Muktar-pašu sultan kara,
U Stambolu na divanu;
“Zašt’, Muktare, rđo stara,
Ne bi junak na megdanu?
Ja ti dadoh sto tisuća
Odabrane vojske moje,
Da popališ ono kuća,
Na Cetinju što-no stoje.
Da umiriš knez’ Nikolu,
Što mi ne da nigde stati;
Što mi ne da u Stambolu
Ni po’ časa mirno spati.
On je glava jednog jata,
On predvodi Crnogorce;
On je izvor ovog rata.
On pokrete Hercegovce.
Njemu treba otpor dati,
On je strašan carstvu ovom:
A lasno je vojevati
Sa ćesarom i Moskovom
Znaš li, pašo, kad si hteo
Poći na tu gorsku stranu,
Kako si se meni kleo,
Na ćitapu alkoranu:
Založio s’ tvoju glavu,
– Tu su bile paše mnoge –
Da ćeš zemlju crnogorsku,
Ti pred moje metnut’ noge.
A ti ode, pa začama, –
Ta to treba da ti s’ plati!
Vojska pade u bitkama,
A ti jedan zdrav se vrati.
Pa je sada, pašo, pravo,
Da osvetim glave njine:
Za to evo dželat stoji,
Da i tebi glavu skine.”
Do zemlje se Muktar-paša,
Klanja caru po tri puta;
Pa se onda tiho maša,
Svilenoga carskog skuta:
“Aman, care, sve je tako!
Pa što ću ti i ja kriti!
Crna Gora naš je pak’o,
Već ne može crnji biti.
Udar’o sam sa svih strana,
Vojska tvoja borila se;
Vojska tvoja odabrana
Međ’ krševe slomila se.
Ono care nije zemlja,
Kao što su zemlje druge,
Već gradovi od kamenja,
Nigde staze, nigde struge.
Ona zemlja što god rodi,
To je samo junak pravi:
Živi, slavi i slobodi,
Svud pobedi gde se javi.
Ono, care, nisu ljudi
Kao što je svet ostali;
Već zmajevi to su ljuti,
Od kojih se nebo pali.
Knez Nikola, care nije
K’o kraljevi drugi što su;
Kao or’o on se vije,
Kad se za njim vojska osu.
Da si otkud, care, bio
Na krvavom Vučjen Dolu,
Ti se ne bi ustavio,
Ni u samom tvom Stambolu,
Udariše iznenada
Crnogorci k’o varnice:
Učiniše trista jada,
Otvoriše svud klanice.
Isekoše vojsku našu,
I topove osvojiše,
Pogubiše Selim-pašu,
A Osmana zarobiše.
Tu bih, care, pao i ja,
Da ne beše jednog čuda:
Sačuva me hamajlija,
– Crnogorske zemlje gruda.
To sa sobom ko god nosi,
Njega zrno svud obleće;
Taj od puške crnogorske
Poginuti nigda neće.
Aman, care, nemoj sata
Ovde seći glavu moju;
Zakletva je moja prava,
Ja ispunih želju tvoju.”
Pa izvadi iz nedara
Jednu grudu crne zemlje:
Pred noge je caru baci,
Da je vidi car od želje.
Car se trže i povika:
“Ne dajte me, – sad me spas’te!
Ne vidite l’, kako gruda,
Strahovito brzo raste?
Uklon’te je ispred mene,
Groznica me od nje hvata;
Gle! – svi ćemo pogoreti,
Eto iz nje seva vatra.
Ta eto se valja k meni, –
Svega će me razdrobiti!
Nije gruda, nego sablja, –
Ta sve će nas pomoriti!
Aman, aman, Obiliću!
Ta evo ti kruna ova! –
Jesam Murat, ali nisam
Onaj Murat sa Kosova.
Turska zemlja – samo groblje! –
Svud nevina krv se puši.
Ne dajte me! – bež’te Turci! –
Carevina sva se ruši.”
– Na tu viku, sa svih strana
Dotrčaše sluge hitre,
I baciše onu grudu
U talase morske bistre.
Al’ se diže strašna bura,
Zaljulja se sinje more;
Zamuti ga gruda zemlje, –
Gruda zemlje Crne Gore.
Zetrepteše sve obale
Od tutnjave i od jeke:
Zadrma se sva Evropa,
I Azija čak do Meke.
A kroz Stambol na sve strane
Telal viče k’o nikada:
“Sultan Murat poludeo, –
Sultan Hamid car je sada.”
(1876.)
Pjesma Ljubomira Nenadovića, “Gruda zemlje” govori o bici na Vučjem dolu u Crnogorsko-turskom ratu koji se odvio od 1876 – 1878. godine. Bitka na Vučjem dolu ili Vučedolska bitka je jedna od od četiri bitke u borbi za oslobođenje Crne Gore. Crnogorsko-turski rat je počeo kao rezultat nevoljnosti porte da ustupi dio Hercegovine Crnoj Gori, zbog toga, u junu 1876. godine, Crna Gora objavljuje rat tada i dalje moćnom Osmanskom carstvu, ali koje je ipak samo sijenka onoga što je nekad bilo. Period od 1875 – 1878. je bio period ustanaka i nemira u Osmanskom carstvu, on se naziva Velikom istočnom krizom.
Bitka na Vučjem dolu odvila se u julu 1876. godine kada je sultan Murat V uputio 24 bataljona i 12 topova pod komandom Osman, Selim i Muktar-paše. Knjaz Nikola je snage rasporedio u 4 brigade, a 6 bataljona zadržao pod svojom direktnom komandom. Turci su 28. jula sa 16 bataljona i 12 topova krenuli pravcem Bileća – Vučji do – Ubli; u prethodnici su se nalazila 4 bataljona i 2 topa pod komandom Selim-paše; za njima su išli 5 bataljona i 3 topa pod Osman-pašom, sa zadatkom da prije Vučjeg dola skrenu ka Golom brdu i Vardaru radi zaštite lijevog boka glavnine; glavnina jačine 9 bataljona i 7 topova nastupala je pod neposrednom komandom Muktar-paše, a ispred nje bašibozuk.
28. jula Turci su sa 16 bataljona i 12 topova krenuli pravcem Bileća – Vučji Do – Ubli. Predvodila ih je prethodnica pod komandom Selim-paše (4 bataljona i 2 topa), a iza su slijedili Osman-paša (5 bataljona i 3 topa) sa zadatkom da zaštiti lijevi bok glavne formacije, koju je predvodio Muktar-paša sa 9 bataljona i 7 topova.
Crnogorsko-hercegovačke predstraže su se pod artiljerijskom vatrom povukle na položaje Kokot, Kovčeg i Golo Brdo. Crnogorski odredi pod serdarima Piletićem i Boškovićem i vojvodama Vukotićem i Pavlovićem brzo su zauzeli ključne pozicije. U bici, Sjeverni odred je porazio bašibozuk i tursku glavninu, zauzeo topove i pod komandom Jola Piletića zarobio Osman-pašu, Selim-pašu pogubio, a Muktara mustio da sve ispriča Sultanu. Đoko Popović je bio taj koji je pogubio Selim-pašu, a Osman-pašu je zarobio Luka Dragišić. Sve ovo su događaji opjevani u pjesmi “Gruda zemlje” Ljubomira Nenadovića.
Guslarsku obradu ove pjesme možete poslušati ovdje:
Ljubomir P. Nenadović, “Celokupna dela”, Knjiga Prva, Treće izdanje, Nakladom Knjižare LJ. Joksimovića u Beogradu. Nova moderna štamparija Milivoja Bođanskog, Jugovića ul. 10 1912.
