Пише: Ранко Павићевић
Велики израелски пјесник, есејиста и преводилац Амир Ор, добитник је угледне књижевне награде „Стефан Митров Љубиша“, коју фестивал „Град театар“ у Будви, додјељује истакнутим писцима од 1994. године, а уручена му је новембру 2014. године.
Амир Ор је до сада објавио, осамнаест књига поезије, а преведен је на више од четрдесет језика у свијету. Добио је, између осталих, и Берштајнову, Премијерову и Фулбрајтову књижевну награду, као и признање „Плејада“, за значајан допринос модерној свјетској поезији.
Разговарали смо у Будви, непосредно након уручивања књижевне награде „Стефан Митров Љубиша“.
Поред низа значајних књижевних награда које сте добили, овогодишњи сте добитник и књижевне награде Града театра – „Стефан Митров Љубиша“. Шта она за Вас значи?
Увијек сам захвалан за књижевне награде јер сматрам да је поезија дијалог са читаоцима, људима уопште, дијалог са пјесницима. Јер, ако се неко бави књижевношћу, он мора мислити на читаоце. Дијалог почиње онда, када читалац реагује на пјесму, или дјело које чита. Пјесма у ствари дјелује и то је нека врста одговора, или провокације на живот сваког човјека.
Александар Аца Поповић у разговору са Ранком Павићевићем: Барабе на сцени
Награда Града театра у Будви, „Стефан Митров Љубиша“, за мене је значајна, јер сам постигао то чудо, успостављања дијалога са читаоцима. Захвалан сам, што сам и ја у групи досадашњих добитника, међу којима су, значајни прозаисти, пјесници и драмски писци.
Два пута сте ове године, говорили своју поезију у Будви и разговарали са присутнима. Какве утиске носите из Будве и Црне Горе?
У Статуту Будве, још у средњем вијеку је писало, да, ко дође у Будву, постаје грађанин овога града. Чини ми се, да се та клаузула, одржала и то осјећање отворености, провејава и данас. Сама чињеница, да је успостављена међународна књижевна награда „Стефан Митров Љубиша“, потврђује то осјећање.
На мојим књижевним вечерима сам закључио, да је ријеч о пажљивој публици, која чита и разумије поезију и то ме увјерава, да сам на правом мјесту.
У једном есеју, Вида Огњеновић за Вас каже, да сте пјесник тоталне пјесме. Шта је данас задатак пјесника и његове поезије и да ли она може, како сте изјавили, да лијечи читаоца?
Моје становиште је, да поезија може и треба да лијечи. Мислим, да је заправо, нека врста буђења. У ово вријеме, када има много планиране деструкције и разарања, поезија је ријетко острво и мјесто за осјећања и мисли и као такав предио, може бити љековита. Данас, у ово наше вријеме, режими не очекују од нас да мислимо својим главама, већ да проводимо слободно вријеме у јефтиној забави, компјутерској забави, гледајући јефтине телевизијске новеле, серије и слично. Читаво образовање, данас је усмјерено на производњу техничара и робова. Порука је: немој да мислиш, само буди конзумент, само путуј и буди срећан.
За пјеснике и умјетнике је то познато, али, да ли је човјек који чита поезију, биће које слободно мисли и зашто?
Тешко је то потврдити, али, у овом нашем свијету, онај ко чита поезију и покушава да је разумије, уједно покушава да досегне статус слободног и мислећег бића. То значи да си у стању да размишљаш о томе, шта ти чине и раде, тј. шта се са тобом дешава. То је тај лијек, који поезија нуди.
Да ли поезија може бити и нека врста позива на побуну?
Наравно да може. Поезија, као и сва умјетност, јесте нека врста рашчишћавања са конвенцијама. Када посматрате пјесника, чини вам се, да он не ради ништа, већ мирно посматра и гледа у даљину. Он напротив размишља о стварним догађајима и ономе што га окружује. Пјесник на тај начин ствара нешто ново, нешто што ће се сјутра догодити. Сваки пјесник, па и онај почетник, који пише о некој ружи, у суштини представља неку врсту побуне. У том смислу, он је побуњеник против сваког режима и сваке диктатуре, која га присиљава да размишља на другачији начин.
Академик Чедо Вуковић у разговору са Ранком Павићевићем: Писац је дужник
Да ли је у овом немилом и потрошачком времену, напорно читати поезију и опада ли по Вама, број читалаца књига?
У овој ситуацији постоји велика опасност за поезију. Све оно што се дешава у данашњем образовању, гдје се људи специјализују уско, само за једну врсту професије, води рудиментисању снаге и воље једног друштва, а то пријети читању књига. О томе сам говорио у пјесми о варварима који долазе. Свједоци смо, да су три генерације ускраћене за широку хуманистичку наобразбу и они, немају могућност да промишљају свијет на прави начин. То је веома лукав начин, да контролишете људе у свијету. Тешко је то и поред свега, завршити оружјем. Изводи се то нажалост много лакше, ако ускратите и ограничите људима хумани потенцијал и не дозволите им да се развијају. Ово што видимо данас јесте нека врста вегетирања са огромним бројем идеја, а то води духовном сиромаштву друштва. Јер, режими данас не траже од вас да мислите, већ да се јефтино забављате и да гласате за њих. Ми смо управо свједоци, како се сужава човјекова могућност поимања свијета. Ми у ствари идемо уназад.
У вашој збирци поезије Похара, у пјесми „Језик каже“, поред осталог тврдите: – „изван језика, језик је рана из које све тече…“ Да ли је за Вас језик, предио ничим омеђене пјесничке слободе?
Да је језик рана је филозофска идеја, идеја о томе да језик раздваја свијет. Јер небројене идеје које се крећу кроз овај свијет потичу заправо из језика. Језик је у ствари, ресурс из кога излазе и подјеле и новитети и то је нека врста амбивалентности. У језичком смислу, ми смо језиком издвојени из остатка свијета, а у другом, ријеч је о креативности, јер можемо неку другу врсту реалности, стварати у оквиру језика. Језик је човјеков дар и одговорност. Језик може бити наша пропаст и наш благослов, зависно како размишљамо и гдје смо у томе.
Будва, 24. новембар, 2014. године
Извор: РТ Будва
