Suecki kanal je zatvoren 1967. i ostao je van upotrebe narednih osam godina; zarobljeni brodovi godinama su rđali usidreni, pa su ostali upamćeni kao „Žuta flota“
Ujedinjeni Arapski Emirati ubrzano razrađuju planove za drugi gasovod koji bi zaobišao Ormuski moreuz, sa nadom da će ga pustiti u rad 2027. godine – što je jedna od mera predostrožnosti ukoliko ovaj plovni prolaz i dalje ostane blokiran
Blokada Ormuskog moreuza mogla bi potrajati, iako u energetskom sektoru prevladava uverenje da bi mogao biti otvoren već tokom juna ili jula, pošto bi posledice dužeg zastoja bile pogubne: teška ekonomska šteta i dramatičan skok cene energenata
Piše: Havijer Blas
Prevod: Miloš M. Milojević
Kada je 1967. izbijanjem rata između Egipta i Izraela Suecki kanal zatvoren, u njegovom akvatoriju ostalo je zarobljeno petnaest brodova. Spustili su sidra čekajući da oružje utihne. Sukob se, doduše, završio brzo. Ne bez razloga, nazvan je Šestodnevnim ratom, ali je kanal ostao zatvoren narednih osam godina. Kada je brodovima 1975. godine konačno dopušteno da isplove, , svega dva su i dalje bila u plovnom stanju. Ostali su toliko bili zarđali da su upamćeni kao „Žuta flota“.
Istorija se ne ponavlja, ali hvata rimu. Šta ako se, dakle, nešto slično ponovi u Ormuskom moreuzu? To je košmar o kojem retko ko razmišlja, a nije ni moja polazna pretpostavka. Pa ipak, nakon gotovo devedeset dana od početka američko-izraelskog rata protiv Irana – koji je praktično potpuno blokirao ovaj važan koridor za transport nafte i gasa – vredelo bi razmotriti i ono što deluje nezamislivo, ali se drugde već dešavalo. Nazovimo to istorijskom naučnom fantastikom.
Možda do toga, ipak, neće doći. Vašington i Teheran pregovaraju, preko pakistanskih posrednika, o okončanju sukoba i ponovnom otvaranju ovog uskog grla za plovidbu. Ali šta ukoliko je dogovor sveden na memorandum o razumevanju na jednoj jedinoj stranici? Hoće li to u potpunosti osloboditi moreuz?
Znakovito, Ujedinjeni Arapski Emirati ubrzali su razrađivanje planova za izgradnju drugog naftovoda kojim bi zaobišli moreuz, uz nadu da će u rad biti pušten 2027. godine. Ovo je mudro planiranje za slučaj da se odigra najnepovoljniji scenario – i vrlo jasan signal da Abu Dabi misli kako bi plovni pravac mogao da ostane ugrožen znatno duže nego što mnogi drugi veruju.
Konsenzus koji vlada u energetskim krugovima o prestanku blokade manje je apokaliptičan. Kada sam se raspitao među svojim kontaktima u finansijskim krugovima i među trgovcima sirovinama, većina je mišljenja da će se Ormuz otvoriti ili narednog meseca ili, u najgorem slučaju, u julu. Zašto? Uglavnom zbog toga što su posledice alternativnog scenarija – više cene energije i ozbiljna ekonomska šteta – previše bolne da bi se razmatrale. Osamdesetih godina 20. veka, američki ekonomista Herbert Stajn je izneo danas poznatu opservaciju: „Ako nešto ne može da potraje zauvek, zaustaviće se“. Danas se Volstrit drži nešto izmenjene verzije Stajnovog zakona: „Ormuski tesnac ne može zauvek ostati zatvoren zato što bi to izazvalo previše ekonomske štete. Stoga, biće otvoren“.
Problem je u tome što blokada za sada nije nanela dovoljnu ekonomsku štetu bilo kojoj od uključenih strana da bi je prinudila na kompromis. Za američkog predsednika Donalda Trampa, rat je za sada bio relativno jeftin, barem tamo gde mu je najviše stalo: na finansijskom tržištu. Berzanski indeks Es-en-pi 500 lebdi oko najviših vrednosti, uz rast od 10 odsto od kada je rat otpočeo. Cene goriva su skočile, ali su niže od najviših vrednosti iz 2022. godine. A američka ekonomija galopira, uz procenjeni rast u drugom kvartalu iznad 4 odsto.
Slično tome, Iran još uvek nije pretrpeo ekonomski slom koji bi prinudio njegove tvrdolinijaške vođe da u pregovorima odustanu od iscrtanih crvenih linija. Nezaposlenost raste, inflacija cena hrane je podivljala, a vrednost valute je u slobodnom padu. Pošto ne može da izvozi zbog američke pomorske blokade, režim je otpočeo da smanjuje crpljenje nafte. Ali Islamska Republika je i mnogo puta ranije pokazala svoj ogromni kapacitet da podnese štetu, posebno kada je suočena sa egzistencijalnom pretnjom.
Fajnenšel tajms: Kako se došlo do američko-iranskog dogovora?
Pošto su se obe strane ušančile, preostaje nada da će se isposlovati bilo kakav dogovor, ma koliko bio nesavršen. Ukoliko se to ne desi, ponovo ćemo čekati sve dok ekonomska šteta ne postane nepodnošljiva. U petak, visoki emiratski diplomata procenio je da su šanse da brzo dođe do dogovora „pola pola“. Američki državni sekretar Marko Rubio rekao je da je u razgovorima ostvaren „izvestan napredak“. „Ne želim da ga preuveličavam, ali bilo je izvesnih pomaka, i to je dobra vest“. Pakistanski posrednici obavljaju šatl-diplomatiju između Islamabada i Teherana.
Ukoliko američki pregovarači žele dodatnu motivaciju da se usredsrede na rešavanje ove stvari, ne bi im štetilo da bace pogled n primer Sueckog kanala između 1967. i 1975. godine. Naravno, Ormuz nije Suec. Kanal se sa lakoćom može zaobići. Ali je rečiti primer koliko dugo blokada može da se protegne.
Od prvih dana ovog rata, zastupao sam gledište da zatvaranje Ormuza još uvek nije energetska kriza zato što kratko traje. Tržište je raspolagalo ogromnim amortizacionim kapacitetima da uguši poremećaj, koliko god on bio veliki, barem na neko vreme. Međutim, kako prolaze dani, svetski rezervoar se sve više i više prazni.
Sve do sada, energetska industrija je uspevala da se nosi sa gubitkom oko 20 miliona barela koji su svakodnevno prolazili kroz Ormuz. Na svu sreću, uoči početka rata tržište je bilo preplavljeno naftom. Rijad i Ujedinjeni Arapski Emirati iskoristili su svoje zaobilazne naftovode da bi održali protok jednog dela nafte iz Persijskog zaliva. Bogate nacije posegle su za strateškim naftnim rezervama a SAD su jedan deo svojih rezervi čak i izvezle u inostranstvo. U međuvremenu je Kina nekako uspela da drastično umanji sopstveni uvoz nafte. Naposletku, tražnja se smanjila jer su cene postale nepriuštive za siromašnije države.
Cena nafte nije dovoljno visoka
Ukoliko moreuz još dugo ostane zatvoren, biće nam potrebno dodatno urušavanje tražnje – bilo tako što će političari pribeći vanrednim merama kojima bi se zauzdala potrošnja energije, bilo tako što će u jednom trenutku vrtoglave cene prinuditi kupce da prestanu da kupuju (što je težak ekonomski udarac). Drugi zaštitni mehanizmi, uključujući strateške rezerve i komercijalne zalihe, ubrzo će se istrošiti, iako bogate nacije na raspolaganju imaju sasvim dovoljno rezervi sirove nafte za još jedno plasiranje na tržište.
Bez ponovnog otvaranja tesnaca, cene bi, očigledno, morale još mnogo da porastu. Trgovačke procene s početka rata da će nafta dostići 200 dolara pokazale su se pogrešnim. Ali šta ako Ormuz ostane zatvoren do kraja 2026. ili čak i kasnije, tokom 2027? Ili ako se tesnac otvori tek delimično, uz to da Iran održi znatnu kontrolu nad njegovim korišćenjem? U tom slučaju, ne vidim kako bi cene nafte mogle da ostanu na sadašnjem nivou. Pa ipak, tržište je ostalo uzdržanije čak i u odnosu na moje prvobitne, optimistične procene.
Sa druge strane, jedna od dve države mogla bi da nastavi sa vođenjem rata kako bi izašla iz pat-pozicije. Ali ne deluje da je ijedna spremna na tako nešto. Iran verovatno procenjuje da bi mogao da izdrži duže od Vašingtona koji je pod pritiskom saveznika da izbegne produženje sukoba. No, Tramp za sada ne oseća dovoljno ekonomskih poteškoća da bi priznao poraz. Upravo zbog te pat-pozicije blokada može da se nastavi.
Havijer Blas: Iran rizikuje da proigra svoju ormusku partiju
Može li svet da preživi ako trajno ostane bez oko 10-15 odsto nafte koju obezbeđuje plovidba Ormuzom? Može, ali po visokoj ceni. Trajno umanjiti potrošnju u tolikoj meri po svoj prilici bi značilo svetsku recesiju, slično naftnim krizama zabeleženim 1973. i 1979. godine. Biće izgrađeni novi zaobilazni naftovodi, a proizvodnja izvan Bliskog istoka će se uvećati. Ali za to su potrebne godine. Do 2027. Ujedinjeni Arapski Emirati će verovatno udvostručiti svoj izvozni kapacitet zaobilazeći moreuz. Saudijcima bi verovatno biti potrebno više vremena da učine isto. Kuvajtu i Iraku bi po svoj prilici bilo potrebno još više vremena. Kataru na raspolaganju ne stoji izvodljiv način da izvozi ukapljeni prirodni gas osim kroz moreuz.
Dugotrajno zatvaranje Ormuskog moreuza je toliko ekonomski razarajuće i kada se samo promišlja, da se malo ko usuđuje da tu mogućnost uopšte uzme u obzir. Naposletku, ipak je verovatniji improvizovani, kratkoročni dogovor koji će svi moći da prihvate. Ipak, uzevši u obzir regionalne presedane, pošteno je razmotriti i traumatične hipotetičke scenarije. Oni nisu nimalo ugodni.
Izvor: Bloomberg
