Последњи пут чуо сам се са Жарком Лаушевићем пре петнаестак дана. Било му је веома важно да буде сигуран да је решио неке имовинске и породичне ствари. Борио се, ишчекивао, веровао да ће све бити добро, али је хтео да све што пре правно среди. У мају сам последњи пут био код њега. Хтео је да регулише породичну имовину у селу Тепца испод Дурмитора. Жарко је тврдио да је војвода Живојин Мишић, кога је глумио, из села у ком је кућа и велико имање Лаушевића. Нисам му веровао, све док ми није послао одломак из Мишићеве аутобиографије у којој пише да је из села Тепца. Успели смо да укњижимо ту имовину на његово име. Учинио је то због своје породице. Много је волео своју сестру, супругу, децу. Неке ствари јесте предодредио пре смрти.
Овако за „Новости“ говори адвокат Владан Бојић, дугогодишњи пријатељ и адвокат глумца Жарка Лаушевића који је преминуо пре два дана. Игром случаја, Бојић се прекјуче, када је Жарко умро, случајно, како каже, задесио у Београду.
– Све време сам био у контакту са његовом сестром и лекарима. Знао сам да су мале шансе да ће се извући. Али прекјуче ме је избезумила та опора, горка стварност – говори Бојић за „Новости“. – Жарко ми је заменио јединог брата којег сам имао. Срђан је умро у Москви на данашњи дан, 16. новембра. У два дана новембра изгубио сам оба брата, и Срђана и Жарка.
Бојић каже да му је лако да раздвоји Жарка као клијента од изузетно блиског, нестварног, искреног, оданог, брижног, чудесног пријатеља:
– Његов пут је био засут хрпом трња по коме је јуначки ходао, литицама уз које се пео, уз блеске његове славе. Жарко је био човек дара. Није он био само врстан глумац, већ и изванредан сликар, шахиста, имитатор. Добар човек. Пун савести. Човек кога је савест водила и пратила око најситнијег детаља који би други људи сматрали неважним. Њему је то много значило.
Последњи пут када је посетио пријатеља, Жарко му је рекао: „Разочаран сам у медицину.“ То је Бојића подсетило на 2007. годину када му је са истим уверењем изговорио: „Разочаран сам правом.“
– Закључили смо тада да и једна и друга област, и право и медицина, треба да помогну човеку – прича Бојић. – Њему очигледно ниједна од њих није била привржена. Био је, по мом мишљењу, оправдано разочаран. Покушавао је Жарко разним алтернативним методама да помогне свом здрављу. Био је јако срећан што му није опала коса. На последњем појављивању на сцени деловао је поносно, иако је био свестан да ствари не иду како треба. Послао ми је слику и питање „Како ти се чиним?“ Одговорио сам му: „Чиниш ми се као што си ми се увек чинио. Прави!“ После смо, до пре неки дан, комуницирали порукама.
Бојић је 2007. преузео Лаушевићев случај двоструког убиства, све до помиловања. Касније је посећивао Жарка у Њујорку…
– Наше пријатељство се наставило – говори нам. – Виђали смо се сваки пут кад је долазио код сестре у Црну Гору. Није волео Подгорицу. Не само због случаја који се десио 31. јула 1993. Није је волео још од гимназијских дана.
Преиначење пресуде Лаушевићу је, по Бојићевом мишљењу, урађено инатно и злонамерно.
– Према Жарку је направљена велика правна агонија. Првостепена пресуда, која је била изречена два пута, требало је да остане. То што је преиначена на 13 година под истом правном квалификацијом, то је незабележено у праву и одудара од сваке судске праксе. Све то је Жарко платио здрављем.
Потресла правосуђе Црне Горе
БОЈИЋ је сарађивао са Лаушевићем и кад је Компанија „Новости“ објавила књигу „Година прође, дан никад“.
– Књига је буквално потресла правосуђе Црне Горе. То ми је рекао тадашњи председник Вишег суда у Подгорици. У тој књизи Жарко је био искрен, истинит и тачан.
Наш саговорник каже да Лаушевић никада себи није могао да опрости двоструко убиство:
– Свако ко другачије каже, не говори истину. Њега је савест прогонила. Њему је сваки 31. јули био посебан дан. Дан његове највеће патње. Игром случаја био сам код њега у Њујорку 2013. у то време. Он је био сасвим други човек тог дана. Он је стрепео чекајући тај дан сваке године.
Бојић подсећа да је Лаушевић кобног 31. јула имао 33 године.
– Људи говоре да је био на врхунцу славе, а заборављају да је био млад. Десило се то што се десило. После прекида представе „Свети Сава“ почео је да носи проклети пиштољ. Људи који су упућени у предмет знају да га је потегао у нужној одбрани. Све што се касније дешавало је била нека освета Жарку, али не знам кога. Власт Црне Горе је тада била у катастрофалном стању. Кружио је акт председника Врховног суда Ратка Вукотића, који је забранио да иду списи предмета за Београд. Тај спис постоји и није тајна. Једноставно су осујетили да се потврди пресуда на четири године, која је два пута изречена.
Бринули о њему
– БЕЗ обзира на немоћ медицине, Жарко је до последњег дана имао изузетан третман у болници – каже Бојић. – Говорио ми је да ни у Бечу, Њујорку, Лондону не би боље бринули о њему и да нема шта да приговори било коме. Лекари и медицинско особље су бринули о њему до последњег момента.
Бојић истиче да је Лаушевићево помиловање било правичан чин:
– То могу рећи пред целим светом. Да има три света, исто бих рекао. Када је изашао из затвора, због крвне освете морао је да склони своју децу, а онда је и он отишао за њима у Америку. Тамо се суочио са другим мукама. Радио је као физички радник, молер. Био је савестан човек који је са својом муком живео. Дрхтао је над оним шта ће изговорити, чути, видети… Несрећа и ти младићи који су трагично настрадали пратили су га до задњег дана. Био је невероватно искрен човек. Од њега сам научио игру истине.
Извор: Драгана Матовић/novosti.rs
