Пише: Божо Копривица
С јесени 1993. Мирослав Караулац, најбољи југословенски тумач Андрића, младог Ива Андрића, донео ми је рукопис Кишове песме Ја одавно сенка и слушам Караулчев коментар како су он и Киш тражили начина да од језика изнуде да каже више него што обично казује.
Џезирали на разне књижевне жанрове. Најрадије у домену скаредног. Негде крајем 60-их поигравали су се са жалопојком, рано смрћу однетог песника, за драгом коју оставља.
Киш је био незадовољан, вели Караулац, дешперантним тоном у финалу његовог сонета.
Па је, са својом опсесијом да све исправља, узео да унесе више ведрине у жалопојку.
Ово је ведрија варијанта песниковог ламента за драгом, коју јој из самог гроба упућује. А ја кажем читати уз Бахову Пасију, то је Фасбиндеров фазон.
Ову је песму, и још понеку реч и о Кишу, и књизи Вјежбанка Данило Киш (… Довољно је овде читати међунаслове… Овде се тачно види кад је Божо луд, кад пише нормално…), одиграла Неда Арнерић, чудесни девојчурак из антологијских филмова Јутро и Подне Пурише Ђорђевића. Било је то у октобру 2019.
И то је била последња улога велике актрисе југословенског филма, на сцени Центра за културну деконтаминацију, у Бирчаниновој улици код Борке Павићевић:
Ја одавно сенка у краљевству мрака
Ал’ се питам док пролазе сати
Ко те сада дрнда, ко те сада ака
Ко те сада цима, ко те сада клати.
Док године иду, прелазим у цвеће,
Прелазим у траве и растем у житу,
Ал’ се сада питам ко ти сада меће,
Ко те сада гузи, коме пушиш киту,
И тако ја лежим, сенка круте смрти,
А неко те врти, а неко те трти,
Моје мртво срце још једнако зебе,
Јер знам сред жалости што са тебе кричи,
Неко ће већ тако снажно да ти спичи,
Да ћеш најзад рећи: Е, овај ме јебе!
Е, па београдска чаршијо, нећу вам рећи ко је драга а ко је, умро, драги.
Ову сам песму објавио у новембру 1993, на насловној страни Књжевних новина. И то је било једино озарење у књижевном, у јавном животу Београда те суморне јесени.
Миодраг Раичевић објавио је збирку песама Трице и ку’чине. Раичевићев бордел радо поредим са француским и руским борделом.
Књига је објављена у издавачкој кући Октоих, 1992. У црногорској, а ни у југословенској поезији ова књига нема пандан. Раичевић је узео прикладан мото из књиге Васе Пелагића Умовање здравог разума. То дело Пелагић је написао у лијечници на Губеревцу, данас Неуропсихијатријска клиника Др Лаза Лазаревић.
Опасност од дркања, која је свакако огромна, ипак није сваком јасна… Сви бедници који услед дркања изгубе памет и памћење, којима се очи покваре, ни сами не слуте с које их је стране та невоља задесила. Стога нек се свако чува дркања као живе ватре и нека пази на себе и свој живот.
И на крају песма Мија Раичевића Погледај га, невернице:
Умре Софроније. А беше жив и млад,
Што’но кажу сред најлепшег цвета.
Једна жена не утоли му телесну глад,
Сад се, ено, небеским ливадама шета.
Тако наш Софроније отегну папке
Из побуда што су само срцу знане
На облаку седи, склопио капке
И сећа се Ковиљке, натенане
Јебем ли је
Такву љубав свет још не спозна,
Тај га је фитиљ морао разнети.
Ковиљка лепа, а нарав јој грозна,
Боље што је умро, остао би без памети.
Добри моји људи, те црне погибије!
Који се ту поток горких суза проли!
Од те туге ја и дан данас пијем,
А Ковиљку за све то дупе боли,
Јебем ли је
Е, Софроније, Софроније, тужни рабе,
Опет је пролеће, опет љубичице,
Ковиљка би сад, чујем, дала џабе
Ал ником више није до њене пице
Јебем ли те
Извор: Феномени
