Пише: Ранко Павићевић, новинар, писац и публициста. У Будви, фебруара 1995. године
Уваженог писца, академика Чеда Вуковића, посјетио сам великим поводом. Један од најпознатијих наших писаца прославља ове године велики јубилеј: седамдесет пет година живота и шест деценија стваралаштва.
Овог лијепог фебруарског јутра, затекао сам Чеда Вуковића у његовом будванском стану, над машином и новим рукописом будуће књиге Стефанов пут. Њему својственом љубазношћу, дочекао ме је ведар и уз кафу пристао да разговарамо за Приморске новине.
Ове године славите риједак јубилеј, седамдесет пет година живота и шездесет година стваралаштва. У деценијама плодног књижевног рада створили сте велико дјело, које би и развијенијим литературама импоновало ширином хуманистичких видика, једрином моралног здравља, изражајном снагом и људским садржајима. Након Макарија радите нови рукопис. Откуда Вам толика енергија?
„Велико дјело?” Пазите, Ранко, да нам се не зачуди Веља маслина у Ивановићима, изнад Бечића! Стара је преко два миленијума. Неке моје књиге живе код читалаца и критике тек по неколико деценија. Саме су проходале и траже своје путеве кроз вријеме. А књига треба да надживи бар један вијек да би се Књигом звала. За такве пресуде бићу оправдано одсутан… Енергија – из себе и поднебља Будве.
Марио Варгас Љоса у разговору са Ранком Павићевићем: Режими се плаше књижевности
Од свега што сте сањали и створили, чини ли Вам се понекад да сте могли више, боље и отвореније и да сте након свега дужник или заслужник?
Дужник сам, и то неизмјерни. Више и боље? Више зависи од снаге, а боље од снаге талента. Најприје ваља одбранити себе од себе. Јер књигама се писац не одужује никоме. Зар сам се „одуживао” Његошу, пишући *Судилиште*? Никако! Отварао сам своје видике према Пјеснику и његову времену. Дакле, писац је дужник својим животом – чином и начином. И дужник је народу, из којег је никло све о чему маштамо и пишемо. У дужник је народу, који је створио богат и сликовит језик – њиме дише писац и дишу књиге.
Попут Андрића, Крлеже и Лалића, Ваше писање је увијек било у дослуху са историјом и условно историјским темама. Да ли је у питању урођени афинитет или нешто друго?
Вријеме доживљавам као свој завичај и као јединствен ток, са мијенама, спиралним завојницама – по висини. Човјек је динамична, драмска константа у времену. А наши су сатови само паравријеме, у односу на космичко просторно-временско кретање. Стога, лађа и књига плове површином, а савлађују дубину и даљину. И када вјетрови не поцијепају једра, лађе често тону у вртлогу самољубља и саможивости, без звјезданога компаса.
Својеврстан стил са богатом лексиком, којом сте обогатили изражајни фонд свога језика, једна је од основних одлика Вашег језика.
У праву сте. Језик и стил чине јединство, као крило и летење. Још од хеленске старине траје питање: Шта је ријеч? Пред оком је море, а на уснама ријеч – море. Та ријеч није само знак за море – она је живи дио моје стварности. И ето, за моје поимање – ријеч је људска стварност свега стварног и нестварног. И ваља је поштовати као живо биће, као себе. Томе се руководим у животу и за писаћим столом. За жаљење је што око нас хучи…загађени, отуђени језик бирократије и дијелом наших гласила. Записао сам мноштво тих „бисера”. Ево само једног. У моди је ријеч „присутно”. И једна јавна личност рече јавно: „Присутан је недостатак материјала!” Нека враг зна како је недостатак присутан… Може ли литература ишта помоћи? Не знам. Можда школа.
Многи сматрају да су романи Мртво Дубоко и Судилиште Ваша најзначајнија дјела. Какав је Ваш суд о томе?
То је блиско мојем наслућивању. Можда би се ту могла придружити која књига из пенталогије *Синови синова* – она је мање читана и критички вреднована. Но, пријатељу, препустимо све то времену и критици – нека њих од тога боли глава.
На другој страни, рекао бих да Ваш роман Поруке најбоље показује Вашу везаност за духовно насљеђе Црне Горе и њену прошлост.
За дивно чудо, има зналаца који „Поруке“ стављају изнад „Судилишта“. Није ту ријеч о укусима, већ о схватањима. „Поруке“ су животније, ближе реалистичком исказу, док је „Судилиште“ узнесеније, особито у низу Пјесникових монолога. О личности Петра Првог и његовим посланицама често сам писао и говорио. Само да додам: посланице Петра Првог и данас су нам потребне као хлеб насушни. Јер то бијаше света ријеч против међусобне мржње, освете, племенског једноумља, насиља, пљачке, сујеверја, издаје, итд. За насилно, пљачкашко отимање Владика би рекао – дерачина! Права и страшна ријеч… А сад нам ваља схватити еколошку борбу за животну средину – своди се, у суштини, на борбу за чистију и свјетлију људску природу.
Мирослав Мика Антић у разговору са Ранком Павићевићем: Поезија је више од живота
У драми Хармонија описујете оснивање Будве према хеленском миту о Кадму и Хармонији. Једном приликом сте рекли, да ту драму нијесте писали Ви, већ Ваша љубав према Будви, у којој сада живите. Шта кажете данас и да ли је то склад којем се тежи?
Стара Будва је митска колијевка, зањихана између горја и морја. Она је себе одњихала и отворила врата за све свјетлости, земне и висинске. Љубав према Будви, то је љубав – сазнање. Често се питам: да ли сам довољно свјестан на којем тлу стојим или се њиме шетам? Јер за Будву су знали умници у хеленској старини, кад је тама покривала друге приморске градове и данас велике европске метрополе! Па ме обузме туга: многи туристи дођу у Будву, купају се, сунчају и слушају дивљу музику, а не знају гдје су дошли, не знају шта је Будва!
Кажете „љубав-сазнање” – је ли Вас и то подстицало да у више махова пишете о овом граду?
Свакако. То ме је инспирисало. Неће ми се замјерити, надам се, ако споменем шта сам о Будви написао: „Хармонија“ – драма, „Жуква“ – лирски записи, у Гласнику ЦАНУ, „Будва прије себе рођена“– текст за документарни филм о обнови Будве и осталих старина, „Над Будвом бијели јелен“ – у мојој књизи „Митски декамерон“, као и више краћих написа. У рукопису ми је текст „Олива аетерна“– о Вељој маслини у Ивановићима. То је оно што сам могао сам да урадим.
А шта нијесте могли?
Па, оно што није од мене зависило. Рецимо, предлагао сам да се братиме Будва и Теба у Грчкој. Јединствен је случај у свијету – два града, а исти им митски оснивач! Даље, Мато Јелушић и ја у два маха смо писали елаборате о потреби научно-истраживачког рада – у односу на Стари град и околину. Радило се о истраживањима етнографским, лингвистичким, природњачким, археолошким и другим – што би било драгоцјено за науку и туризам. И сад свесрдно подржавам фестивале и све љетње програме – потребни су и хвале вриједни (мислим на муке и залагање оних који те програме воде). Али, то је ход једном ногом. Да се не би храмало и остало дужно будућности, потребан је и ход истраживачки и креативни, овдје и данас.
Још прије двадесет година написали сте, између осталог, у Судилишту: „Планина се грохотом смије тијем међама и људском ситнодушју. Планина је у дослуху са временом и наслућује вјетрове који ће многе границе сломити и збрисати.” Попут пророка, као да сте знали шта ће се десити?
Сада бих могао рећи – као пошалицу – да таквих „пророчанских” ријечи има овдје-ондје у мојим књигама. На примјер, у роману „Развође“ (објављен ми је у Београду, 1968. године) срдито говори у другом монологу један ибеовац: Тита ће рушити и револуционари, који су га раније уздизали… Тако је и бивало. И питам се, онда: ако нијесу постојани људи, како ће бити трајне границе по брдима и ријекама? Уосталом, границе су насиље над рељефом природе – оне су маловремене, пролазне, а земни рељеф остаје и лагано се мијења. Пропадала су царства и цивилизације са својим троновима и границама… Наравно, без њих се не може. Оне су као и свака људска потреба. Но, чини се да је боље полазити од људи, него од граница међу њима. И често с тугом мислим на друге међе и окове – њих људи себи намећу. И трагично је људско биће, које у глави има само једну мисао (о свом национу, рецимо) – и никакве друге мисли, никаква погледа на свијет, никаквих етичких и хуманистичких начела, никакве ширине у срцу. То је једна од трагичних понорница нашег времена… Што се мене тиче, по природи сам оптимиста. Вјерујем, наиме, да ми протичемо кроз вријеме као ријека – бивају широка поља, па тијесне клисуре, па слапови и понори, па изнова ширине и отворена ушћа.
Данас је све мање оних које занима књига. Какав је смисао књижевности у оваквим трагичним временима?
Смисао као да остаје исти. Траје игра између ријечи и (не)времена. Једно је шта ријеч носи у својој сржи, а друго – како она одјекне. Навео бих само два примјера. Ријеч „слога” у данима мира звучи широко и непатетично: то може бити слога у својем роду и са другима. Слога у данима рата одјекује као позив и као збијање својих редова, а нема слоге међу сукобницима. Од ријечи „позорје” подиже ме језа…
Данило Киш у разговору са Ранком Павићевићем: Скривена поетика
Али, зашто?
На екрану гледам разне страхоте ту, у близини. А чиме сам платио улазницу за ту представу? И хоће ли гледалац сјутра постати актер на сцени ужаса? Или жртва? Гледајте, Ранко, то није Стеријино, то је друго, страхотно позорје. Ето, одатле, од ријечи почиње смисао и улога књижевности. А повезивање књижевности? Она се не оглашава планетом да би сијала мржњу. Она је можда свједок и свјетлотамни глас својег времена.
Недавно сте изјавили: „Од свих писаца не мене је највише утицао Чедо Вуковић, не увијек у најбољем смјеру.” Прилично јасно, али ипак појасните.
Нажалио сам се на свој рачун. Но, иза шале изворује озбиљно питање. Рецимо, да ли сам понекад лутао, вјерујући да сам на правом путу? Ријеч је о избору – мислим и на тематскомотивске кругове. Жао ми је, ето, што нијесам писао роман-драму о човјеку усред слома једног система, социјалистичког. Шта се руши, шта остаје, а шта ниче ново у човјеку? И да ли је мој избор увијек био у складу са снагом моје ријечи? Због свега тога држим да сам свој најстрожи критичар.
Зашли сте у седамдесет пету годину. Како рекосте, године Вам савијају кичму, а Ви остајете усправни. Не признајете старост?
За утјеху, човјек помисли: што старије вино, то боље. Али, писац није вино, иако други пију по чашу или по кап из његових књига. Заузврат, писац све више мисли о свјетлосној природи бића, о свјетлосној природи ријечи. И Будва је град свјетлости. Управо стога, тешко и претешко сам подносио она замрачења, на мене су падале пратаме, уз оне пећинске, архетипске призоре неба без звијезда. И схватио сам Андрића, он није могао писати пошто сунце зађе.
Негдје сте рекли: „Шта бих радио, кад не бих радио?” Шта је, дакле, на видику?
Већ неколико година слажем необјављене рукописе. То је, чини се, моја нова фаза – покушај бијега од дескриптивног и наративног исказа. На том је трагу и мој рукопис у раду: „Стефанов пут“. То је низ сажето писаних слика, нека врста тријалога: Стефан – Глас – Око. Можда се ту крије или не крије и мој глас. А мој Стефан би рекао: Куцнимо се да пробудимо успавано вино у чашама!
Извор: РТВ Будва
