržanosti, pa sve do doktrine stalne intervencije, precizno: od doktrine do neprekidnog zločina. Preobražena je u „neprestan zločin“, ne metaforički, već je to: pravni opis stanja. Zašto? Jer: rat više nije ultima ratio, već trajno stanje, demokratija više nije cilj, već ambalaža vladavina prava nije norma, već alat delegitimacije neposlušnih. Ispod toga celofana ne postoji vrednosni sistem, već materijalni interes hegemona: energenti, tržišta, transportni koridori, finansijska dominacija i — geostrateška kontrola.
Najteža konstanta je u normalizaciji zločina, svih vidova a najperfidnije izražena u skovu: kolateralna šteta umesto egzaktno koleteralan zločin. Najstrašnije takvo delovanje nije sadržano samo u broju uzrokovanih odnosno vođenih raznih ratova. Niti čak u njihovaoj brutalnosti. Najstrašnije je to što je zločin postao proces a proces legitiman. Kada se rat vodi u ime prava, suverenitet krši u ime demokratije, države razgrađuju u ime stabilnosti onda više ne govorimo o licemerju. Govorimo o sistemu.
A sad o dijagnozi jedne epohe. Od 1945. nakon II svetskog rata SAD je prešla put od zaštitnika do menadžera konflikta, (hendlovanja) ratovima, ni slučajno ni reaktivno. Postale su operativni centar svetske moći, u kojem se konflikti planiraju, oblikuju, doziraju, a po potrebi — zamrzavaju. Od Koreje. Vijetnama, Latinske Amerike, Bliskog istoka, Afrike, pa Balkana danas Ukrajine. Obrasci su različiti ali matrica je ista: podsticanje jedne strane, obuka druge, naoružavanje treće, i moralna superiornost nad svima. Posle 1990. sa nestankom bipolarnog sveta, ta uloga se više nije ni prikrivala: Amerika postaje bazna centrala konflikta, a ne arbitar mira. Tako su se nizali razni demnokratski ratovi „plišani“, „obojeni“, „hibridni“ a ishod isti. Jer rat više nije nužno tenk i front, ni dron ni atomsko oružje, već plišan NVO „građansko društvo“, obojen kroz kontrolisane pobune, hibridan kroz sankcije, medije i pravne konstrukcije, a samo kada je preko potreban i nekome za nešto zatreba, onda je i klasičan, brutalan, onaj „kinetički“. Razlika je u estetici. Suština je ista — kontrola prostora i resursa.
Monroova doktrina je nekada bila granica. Danas je lažan alibi. Amerika više ne širi demokratiju — ona širi upravljivi haos. A u haosu: pravo ćuti, moral se smeje, a istorija pamti — i bez iluzija. Sve napisano nije nikakav antiamerikanizam, nego je posredi najogoljeniji realizam i — bez mnogo truda oko okolišenja i ulepšavanja.
Amerika je bila velika dok je bila dobra, kada je prestala biti dobra, nije više velika.
Bojić o tužbi Mujovića protiv Nikolića i DPS-a: Strateški cilj odškrinuti vrata tužilaštvu
7 — Normalizacija zločina
Najstrašnije nije broj ratova. Ni njihova brutalnost. Najstrašnije je što je zločin postao proces, a proces postao legitiman. Rat više nije ultima ratio, već trajno stanje. Demokratija nije cilj, već kartonska ambalaža. Vladavina prava nije norma, već alat nekada sofisticirane delegitimacije a sada vulgarizovane . Ispod tog celofana nalazi se samo materijalni interes: energenti, tržišta, koridori, finansijska geostrateška kontrola. Amerika nije više ako je i bila ikada arbitar mira, već menadžer konflikta. Konflikti se planiraju, doziraju, nužno održavaju i gase — ali se retko razrešavaju.
Dijagnoza
Ovo nije antiamerikanizam. Ovo je realizam ali bez ukrasa. Pravo više nije zajednički jezik čovječanstva. Ono je postalo lokalni dijalekat moći. Istorija se nastavlja — ali bez arbitra, bez norme i bez zaštite za slabe. U takvom svetu niko nije siguran. Neki su bili i biće još moćni. To nije pesimizam, nego — dijagnoza. Multipšolaran svet je jedina nada čovečanstva, jer tada će se neminovno „rekonstruktuisati pravo“ ravnoteže pravičnosti, progovoriti svi narodi a ove zastave i trube laži zasući se i biće — muk.
