Људи нису осуђени да буду безлични и безначајни, али они на то пристају, или чак желе да такви буду. То је један од конститутивних елемената нечега што бих назвао стањем Мегалополиса.
„Често размишљам о једном човеку који је у Немачкој зарађивао за живот, радећи у старачким домовима. Боловао је од једне незгодне болести, али је и поред тога био радикални левичар, што значи да је често излазио на улицу да би протестовао у корист права животиња, а против нуклеарног наоружања. Мени је био врло симпатичан и због ангажмана, као и због чињенице да није дозволио да га та болест деполитизује. Иако је био на „левици“, тврдио је да поштује Немачку зато што полиција у тој земљи не сме да му упада у кућу без налога.
Сетим се понекад те његове апологије приватности и уређености Немачке, док читам текстове о томе како су нам имејлови под контролном присмотром и како је могуће преко smart телевизора, попут телекрана у Орвеловој 1984, снимати и прислушкивати људе у близини екрана. Хоћу да кажем: заиста нема потребе да полиција улази у наше станове или да нас прислушкује неким смешним бубицама, као у немачком филму, оскаровцу, „Животи других“ (Das Leben der Anderen, 2006). Она је већ ту, у нашим становима, и сви знају да је ту. Људи су ипак, мирни. Кажу да се присмотре не боје. Не зато што су храбри, већ зато што за себе мисле да су толико обични и безначајни да нема сврхе да их неко дира. То није само дијагноза њиховог садашњег стања. То је истовремено и обећање за будућност. Увек ћемо бити безначајни и безлични, а то значи да се никада нећемо бунити.
(…) апологија безличности и безначајности не зависи од места где се живи, ни од новца који се зарађује, већ од осећања властитог јаства.
Људи нису осуђени да буду безлични и безначајни, али они на то пристају, или чак желе да такви буду. То је један од конститутивних елемената нечега што бих назвао стањем Мегалополиса.“
Слободан Владушић
Извор: КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018
