Пише: Гидеон Леви
Покојни сенатор Линдзи Грејем у Израелу је описан као „наш највећи пријатељ“. Овај покојник је херој у Израелу који је остао готово без пријатеља. На светском првенству у фудбалу многи Израелци навијају за страну која мање мрзи Израел. Сви који нас воле су наши пријатељи. Овај приступ је погрешан и неискрен. Пријатељи Израела нису увек добри момци, нити су његови критичари увек лоши. Често важи управо супротно.
Узмимо за пример сенатора Грејема. Од самог почетка своје каријере залагао се за безусловну и неограничену подршку Израелу. Тешко је рећи где је почела та слепа подршка, да ли током студија права на Универзитету Јужне Каролине седамдесетих година, током службе у Ратном ваздухопловству САД-а осамдесетих или у првим годинама рада у Конгресу деведесетих. Као чврсти заговорник употребе војне силе, Израел се у потпуности слагао са његовим погледом на свет. Али тада је то ипак био другачији, бољи Израел.
Израел се од тада променио, али Грејемово пријатељство није. Остао нам је слепо одан. У мају 2024. довољно јасно је предложио да се на Појас Газе баци нуклеарна бомба, а у сваком случају је подржавао потпуно уништавање Газе и до краја је безусловно подржавао израелско лудило. Био је отворени заговорник наших ратних злочина. Када тако високо рангирани сенатор позива другу државу на злочине против човечности то није пријатељство већ саучесништво. Његова одушевљена подршка Израелу осамдесетих и деведесетих година може бити донекле разумљива, али његово касније дивљење свакако је неприхватљиво. Па ипак, новинар Барак Равид се после његове смрти са сузама у очима присећао како је често разговарао са Грејемом током последње две године – тешко да постоји новинар са којим је Грејем разговарао скоро сваког дана – и да сенатор није волео само Израел већ и „израелство“.
Какво је то „израелство“ које је сенатор толико волео? Равид каже да је волео смисао за хумор и неформалност Израелаца и да се током својих бројних посета земљи осећао веома пријатно. То је ласкаво и угодно. Али шта је са „израелством“ које готово без изузетка подржава геноцид у Гази? Које свим срцем верује у јеврејску надмоћ између реке и мора? Које уопште не занима шта се свакодневно чини у његово име, на само пола сата вожње од израелских градова и села?
Грејем и њему слични занемарују то „израелство“, које је последњих година дефинисало Израел много више него било какав смисао за хумор или неформално понашање. Или му се можда и то допадало? Можда је управо то сурово „израелство“ чинило да се у Израелу осећа тако пријатно? Џин-тоник са старим другарима из војске и владе по повратку са поља смрти.
Политички и вредносни избори преосталих пријатеља Израела нека остану њима. Нама остају наши изврнути избори који су довољно неподношљиви. Последњих година, готово свако кога смо сматрали пријатељем био је расиста, фундаменталиста, популиста и противник демократије, или неко ко мрзи муслимане. Понекад су то били чак и антисемити. Од Орбана, преко Болсонара, до Вилдерса и Ле Пен – реците ми какви су то наши пријатељи.
Уместо да певамо хвалоспеве тим одбојним људима, требало је да макар тежимо томе да стекнемо другачије пријатеље. Да сањамо о томе да, на пример, Зоран Мамдани постане пријатељ Израела. Он је човек од принципа и морала и могао би да буде пријатељ једног другачијег Израела. Он представља будућност, а Грејем прошлост. Могли бисмо да се надамо да ће Роџер Вотерс поново заволети Израел, као и Берни Сандерс и Џереми Корбин. Нико од њих није рођен као антисемита или мрзитељ Израела. Сви би они стали уз један другачији Израел, када би се такав појавио.
Сенатор Грејем није био пријатељ Израела. Он је био пријатељ ратног злочинца.
Извор: Haaretz
Превод: Луна Ђорђевић/Пешчаник
