Пише: Гидеон Леви
Понедељак, мало после поднева. Контролни пункт на северном излазу из Рамале. Дуга колона аутомобила стоји у застоју. На сваких неколико минута колона се једва приметно помери. То је контролни пункт ДЦО, на северу Рамале. То није контролни пункт за прелазак Зелене линије, која разграничава Западну обалу, где се редови протежу сатима. Ово је, пре, један „лакши“ унутрашњи контролни пункт, једини излаз из незваничне палестинске престонице.
Нико не труби, нико се не жали, нико не покушава да претекне аутомобил испред себе. Људи седе у својим аутомобилима и чекају на подневној врућини. Апатија тих људи који чекају у реду представља коначан доказ њиховог потпуног пораза. Неки аутомобили имају жуте (израелске) регистарске таблице; њихови возачи су или израелски Арапи или Палестинци из Источног Јерусалима, док други имају палестинске таблице. Овде нема Јевреја, јер у Рамали још нема израелских насеља.
Двојица маскираних војника задужена су за ову бескрајну колону. Наоружани су и заштићени од главе до пете, изгледају као ликови из научно-фантастичног филма. Покрети су им нагли и нервозни; верују да непрестано морају да демонстрирају силу и насиље које једва могу да обуздају.
На нас су, на пример, уперили запете пушке. Лица су им прекривена, можда због стида, можда из страха да ће бити снимљени камером, а можда и да би деловали застрашујуће.
Годинама чекам на контролним пунктовима, али ме је овај, ове недеље, обесхрабрио више него сви претходни. Није био ништа више насилан, понижавајућ или репресиван, али је некако био другачији.
Након што је избио рат у Гази, и Западна обала се потпуно променила. Палестинци кажу да се то нарочито види у начину на који их војници сада третирају, без трунке људскости. У поређењу с њима, војници из ранијих година им сада делују као припадници Војске спаса. Чак им недостају војници који кроз контролне пунктове нису пропуштали жене које се порађају или путнике на самрти. У то време војници су барем разговарали са својим жртвама.
Долази ред да приђемо контролном пункту. Док су се војници бавили аутомобилом испред нас, њихов говор тела одавао је да су нервозни и ван контроле. Возач ког су проверавали био се усудио да крене мало напред пре него што је добио одобрење. То нису били војници из неке слабије обучене јединице. Било је јасно према њиховој опреми. Нису изгледали нити звучали као људи са маргина израелског друштва. Када су видели моју личну карту и новинарску легитимацију, као и документа фотографа Алекса Левака, потпуно су се избезумили.
„Ти си Јеврејин?“ Прво изненађење, па бес. „Шта си радио у Рамали?“, повикао је један од њих, два пута. Срели смо неке људе. Тај спој речи – срели-смо-неке-људе-у-Рамали – био им је потпуно несхватљив. То није постојало у спектру могућности њиховог размишљања. У Рамали нема људи. Били су разјарени.
„Уништаваш државу“, повикао је један од њих два пута, очи су му готово искакале из главе. Страшна искуства бројних сличних сусрета на контролним пунктовима научила су ме да ћутим. Када сам се удаљио, обузела ме је туга какву никада раније нисам осетио на окупираним територијама.
Ови војници нису убијали децу у Појасу Газе ове недеље, нити су икога бомбардовали. Њихово насилничко понашање, склоност насиљу и бахатост већ су толико дубоко усађени у њих да се иживљавају над сваким на кога наиђу. Ови младићи обучени су да у свакој ситуацији буду насилници и расисти. За њих нема повратка. То ће носити са собом до краја живота.
Зато они припадају изгубљеној генерацији. Они су мејнстрим; можда ће чак гласати за демократе, можда за Итамара Бен Гвира, али се никада неће опоравити од свог насилничког понашања. Стекли су га током војне службе. Прогутали су све чиме су их хранили о људима који пролазе поред њих на контролним пунктовима. Научени су да верују да чувају нашу безбедност и поносни су на своју „смислену“ војну службу. Њихови родитељи и пријатељи такође су поносни на њих. То заиста јесте служба са дубоким последицама – служба која ће изнутра заувек уништити једно друштво.
Извор: Haaretz
Превод: Луна Ђорђевић/Пешчаник
