Пише: Ранко Павићевић
За све је крив његов чуперак. Са њим спава, са њим воли и љуби плавуше, кумује Циганима, са њим љуби нељубљено и воли невољено и остаје опет Мирослав Антић. Због тог Антића вољено је нешто невољено, урађено је нешто нежељено. Како, зашто? Па он је тако хтио, или чинио – враг би га знао.
Бернард Шо је једанпут рекао да пјесницима не треба гледати личну карту. У њој се крију непозната створења. Да ли постоји само поетско име Мирослав Антић?
Постоји… Постоји један невероватан гад који се зове Мирослав Антић. Ждере мој хлеб, прави моју децу, носи моја одела. Са мојом женом редовно леже у кревет сваке ноћи, јер зна да сам те ноћи негде далеко. Дакле, тај Антић који ме упропастио и као писца и као човека, тај Антић који ће на крају стрпљиво лећи у моју гробницу, пита ме једно јутро: „Шта је човече, изгледате ми некако болесни?“ А шта се бар њега тиче како је мени и докле ја то могу. О мени се најдивније брину они који ме остављају на миру. А он пере руке мојом ракијом, има кључ од мог атељеа, петља са мојим плавушама, оговара ме у мојој сопственој кући, и, замислите свињарију, мојој деци купује сладолед. Трпео је све оно што ја нисам могао да трпим и који сад тако дивно жури да цркне пре мене, ђубре једно, што пре и једини живео.
Велики број младих Вас носи као део себе и необично Вас воли. Да ли сте размишљали зашто је то тако?
Нисам размишљао зашто је то тако, али вероватно зато што су они, сироти, морали негде у основној школи, да уче Мику Антића и да у том морању нађу нешто што им се свидело. То је највероватније нешто око љубави, око Плавог чуперка. Ја данас сретнем неке некадашње дечаке и девојчице који су данас одрасли људи и који у себи носе још увек то мало успомена на прве сусрете са том љубавном поезијом. Догађа ми се, исто, да сретнем и људе који никада у себи нису успели да забораве детињство, они их прихватају и то траје у њима, тако да буду деке и баке па ипак буду деца.
Ви чувате једно парче дјетета које не може да оде са годинама. Како то успијевате?
Мислим да су сви људи деца у основи. И онда када загњуре у јастук у соме својих самоћама, кад завршавају неке „важне“ ствари, сигурно. Макар и несвесно, они су детињасти. Иако су били несрећни, они су били деца на несрећан начин, а ако су били срећни они се радују на детињаст начин. То завлачење носа у јастук је њихово детињство које траје сваке вечери поново. И зато у мени има доста тога, и ја, који ноћу не увлачим нос у јастук је у ствари свет који ја срећем и од кога, као у неком мозаику, купим сваку боју, понеки каменчић, да уклопим у нешто што ће касније да личи на мене.
Данило Киш у разговору са Ранком Павићевићем: Скривена поетика
Ваш мозаик је сигурно врло богат?
Ја сам рођен на једном салашу у северном Банату и град сам видео када сам имао шест година. Била је то Кикинда. Био сам фасциниран. Велике и широке улице. Тамо сам на пример, први пут јео кашиком сладолед, ја сам видео многе градове у животу, ја сам много скитао и као новинар, а и овако за своју душу… Обишао сам и добро упознао Лењинград, Њујорк, такође… Видео сам целу Америку, обишао Беч, Париз… И поред свега за мене је Кикинда највећи град на свету, зато што је први мој град.
Да ли је Ваша поезија плод лицне опсједнутости или се пак њоме желите дотаћи у неких општих питања?
Који год вам песник каже да пише о себи, лаже. Или још прецизније: који год песник пише о себи – нека то и остави за себе. Литература није приватна ствар. Уколико у нама има општих питања, утолико смо човечанство, па самим тим и песници. Остало је посао за шипарице и домаћице, лични дневници и томе слично.
Да ли је поезија Ваш начин живота или артикулација тог живота?
Рекао бих да је поезија коју пишем налик на дисање. Јер, удавио бих се да не напишем оно што ме мучи.
Ви сте један од ријетких који су пронашли и проникли у дубину циганске душе иако многи кажу да је то врло тешко и да их је тешко разумјети. Да ли је то тачно?
Па, ја сам са Циганима растао, ја се дружим са њима, ја сам им кум, моја жена носи циганску минђушу коју ми је поклонила Светска организација Рома, па пошто ја нисам имао пробушено уво дао сам је жени да је носи. Доста сам се дружио са њима и необично их волим. Одрасли смо у истој улици… Ту су онда, да се брате не лажемо, и кафане, а ‘де ћеш срести добру музику ако не у кафани, а која је музика добра ако не циганска. Ја њих прилично разумем, а да би их човек боље упознао треба му времена. Дивни су то људи.
Сви живимо неке своје животе који нас и обрадују и уморе, којима узмемо доста, али нама узму још и више. Откријте Ваш поглед на живот, на то рађање, нестајање.
Живот није трајање од неких педесет или осамдесет година. Живот је нешто што се састоји од много живота. Није истина да смо исти сваки дан, да смо ми сваки дан, да смо оно прије пет година. То су само успомене. Чак то нисмо ни биолошки и стално се мијењамо. Ми се рађамо свако јутро и живимо један људски век. Умиремо у сну да би се пробудили за једно човеково трајање, за један нов живот, једно ново лице… Чак ни после сна нисмо оно што смо били пре тога. Живот је збирка живота. Живети не значи имати. Мени је одвратно да неко воли само једанпут да се роди, да само једанпут живи и да само једанпут умре. То је страховито. Ја сам имао другарицу која је још у основној школи била пензионер, а познавао сам људе који су у пензији били изузетно млади. Такви ме људи одушевљавају.
Чули смо шта је за Вас поезија, али, реците нам гдје је налазите?
Где је налазим, тешко је одговорити. Ја живим те песме. То је ваљда казивање мене самог. Ја непрестано живим са њима, мислим и стварам. Непрекидно мислим на тај посао, јер мислим да је песма стваралачки чин и свуда је можемо пронаћи. Човек, чиме год се бавио, ствара поезију. Тридесет година сам се бавио новинарством којег и те како сматрам поезијом ако се схвати како ваља.
Новинарство значи цијените?
Ја мислим да су новинари врло важни, али нажалост и недовољно признати. Мало се цени њихов рад. Један дан пре осталих они морају да имају свој став, а то је врло тешко. Изузетно ценим моје колеге новинаре и ја бих им дао бенефицирани радни стаж. Тешко је, али лепо бити новинар.
Сликар свјетлости, Дадо Ђурић у разговору са Ранком Павићевићем
Ваших педесет година живота и рада више су него плодне. Да ли се слажете?
За тај период објавио сам тридесет збирки поезије. Знате, књиге се вуку за човеком и када се то осмотри једног дана, види се да нешто није требало бити написано. Некада сам са вољом објављивао иако је у њима било више полупређевина него оног правог. Тако је било некад, давно. Сад је другачије и ја сам ипак задовољан.
За свој рад добили сте пуно награда.
Имам доста награда и то врло значајних. На пример награда „Младо поколење“, двије „Невенове награде“, „Златна арена“ у Пули за сценарио филма Доручак са ђаволом, „Седмојулска награда“ и најдража – „Орден заслуга за народ“.
Да се за тренутак вратимо мало Вашем свакодневном животу. Имате пуно дјеце, много пријатеља?
Имам шесторо деце. Мој најстарији син одслужио је војску а најмлађи има две године. Питање је како ми то иде од руке. Ја децу много волим. Само за децу морамо имати више времена. Овако, често се дешава да нам улица на ћошку сачека дете и почне да га васпитава. Зашто? Па ми немамо времена за децу, нама се негде увек жури а то је грозно. Што се пријатељства тиче, ја сам више за пријатељство са женама. Жене су најбољи пријатељи. Оне ће вас разумети и онда када вас нико не буде разумео, оне ће вас схватити кад вас нико не буде схватио. Ја им се дивим. Моја жена ми је најбољи пријатељ. Ја женама много верујем…
Ви заиста умијете да живите и волите.
Ех, кад би сви умели да живе и воле овако као ја.
У Београду, маја 1983. године
Извор: РТВ Будва
