Piše: Oliver Janković
Dva niže rangirana evropska klupska takmičenja su realnost srpskih fudbalskih klubova, i to znamo već duže vremena. Gotovo da je postala redovna navijačka molitva da ispadnemo iz kvalifikacija za Ligu šampiona, jer – tamo nemamo šta tražiti osim puno golova u sopstvenoj mreži. A u Ligi Evrope i Ligi konferencija, već smo znali da dočekamo proljeće: Crvena Zvezda prošle godine, banjalučki Borac pretprošle… (To što Borac predstavlja ligu BiH, ne čini ga manje srpskim klubom: klubom iz Republike Srpske, za koga dominantno igraju srpski igrači, za koga navijaju srpski navijači, koji ima srpska nacionalna obilježja…). I tako smo i ove godine dobili Zvezdu, Partizan i Borac u plej-ofu za ligašku fazu i jesenju sezonu pomenutih takmičenja.
Sudeći po sinoćnjim partijama, sva tri kluba su pokazala karakter, moć i želju da se takmiče sa sebi ravnima, onako kako smo navikli da gledamo naše sportiste, onda kada igraju najbolje. Zvezda je protiv češke Viktorije potpuno anulirala razočarenje zbog ispadanja iz Lige šampiona. U jednoj beogradskoj utakmici dala je onoliko golova koliko je trebalo da postigne u dvomeču sa izraelskim šampionom. Mirko Ivanić nije igrao na prethodnim utakmicama, a sada jeste. I taj podatak mijenja ukupan ambijent na terenu. Sve dobija na smislu, pa čak i Arnautović postaje ”opasan po protivnički gol” a ne samo po svoje zdravlje.
I tako, bivši evropski šampion je na korak do još jedne evropske jeseni u sasvim solidnoj Ligi Evrope. Još bliže evropskoj jeseni je Borac iz Banja Luke, koji na obale Vrbasa donosi 2 gola prednosti u odnosu na protivnika sa Islanda. Pred domaćom publikom Banjalučani bi trebalo da ovjere ulazak u Ligu konferencije. Na korak od te situacije bio je i FK Partizan, koji je u Madridu, protiv favorizovanog Hetafea, na 5 minuta pred kraj imao 1:1 u gostima, i bar dvije kolosalne šanse da pobjedi, možda čak istim onim rezultatom kojim je Borac slavio na Islandu (3:1). Međutim, sreća je ”crno-belima” okrenula leđa, i ono što je njima završavalo na prečki i stativi protivničkog gola, protivnicima je uspijevalo da ubace u njihovu mrežu. Sve se to zbivalo sa igračem manje za domaći španski klub, i čini se da je lijepa šansa za Partizanovo čudo, otišla u nepovrat.
Međutim, ”crno-beli” imaju ono što svaki takmičar voli i priželjkuje, a to je: još jedna prilika. Sinoć su ”namirisali krv” i uvjerili se da su igrači Hetafea ipak samo ljudi, pored kojih možeš trčati, razigravati i stvarati višak. Naravno, ta istina, sama po sebi, neće donijeti pobjedu. Nju treba izboriti. Drugim riječima, Partizan mora biti borac, i u slikovitom, motivacionom smislu, ali i bukvalno, nalik timu iz Banja Luke, koji igra do samog kraja.
