Piše: Branko Milanović
Govoriti o „nacionalnom pitanju“ uvek je bila klizava tema, naročito u Istočnoj Evropi. Ipak, nisam mogao da odolim iskušenju da se vratim knjizi Ričarda Pajpsa „Formiranje Sovjetskog Saveza“ i temama koje njeno čitanje provocira: slučaju Ukrajine, Sultan-Galijevom upozorenju o klasnoj borbi između naroda i Lenjinovom shvatanju nacionalnog pitanja. Uz to, ne može neko da ima jugoslovensko iskustvo i da čita Pajpsa, a da ne razmišlja o razlikama i sličnostima između sovjetskog i jugoslovenskog pristupa nacionalnom pitanju.
Danas je nezahvalno pisati prikaz knjige koja se bavi „nacionalnim pitanjem“. To je oduvek bila klizava tema, a u današnjem dobu nacionalizama sigurno će privući napade sa svih strana koje se u njoj prepoznaju.
Nigde to nije izraženije nego u Istočnoj Evropi, a posebno sada kada su dve najveće države ovog regiona – Rusija i Ukrajina – već duže od četiri godine uključene u bratoubilački i sve krvaviji rat.
Ipak, nisam mogao da odolim iskušenju da se vratim knjizi Ričarda Pajpsa Formiranje Sovjetskog Saveza – Komunizam i nacionalizam, 1917-1923 (The Formation of the Soviet Union), prvi put objavljenoj 1954, potom dopunjenoj 1964, i sa najnovijim predgovorom autora za izdanje iz 1997. godine.
Kao što je poznato, Pajps nije blagonaklono gledao na boljševičku revoluciju, a u svojoj knjizi Ruska revolucija (1991) tretira je kao državni udar, uporediv, na primer, sa Musolinijevim „Maršem na Rim“.
Ali Pajps je bio izvanredan istoričar i – što smatram da je neophodno za svakog velikog istoričara – bio je odličan pisac. Sećam se da sam, čitajući pre mnogo godina njegov opis događaja u Petrogradu iz septembra 1917, zaista osećao neizvesnost u kom će se smeru događaji razvijati. Znao sam, naravno, da će se „puč“ dogoditi već narednog meseca, ali knjiga je čitaoca stavljala u poziciju nekoga ko u septembru 1917. nije mogao ni da nasluti šta bi se sledeće moglo dogoditi: rat ili mir sa Nemačkom, Privremena vlada ili nova Ustavotvorna skupština, boljševički prevrat ili vojni udar protiv vlade Kerenskog.
Pajps je podjednako ubedljiv i kada piše o formiranju Sovjetskog Saveza. To je izuzetno teška tema za istoričara, zbog složenosti događaja koji se odvijaju na ogromnom prostoru – od Varšave do kineske granice – i u kojima učestvuju doslovno stotine različitih aktera. Pritom se pod „akterima“ mogu podrazumevati najrazličitije grupe: od političkih organizacija do razbojničkih bandi.
Posle uvodnog opšteg poglavlja o nacionalnom pitanju u carskoj Rusiji, knjiga se bavi trima velikim regionima – Ukrajinom i Belorusijom, zatim Kavkazom i na kraju Srednjom Azijom – prateći događaje hronološki: od Privremene vlade 1917, preko boljševičkog „puča“, građanskog rata i stranih intervencija, do konačnog osnivanja Sovjetskog Saveza 1923. godine.
Zbog složenosti teme, ograničiću se ovde na tri pitanja: Ukrajinu, Sultan-Galijeva i Lenjinovo shvatanje nacionalnog pitanja.
Zanimljivo je da se pristup nacionalnom pitanju u knjizi gotovo isključivo odnosi na reintegraciju „pograničnih oblasti“ u sistem kojim se upravlja iz Moskve, ali ne i na stavove ruskog stanovništva unutar same Rusije – ma šta se, u geografskom smislu, pod Rusijom u tom periodu podrazumevalo.
Ukrajinsko nacionalno pitanje
Iz očiglednih razloga – značaja i veličine – Ukrajina zauzima centralno mesto u knjizi. Politička situacija u Ukrajini između 1917. i 1922. godine bila je izuzetno složena: u Kijevu se izmeljalo ne manje od devet različitih vlada, uključujući i nemačku marionetsku vladu i nemačku okupacionu upravu. Ako se tome dodaju sovjetska vlada u Harkovu, Krivoroška Sovjetska Republika itd, lako dolazimo do desetak, ako ne i više različitih vlasti koje su u Ukrajini postojale u ovom periodu.
Većina njih, međutim, postojala je samo na papiru; zemlja je bila u stanju gotovo potpune anarhije. Pajps zaključuje:
„Istorija Ukrajine od 1917. godine pa sve do ranih dvadesetih godina, kada je sovjetska vlast konačno uspostavljena, predstavlja primer anarhije koja se širila ogromnom brzinom i koja je, i po svom obimu i po trajanju, možda bez presedana u modernoj evropskoj istoriji“ (str. 148).
Uz rizik izvesnog pojednostavljivanja, Pajps smatra da je glavni uzrok heterogenosti ukrajinskog političkog života ležao u različitim interesima, a donekle i kulturnim razlikama između urbanizovanih i industrijalizovanih područja u kojima je živelo pretežno rusko ili snažno rusifikovano stanovništvo (uključujući i jevrejsku zajednicu), i mnogo većih ruralnih oblasti u kojima su živeli ukrajinski seljaci kod kojih nacionalni identitet nije bio čvrsto izgrađen; njih je pre svega, a možda i isključivo, zanimalo pitanje agrarne reforme.
Kako piše Pajps:
„Želja da se plodna ukrajinska crnica podeli nezavisno od Rusije, isključivo u korist lokalnog stanovništva, postala je snažan podsticaj razvoju nacionalnog osećanja među ukrajinskim seljaštvom“ (str. 57).
Ovaj stepen heterogenosti nije bio neuobičajen: nalazimo ga u mnogim delovima sveta. Ono što je dodatno doprinelo haosu bilo je postojanje još dve linije podele: između stranaka naklonjenih buržoaziji i stranaka koje su zastupale interese radnika, kao i između onih koji su se zalagali za veću centralizaciju i onih koji su joj se protivili.
Tako su se umereni ukrajinski nacionalisti u jednom trenutku našli na istoj strani sa boljševicima, jer su i jedni i drugi nastojali da oslabe Privremenu vladu u Petrogradu. Međutim, kada su boljševici preuzeli vlast, to poklapanje interesa brzo je nestalo. Boljševici su težili snažnoj centralnoj vlasti, dok su umereni ukrajinski nacionalisti zahtevali autonomiju ili potpunu nezavisnost.
Ali kada su boljševike iz Ukrajine najpre potisnule nemačke trupe, a potom tokom građanskog rata i snage Bele armije, savezništvo između boljševika i umerenih (pa čak i radikalnih) ukrajinskih nacionalista ponovo je oživelo. I jedni i drugi strahovali su od povratka procarističkih snaga u Rusiji.
To je bio samo jedan u nizu preokreta u savezništvima; bilo je mnogo i drugih, komplikovanijih, izazvnanih po različitim pitanjima, od formiranja isključivo ukrajinskih vojnih bataljona u okviru ruske vojske, preko odnosa prema dezerterstvu sa fronta, zatim ukrajinskih pregovora sa Nemcima da im se dozvoli okupacija Ukrajine i uspostavljanje marionetske vlade, pa sve do kasnijeg odnosa prema samoj nemačkoj okupaciji 1918. godine.
Nemačke trupe u Kijevu (1918)
Podele su postojale i među samim boljševicima: Lenjin je bio protiv nastavka rata sa Nemačkom nakon što je ona okupirala Ukrajinu, dok su mnogi drugi boljševički lideri zastupali suprotan stav.
Generalno govoreći, „levica (među ukrajinskim boljševicima) zalagala se za seljačku revoluciju i za izvesnu meru unutarpartijske demokratije; desnica za strogo proleterski pokret i potpunu potčinjenost partijskim organima u Moskvi“ (str. 131).
Jedan od ironičnijih detalja jeste da je delegacija ukrajinske Rade, koja je bila deo svesovjetske (ruske) delegacije na mirovnim pregovorima u Brest-Litovsku, samostalno uspostavila kontakt sa nemačkom delegacijom i s njom dogovorila nemačku invaziju na Ukrajinu.
Ta okupacija, po brutalnosti s kojom je od seljaka oduzimana hrana, uzimani taoci i vršena pogubljenja, današnjem čitaocu deluje kao svojevrstan prolog sovjetskoj kolektivizaciji i Golodomoru koji će uslediti desetak godina kasnije.
Vešanje ukrajinskih seljaka optuženih za učešće u partizanskom pokretu otpora protiv nemačkih okupacionih snaga u selu Kanjiži u današnjoj Kirovogradskoj oblasti u Ukrajini, 5. juna 1918. godine.
Na kraju, ali ne i najmanje važno, ukrajinsku političku scenu karakterisala je izuzetna rascepkanost stranaka – što takođe nije neobično nakon revolucija, kada političke organizacije često predvode intelektualci bez gotovo ikakvog praktičnog političkog iskustva. Za marksističke ekonomske istoričare stoga je zabavno da pročitaju kako se jedan član Rade žali da je Mihail Tugan-Baranovski, jedan od prvih tumača i kritičara Marksa, imenovan za ministra finansija, naprosto nestao na nekoliko meseci i da niko nije znao gde se nalazi.
Većina stanovništva u Ukrajini – mada je teško govoriti o apsolutnoj većini – politički je bio bliska ukrajinskim eserima (mada je u stvarnosti bila reč o dve stranke: Ukrajinskoj socijaldemokratskoj radničkoj partiji i Ukrajinskoj socijalističkoj revolucionarnoj partiji), čiji je glavni program bio agrarna reforma i podela zemlje seljacima, odnosno eksproprijacija velikih zemljoposednika.
To je bilo praćeno umerenim nacionalizmom koji se, pored očiglednih zahteva za obrazovanjem na ukrajinskom jeziku i njegovom službenom upotrebom (zabranjenom u carskoj Rusiji), zalagao i za autonomiju Ukrajine u okviru Rusije.
Ove stranke osvojile su najviše glasova na izborima za ukrajinsku Ustavotvornu skupštinu, održanim u decembru 1917. godine.
Ukrajinski poster nakon proglašenja Ukrajinske Narodne Republike krajem 1917. godine, delo Bohuša Šipiha
Što su centralističke težnje Moskve postajale jače, to se veći deo ukrajinskih političkih stranaka više zalagao za nezavisnost. Boljševici su najveću podršku imali u urbanim sredinama, pri čemu je Kijev imao dvostruku ulogu: bio je istovremeno središte rusifikovanog gradskog stanovništva i intelektualni centar ukrajinskih zagovornika nezavisnosti.
U principu, postoji razlika između podrške centralizaciji i proruske političke orijentacije. U praksi su se te dve pozicije vremenom uglavnom preklapala, ali tokom građanskog rata i s formiranjem Sovjetskog Saveza, mnogi su centralizaciju doživljavali kao sredstvo za jačanje proleterske države i učvršćivanja boljševičke vlasti.
Stoga je primetno da su najodlučniji zagovornici centralizacije često bili neruski boljševici, koje su do takvog stajališta doveli njihova ideološka ubeđenost i državotvorni žar: Staljin, Trocki, Zinovjev, Kamenjev, Dzeržinski i Ordžonikidze. Poslednja dvojica, zajedno sa Staljinom, odigrali su ključnu ulogu u formiranju Sovjetskog Saveza i u „rešavanju“ gruzijskog nacionalnog pitanja, koje je samo nekoliko meseci pre decembra 1922. i odlučujućih diskusija o Ustavu Sovjetskog Saveza, postalo najspornije pitanje i gotovo ugrozilo čitav proces.
Nacionalno pitanje po Lenjinu
Lenjinov stav o „nacionalnom pitanju“ menjao se tokom godina, a Pajps tome posvećuje veliku pažnju. Na kraju knjige on čak u celini (na četiri stranice) citira Lenjinove poslednje tekstove o sovjetskom federalizmu i opasnostima od velikoruskog šovinizma.
(Voleo bih da je više prostora posvetio sovjetskom federalizmu, razlici između saveznih i autonomnih republika, asimetričnom partijskom federalizmu u kojem su neke ruske i savezne institucije bile objedinjene, kao i činjenici da je Ruska Federacija bila jedina savezna republika bez sopstvene komunističke partije itd. Ali je razumljivo da bi to knjigu više usmerilo ka politici i političkoj filozofiji, a manje ka istoriji.)
Pajps izlaže klasično marksističko stanovište, koje je Lenjin u početku prihvatao veoma dogmatski: nacije su u velikoj meri proizvod kapitalističkog razvoja i sa pobedom socijalizma postepeno će nestati. Taj stav, koji potiče od Marksa, bio je u saglasnosti sa idejom stvaranja velikih država, potiskivanjem nacionalnog pitanja u drugi plan i, u austrijskoj varijanti Ota Bauera i Karla Adlera, njegovim rešavanjem putem takozvane „personalne autonomije“.Sovjetski poster iz 1919. godine pod nazivom „Drugovi muslimani!“, autora Dmitrija Mura, s pozivom da se muslimani priključe Crvenoj armiji.
Drugim rečima, ne bi postojale teritorijalno zasnovane etničke države: neko bi mogao da bude Marsovac, da pohađa marsovsku školu i objavljuje tekstove na marsovskom jeziku, bilo u Moskvi, Berlinu ili Beču, ali ne bi postojala Marsovska Narodna Republika. Personalna autonomija – da; teritorijalna autonomija – ne. (Takav koncept su čak i u austrijskom delu Austrougarske odbacile češke i slovačke stranke, dok u ugarskom delu monarhije nikada nije ni bio ozbiljno razmatran.)
Lenjin je u početku delio ovakvo stanovište, ali je oko 1917. ili 1918. godine prešao na znatno radikalniju poziciju, smatrajući da je stvaranje republika zasnovanih na etničkom principu, sa pravom na samoopredeljenje uključujući i pravo na otcepljenje posle komunističke revolucije, najbolji način za rešavanje nacionalnog pitanja.
Pajps tu promenu Lenjinovog stava objašnjava pre svega taktičkim razlozima: boljševici su morali svim narodima da obećaju krajnje široko pravo na samoopredeljenje kako bi pridobili njihovu podršku tokom građanskog rata. Bio je to snažan zaokret (ne i prvi u Lenjinovom intelektualnom razvoju): nacije više nisu bile posmatrane samo kao proizvod kapitalizma na izlasku iz istorije, već i kao sastavni deo socijalističkog novog poretka.
Po mom mišljenju, ova promena ne može se objasniti samo potrebom da se pobedi u ruskom građanskom ratu. Ona je bila posledica i Lenjinovog uvida da je nakon završetka Velikog rata kolonijalno pitanje, koje je u prvi plan iznela Versajska mirovna konferencija, marksistima pružilo idealno sredstvo da borbu protiv kapitalizma prošire na ostatak sveta i pridobiju podršku u zemljama kao što su Kina, Indija, Indonezija, Egipat i druge.
Lenjinovo razmišljanje bilo je, dakle, globalno: nije ga motivisala samo želja za pobedom u građanskom ratu na domaćem terenz, već i namera da podstakne svetsku revoluciju. To je postalo naročito očigledno na Drugom kongresu Kominterne u leto 1920. godine.
Pajps, međutim, ne pominje ono na šta ukazuju drugi autori, među njima i Adam Tuz u knjizi Potop (The Deluge): da je Lenjina pokretala i želja da ne ostane u senci Vudroa Vilsona, koji je takođe proglasio pravo naroda na samoopredeljenje. Marksisti su morali da ponude više od jednog buržoaskog američkog političara: Lenjin nije mogao Indiji da ponudi manje nego što je nudio Vudro Vilson.
„Živelo jedinstvo ugnjetavanih radnika Istoka sa radnicima celog sveta u borbi za socijalizam!“, plakat na uzbekistanskom jeziku iz 1924.
Slučaj Sultan-Galijeva
Ali šta se dešava sa ostatkom sveta i „nerazvijenim narodima“, ako za njih nema nikakve razlike između vladavine proletarijata i nastavka vladavine buržoazije u bogatim zemljama? Šta ako su i radnici Severa i kapitalisti Severa podjednako zainteresovani da eksploatišu ostatak sveta? Tu se javlja Sultan-Galijev.
On je otvoreno postavio pitanje koje je Engels još 1858. godine posredno nagovestio:
„Engleski proletarijat zapravo postaje sve više i više buržoaski, tako da ova najburžoaskija od svih nacija, izgleda, zapravo teži tome da pored buržoazije ima i buržoasku aristokratiju i buržoaski proletarijat. Za naciju koja eksploatiše čitav svet to je, naravno, donekle i razumljivo.“ (Marks–Engels, Izabrana prepiska, str. 105)
Sultan-Galijev, tatarski revolucionar i jedan od ranih boljševika, logično je ovu ideju razvio do njenih krajnjih posledica: na globalnom nivou klasna borba zapravo postaje borba između naroda.
Volstrit džurnal: Ukrajinska vojska i breme sovjetskog stila komandovanja
Današnjim jezikom nejednakosti mogli bismo reći da je reč o svetu u kojem razlike u dohotku između država daleko nadmašuju razlike u dohotku unutar država.
Sultan-Galijev bio je prvi koji je formulisao ono što će Lin Bjao četrdeset godina kasnije predstaviti kao klasnu borbu na globalnom planu: borbu između bogatog Severa i Zapada s jedne strane, koji zajedno predstavljaju urbanu vladajuću klasu, i svih ostalih koji su pretežno seljaci i koji, kao u kineskoj revoluciji, predstavljaju istinsku revolucionarnu snagu.
Zbog takvih stavova Sultan-Galijev je isključen iz Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Na suđenju, koje se smatra prvim staljinističkim procesom protiv jednog visokog partijskog funkcionera, osuđen je na smrt. Nestao je 1930. godine.
P.S. O ovoj temi sam već pisao (ovde). Tekst „Kako je nastao Sovjetski Savez?“ vredi pročitati i zbog veoma dobrih komentara čitalaca.
P.P.S. Ne može neko da ima jugoslovensko iskustvo i da čita Pajpsa, a da ne razmišlja o razlikama i sličnostima između sovjetskog i jugoslovenskog pristupa nacionalnom pitanju. Ali o tome drugom prilikom.
Izvor: RTS OKO
