Пише: Светлана Слапшак
Књигу о Вини Пуу А. А. Милна у преводу Луке Семеновића издала је Дечја књига 1951, и данас/овде могли бисмо славити седамдесетпетогодишњицу издања на српско-хрватском. Вини Пу, и затим Кућа на Пуовом углу за милионе подједнако деце и одраслих биле су кључне и најомиљеније књиге целога живота. Припадам тој групи.
А. А. Милн, популаран и плодан писац многих жанрова, превасходно драма, издао је 1926. књигу посвећену свом сину Кристоферу Робину: као јунак књиге затим је целог живота морао да се носи са плишаним медведом кога је у детињству носио низ степенице за ногу, док је глава ударала о степенице туп-туп-туп. Имагинарна шума у којој живе оживљене играчке-животиње је заправо Ешфордска шума у Сасексу, где и данас постоји поток у који су Пу и пријатељи са моста пуштали штапиће у игри званој – пуштапићи, и где је Милн имао кућу. Негде 1986. објављен је у Љубљани чланак археолога Б. Слапшака о Ешфордској шуми у светлу просторске антропологије, модела насељености и site-catchement методологије, али је нажалост остао непримећен, углавном због језичке баријере. У истом зборнику, С. Слапшак је на компаративним примерима доказивала да су управо језичке баријере оствариле изузетне локалне рецепције књига о Вини Пуу и чак пренеле рецепцију у језик локалне свакодневице: о томе ће још бити речи.
Успех књига о Вини Пуу глобални је феномен, јер писац је успео да повеже нонсенс хумор, топлину и нежност дечијег света и маште, филозофска питања и заплетеност односа различитих врста и узраста. Намењена деци предшколског узраста, са све шашавим стиховима скоро за бебе, ова литература опчинила је читаоце свих узраста, а медвед са сивом ватом уместо мозга постао је један од највећих литерарних јунака свих времена. Изузимам дизнијевско доба, с тим што чак ни та индустрија није успела да сасвим банализује Вини Пуа. На Вини Пуу сам научила да читам, и све до позне младости нисам могла да седнем за породични сто о ручку, а да претходно не нађем део из књига о Пуу који ћу читати док једем, јер једино тако сам уопште хтела да једем. Моји су то подносили, помирили су се са тим да ми се јело хлади, али бар сам јела. Јер док сам још била неписмена, оброци су били праве представе свих присутних да се ја насмејем, па да ми тако гурну кашику са храном у уста. Вини Пу је дакле за мене био кључни елемент физичког и духовног раста и развоја од малог до великог, колико-толико мислећег намћорастог књишког мољца (женке).
У чему је тајна успеха Милнове књиге? Пре свега у потпуном одсуству поуке. И истовремено, сви доживљаји, разговори и призори остају дубоко уписани и служе као узорци понашања и мишљења за цео живот… ваљда као што из бесмисла настаје детињство, које не смемо заборавити у процесу мишљења – као што га Ајнштајн и Тесла нису заборављали, ни Моцарт ни Малер, ни ја, ни моја мама, ни нико ко се никад није одвојио од тих књига. Реч је о културно-антрополошком феномену. За то постоје докази, компаративни докази, и сад ћу их изнети.
Први норвешки превод појавио се већ 1932, само шест година после оригинала: библиотекарка Рика Деинбол превела је књигу као Оле Брум. Друга књига преведена је 1947. Дакле, Пу је у норвешко детињство ушао веома рано. Пресудан тренутак, међутим, долази почетком педесетих. Велики норвешки дечији писац, илустратор, композитор и радио-аутор Торбјорн Егнер прерадио је Милна за познату радијску емисију „Дечји час за најмлађе“. Норвешка није само читала Пуа: слушала га је. Егнеров глас, ритам, песмице и карактеризација ликова постали су део заједничког акустичког сећања неколико генерација. Егнер је додавао властите песмице, прилагођавао текст усменом/радијском извођењу, уз музику Кристијана Хартмана. Плоче са тим песмицама и музиком продавале су се масовно још у седамдесетим годинама прошлог века. Изрази из књига ушли су у свакодневни норвешки…
Други пример је мађарски. Превод се традиционално води под именом Фригеса Каринтија, једног од најважнијих мађарских хумориста и писаца прве половине двадесетог века. Управо је то пресудно за његов статус: Милна није преводио анонимни професионални преводилац, него велики писац са сопственим, изразито препознатљивим језиком хумора, апсурда, пародије и вербалне игре. Каринти није довољно знао енглески да би сам направио дослован превод. Основни, сирови превод начинила је његова сестра Емилија Каринти, звана Мици, изузетно способна за језике. Фригес је затим тај текст књижевно прерадио, стварајући практично мађарског Пуа. Породично сведочанство Каринтијева сина Мартона потврђује управо такву поделу рада. Отуда и чувено име за Вини Пуа – Мицимацкó. Мацкó је мађарска дечја реч за медведа, док се Мици повезује са надимком Каринтијеве сестре Емилије. То је одличан пример онога што бисмо данас у теорији превођења назвали доместикацијом: не инсистира се на енглескости имена, него се читав свет књиге језички пресељава у мађарско детињство. Зато је Мицимацкó постао нешто више од превода Милна. Он припада оној релативно малој групи превода у којима је преводилац створио националну варијанту једног међународног књижевног лика. Каринтијеве кованице и имена ушла су у општи мађарски лексички инвентар.
Сандор Ленард мађарски лекар, писац и полиглота, превео је Вини Пуа на латински као Winnie ille Pu. Тај превод је 1958. постао изузетан међународни издавачки феномен. Следио му је латински превод Брајана Стејплеса Куће на Пуовом углу 1980. То је само врх планине научних, филозофских, есејистичких, па и кулинаричних обрада Милнових књига, које творе поприличан трезор радова из пуологије.
Превод Луке Семеновића припада том славном корпусу. Он није мењао име Вини Пуа ни Кристофера Робина, али измислио је Зекхопа, Праслина и Слонгега. О овом вредном и изврсном преводиоцу има врло мало података, а превео је огромно много дела енглеске и америчке књижевности, и био је један од оснивача удружења преводилаца у Србији после рата…
Могло би се рећи још много тога о судбини и утицају Милновог дела. Закључујем са – тидли-пом.
Извор: Пешчаник
