Пише: Зоран Андрић
Нова филмска адаптација „Одисеје“ Кристофера Нолана поново је усмерила пажњу на једно од највећих дела светске књижевности.
То није само интересовање за спектакл, већ за причу која већ скоро три миленијума не престаје да осваја читаоце и гледаоце.
„Одисеја“ је много више од приче о пустоловинама.
У средишту Хомеровог епа није непобедиви ратник, већ човек који после победе мора да научи како да преживи.
Одисеј није Ахил.
Његово најјаче оружје нису мач и снага, већ разум, стрпљење и способност да се прилагоди.
Зато је он, можда, први велики антихерој европске књижевности.
Одисеј није само јунак, већ и приповедач сопствене животне приче.
Његове најпознатије пустоловине (Киклоп, Кирка, Сирене и друге) не сазнајемо непосредно, већ их он сам касније приповеда Феачанима.
На тај начин Хомер показује да догађаји добијају смисао тек када су испричани. „Одисеја“ није само прича о авантурама, већ дубоко промишљено дело о времену, сећању, идентитету и самом чину приповедања.
Та сложеност чини га савременим.
Он је истовремено храбар и лукав, верни супруг и човек који подлеже искушењима, краљ и бродоломник, победник и губитник.
Управо зато Хомеров јунак и данас делује живо.
Темељ западне књижевности
Ноланов филм, судећи по првим кадровима, наглашава Одисејеву мрачну, епску страну који изгледа као да је управо испао из викиншког филма, са тамним, безданим јунаком.
Мет Дејмон тумачи краља Итаке који скреће са пута на повратку са Тројанског ратишта, са седом брадом, извајаним раменима и правом патријархалном величином.
Филмски плакати изгледају као да се из бездане таме не уздиже Одисеј, већ Годзила.
Дејмон игра снажног, готово митског владара Итаке, али остаје питање хоће ли филм успети да прикаже и оно што Одисеја чини великим – његову противречност.
Хомеров јунак није само човек који побеђује чудовишта; он је човек који непрестано побеђује самога себе.
Управо су женски ликови кључни за разумевање епа.
Пенелопа, Кирка, Калипсо, Сирене и, пре свега, богиња Атена нису споредне фигуре, већ покретачи радње.
Док мушкарци воде ратове, жене обликују судбину Одисеја.
Зато „Одисеја“ није само прича о херојству, већ и о искушењу, мудрости, моћи и стрпљењу.
Велика Хомерова новина лежи и у самом начину приповедања.
Еп почиње in medias res, усред радње, а најпознатије авантуре Одисеј приповеда сам, тек касније.
Он није само јунак већ и приповедач сопственог живота.
Управо причањем поново гради свој идентитет и припрема се за повратак кући.
Зато је „Одисеја“ истовремено и прича о моћи приповедања.
Ерих Ауербах је Хомеров еп сматрао темељем западне књижевности, истичући његову изузетну јасноћу, пластичност и способност да митско и свакодневно споји у јединствену слику света.
Управо у томе лежи трајност овог дела: оно истовремено говори о боговима и обичним људским страховима, о слави и усамљености, о повратку и губитку.
Ауербах истиче како се у „Одисеји“ епско, митско и божанско неприметно преплиће са свакодневним и људским.
Богови интервенишу, али су ликови такође заокупљени веома људским проблемима и радостима.
Ово ”неизречено јединство светова” је за њега карактеристично за антички начин размишљања.
Није случајно што се и данас воде расправе о првој речи која описује Одисеја – грчком придеву полyтропос.
Да ли је он „многоструки“, „лукави“, „сналажљиви“, „променљив“ или, како предлаже преводитељка Емили Вилсон, једноставно – „компликован човек“?
И ова дебата се углавном распалила око придева полyтропос, који је Вилсонова превела као complicated.
Први стих у њеном преводу гласи: „Tell me about a complicated man.“
Испричај ми о компликованом човеку.
У интервјуу је својим бројним критичарима одговорила да complicated потиче од латинског complicare, што значи „склопљено заједно“, дакле „уплести, заплести“.
Дакле, ако је неко „complicated“, то по буквалном значењу значи да има много слојева, и управо то, чини се, изражава грчки полyтропос.
Можда су сва ова значења тачна, јер ниједна реч не може у потпуности обухватити личност која већ три хиљаде година измиче једноставним дефиницијама.
Далеко од једноставног хероја
У томе је и тајна трајне привлачности „Одисеје“.
То није само авантуристички еп већ прича о човеку који после свих победа тек треба да пронађе пут до себе.
Одисеј затиче Итаку која се променила, али се и он сам током путовања променио.
Зато право питање није само да ли ће стићи кући, већ да ли човек после дугог одсуства може остати исти.
Свако његово чудовиште може бити и спољашњи непријатељ и унутрашњи страх.
Зато свака генерација чита Хомера на нов начин.
Ноланов филм ће несумњиво донети спектакуларне призоре и ново читање античког мита.
Али без обзира на то колико ће филм бити успешан, једна чињеница остаје непромењена: ниједна адаптација не може да замени Хомеров еп.
„Одисеју“ не треба читати пре свега као мит или јуначки еп, већ као размишљање о томе како човек приповеда сопствени живот и како кроз приче обликује свој идентитет.
Хомера занима на који начин се прошлост, садашњост и будућност повезују у смислену животну целину управо захваљујући приповедању.
Њујорк Тајмс: Одисеј можда није постојао, али јесте имао поштоваоце у древној Итаки
„Одисеја“ је прича над причама.
Књига којој се увек враћамо, јер сваки пут у њој откријемо нешто ново – о Одисеју, о свету и, на крају, о себи.
„Одисеја“ је више од авантуристичког епа – она је прича о сложеном човеку, приповедању и повратку себи.
Хомерски епови су резултат дуге усмене традиције.
„Илијада“ и „Одисеја“ нису настале изненада, већ почивају на предању које се преносило усменим путем током многих генерација.
Записане верзије представљају врхунац тог развоја.
Епови су изузетно уметнички обликовани.
Иако потичу из усмене традиције, одликују се сложеном композицијом, развијеном наративном техником и дубоком психолошком карактеризацијом ликова.
Ликови су вишеслојни.
Нарочито је Одисеј далеко од једноставног хероја.
Он у себи спаја мудрост, лукавство, способност да трпи и моралну сложеност.
Управо та вишезначност учинила га је једном од најутицајнијих личности европске књижевности.
Хомер је обликовао целокупну грчку културу.
Хомерски епови нису само књижевност, већ и темељни образовни и културни текстови старе Грчке.
Они су снажно утицали на етику, политику, васпитање и потоњу књижевност.
„Одисеја“ није само прича о авантурама.
Она говори о: трагању за сопственим идентитетом, поновном успостављању друштвеног поретка (повратак на Итаку), односу између лукавства и силе, питању како човек, упркос многим променама, остаје исти.
Због тога Одисеј није само ратник, већ пре свега јунак који размишља, приповеда и учи кроз своја искуства.
Најљудскији од хомерских јунака
Лик Одисеја је био једна од кључних тема међу великим немачким класичним филолозима 19. и почетка 20. века, али су га тумачили на веома различите начине.
Заједничко им је било да су Одисеја видели као далеко сложенијег јунака од Ахила.
Ево како су га схватали најзначајнији аутори у фаху класичне филологије: Фридрих Август Волф је у делу „Prolegomena ad Homerum“ (1795.) пре свега довео у питање јединство Хомерових епова.
За њега Одисеј није толико психолошки лик колико производ дуге усмене традиције.
Његове особине (лукавство, издржљивост, дипломатичност) одражавају различите слојеве епске поезије.
Улрих фон Виламовиц-Мелендорф је Одисеја сматрао једним од најпотпуније обликованих ликова античке књижевности.
Истицао је да је Одисеј први велики „човек интелекта“, чија је највећа врлина μήτις (мēтис) – практична мудрост, домишљатост и способност прилагођавања.
За разлику од Ахила, Одисеј побеђује разумом, а не снагом.
Ервин Роде је наглашавао религијску и митску страну „Одисеје“.
Путовање Одисеја видео је као симболички пролаз кроз граничне просторе између људског и натприродног света.
Вернер Јегер је у свом делу „Paideia“ Одисеја представља као идеал образованог човека.
Итака 3.000 година крила тајну, Одисеј није био само лик из Хомерове „Одисеје“
Он више није само ратник већ владар, супруг, отац и човек који уме да влада собом.
Одисеј је за Јегера пример грчког васпитног идеала (paideia).
Бруно Снел у књизи ”Die Entdeckung des Geistes” (Откривање духа у грчкој филозофији и књижевности) сматра да је Одисеј једна од фигура кроз коју се види настанак европске свести.
Снел сматра да се код Одисеја јавља израженија самосвест него код већине других хомерских јунака.
Одисеј непрестано процењује ситуацију, планира и контролише своје емоције.
Бруно Снел и Херман Френкел наглашавају да Одисеј представља прелаз од архајског хероја ка личности која делује промишљено и индивидуално.
За Фридриха Ничеа Одисеј није морални узор већ пример снаге духа која уме да се маскира, чека и победи без директног сукоба.
Он је уметник живота, човек који ствара себе кроз непрестано превазилажење опасности.
Одисеј је интелектуални, а не физички херој.
Он је најљудскији од хомерских јунака јер греши, страхује, пати и учи.
„Одисеја“ представља корак од чистог јуначког епа ка дубљем интересовању за личност и унутрашњи живот човека.
Утицај ових тумачења превазишао је оквире филологије.
На пример, Ерих Ауербах у чувеном есеју „Одисејев ожиљак“ (Mimesis) приказује Одисеја као јунака чији је свет јасан, потпун и рационално осветљен, насупрот библијском начину приповедања.
Та анализа постала је једна од најутицајнијих интерпретација Хомера у 20. веку.
Извор: Данас
