Пише: Сајмон Дигинс
Пакистански министар одбране Хаваџа Асиф прилично је узбуђено прошле недеље објавио нови одбрамбени споразум – Споразум о заједничкој одбрани из Меке – између Саудијске Арабије, Пакистана и Турске, назвавши га зачетком „муслиманског НАТО-а“. Затим је позвао муслиманске земље да оставе по страни своје разлике и придруже им се. Кључна одредба – да ће се напад на било коју од те три земље сматрати нападом на све њих – готово је идентична чувеном члану 5 НАТО-а, који се нашироко сматра темељем тог савеза. Међутим, за разлику од НАТО-а – чију су историјску сврху и фокус сажели у речима првог генералног секретара савеза, генерала Измеја: „држати Американце унутра, Русе напољу, а Немце доле“ – потпуно је нејасно шта је стратешка намера овог новог одбрамбеног споразума.
Свакако, тешња одбрамбена и безбедносна сарадња између Саудијске Арабије, Пакистана и Турске може донети обостране, комплементарне користи. Пакистан је једина муслиманска земља која поседује нуклеарно оружје и има преко милион људи под оружјем; Саудијска Арабија доноси своју економску снагу, престиж Чувара Светих места и традиционално регионално лидерство; а Турска има другу по величини стајаћу војску у НАТО-у, широке интересе широм Централне и Јужне Азије и напредну одбрамбену индустрију. Барем на папиру, ово је импресивна комбинација.
Споразум се такође надовезује на претходне, ненаметљиве, али не и безначајне договоре. Саудијци и Пакистанци су у септембру прошле године потписали пакт сличан Споразуму из Меке, са готово идентичним одредбама о колективној безбедности. Он се, пак, темељио на дугогодишњој пакистанској техничкој у стручној подршци саудијским оружаним снагама. Обе земље су, међутим, наглашавале да то не укључује дељење технологије нуклеарног оружја – упркос извесном распитивању око могућности набавке таквог оружја од стране Саудијске Арабије, највећим делом као одговор на претњу из Ирана.
Ово такође указује на једну од инхерентних геополитичких контрадикторности овог споразума: за разлику од често цитиране и добро познате покретачке снаге можда неочекиваних савезништава – „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“ – код све три земље постоје случајеви где је „непријатељ мог пријатеља мој пријатељ“. Укратко, за разлику од НАТО-а, не постоји јасна претња нити јединствен, општеприхваћен поглед на свет међу њима.
Турска остаје чланица самог НАТО-а и, а иако председник Ердоган презире израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа, две земље су сарађивале после 11. септембра у сузбијању исламистичких претњи. У међувремену, главни фокус Саудијске Арабије је обуздавање Ирана, а што се тиче односа са Израелом, иако нису пријатељски, све до сукоба у Гази могли су се вероватно описати као да су на трагу Аврамових споразума.
Геополитичка опсесија Пакистана остаје Индија, са споредним задатком решавања нереда у његовој провинцији Паштунистан (северозападна погранична провинција) и сада непослушним бившим савезником, Авганистаном под контролом талибана. И то упркос Асифовој снажној антиизраелској и често одвратној антисемитској реторици. Пакистански министар одбране је, између осталог, позивао на „протеривање европских Јевреја“. Такође је веома тешко замислити Турску, са њеним снажним трговинским везама са Индијом, да интервенише у било ком индијско-пакистанском спору. У међувремену, све три земље, које су претежно сунитске, трудиле су се да увере Иран да ово није почетак антишиитске коалиције. Дакле, о чему се овде ради?
Осим аспиративног позива на муслиманско братство, које још увек може одјекивати у исламском свету на начин на који позив на „хришћански свет“ или чак „Запад“ може звучати шупље, подстицај за овај одбрамбени споразум највише дугује континуираном преобликовању америчких савезништава и структуре снага. Његов тренутни заплет у Ормуском мореузу само ће то убрзати.
Национална безбедносна стратегија Америке, објављена прошле године, носи јасан нагласак на „Америку на првом месту“ и пратећу „Монроову доктрину“, која проглашава превасходство САД у западној хемисфери. Она такође износи амерички план да повуче своје снаге из различитих географских арена, при чему би савезници преузели одговорност за сопствену безбедност. САД би и даље могле деловати као „гарант безбедности у крајњој нужди“, али само – и то је Трампов трансакциони модел – ако ти савезници истински поделе терет, а не да, као што су Европљани углавном чинили од 1991. године, буду муфташи.
Војислав Дурмановић: Босна и Херцеговина као енергетски мандат НАТО-а
Чак би и Израел, који је одувек сматрао Америку својим поузданим пријатељем, могао открити да Нетанјахуово несносно понашање у стилу „реп маше псом“ има своје границе. Америка никада неће напустити ту земљу, али би тихо поздравила „обуздани“ Израел, онај који није у непрекидном рату са својим суседима – и коме стога није потребна америчка помоћ. То би омогућило Америци да се усредсреди на своје блискоисточне пословне интересе, што би могло укључити чак и чашћавање са тим ресурсима богатим „ђаволом“, Ираном.
Споразум из Меке веома одговара САД. Поготово је за Саудијце незамисливо да би потписали тај договор а да претходно нису консултовали Доналда Трампа, а све три земље се, нарочито од стране председника, сматрају снажним савезницима Америке.
Реакције на Споразум из Меке за сада су донекле опрезне. Коментатори указују на недостатак интегрисане командне структуре, планирања и деценија обуке, уходане сарадње и доктринарне кохерентности које нови савезници имају у поређењу са НАТО-ом. Али то донекле маши суштину: прво, то може доћи с временом, али што је важније, споразум је првенствено, у овој фази, политичка изјава. У међувремену, и израелски и индијски коментатори пронашли су заједнички циљ, сугеришући тешњу сарадњу између своје две земље како би се супротставили том потенцијалном „муслиманском блоку“. На Медитерану, антитурска забринутост убрзала је све дубља израелско-грчка и израелско-кипарска одбрамбена партнерства. То сада укључује и програм слојевите противваздушне одбране „Ахилов штит“ вредан четири милијарде долара (три милијарде фунти), потписан у јулу ове године.
„Муслимански НАТО“ можда и није тачна, или чак корисна, аналогија за то, али Споразум из Меке заиста означава прекретницу. Иако за САД није тренутак „повлачења источно од Суеца“, он сигнализира да се у Јужној Азији нова безбедносна архитектура појављује, којој ће требати времена да се развије. Британија, досадашњи верни амерички помоћник на Блиском истоку и другде, можда ће се борити да пронађе своје место како се овај нови поредак буде обликовао.
Сајмон Дигинс је безбедносни, одбрамбени и војни коментатор, бивши пуковник британске војске и сарадник-уредник подкаста „Одбрана на ивици“. Такође је служио као изасланик одбране у Кабулу од 2008. до 2010. године.
Извор: The Spectator
Превод: Нови Стандард
