Piše: Momo Kapor
„Vuči-dol je prostrano zemljište, koje se ravnicom pruža četir sahata dužine ispod grada Bileća, a široko je blizu tri sahata. Po njemu je puno manjih brdašaca i humića. Uz nebrojene glavice, poljem su još i mnoge doljače, po kojima se ovo zemljište upravo i zove Vuči-dolovi. U tim doljačama u zimnje doba vitlaju se i stanuju vuci, koje silni vetrovi sa golemih otvorenih brda ovamo dognaju u ovu zavetrinu.“ (1876)
U proleće 1967. Zuko Džumhur i ja pisali smo scenario za film „Zelena čoja Montenegra“. Počinjali smo da radimo oko osam uveče u mom malom ateljeu, baš u onaj blagosloveni čas koji se poklapao sa prvom čašom lozovače koju je, namrštivši se, ispijao Zuko. Završavali smo pisanje pred zoru, pijani i oduševljeni onim što smo oteli od noći. Posle toga pratio sam Zuku kući, jer sam se plašio da ga pustim samog. Urlali smo na kiši i budili usnule stanare. Provlačili se ispod mlazeva iz šmrkova polivača ulica, kao ispod noćnih duga. Jedva sam čekao jutro da bih pročitao šta smo napisali prethodne noći. Mora da je genijalno! Ali noć je velika varalica. Moje stranice su počinjale uredno i čitko, a završavale se neshvatljivim šiframa zapletenih slova: Pašaje678W ( 9psžcqdfw) qMrdžori scgvl%qlgreče… Alkoholizirani prsti su pratili duh, ali ne i slova! Lozovača je delovala baš kao meskalin u eksperimentima Oldosa Hakslija — pisanje pod uticajem droge. Noću smo bivali bogati; sve naše novčane nevolje bile su rešene, jer smo pronašli najbolju priču na svetu! Najzad sam mogao kupiti stari savski tegljač „Oz“, dug dvanaest metara, koji sam godinama želeo da pretvorim u ploveći atelje, kao Klod Mone. Izjutra smo bili mamurni i utučeni, sa osećanjem krivice i griže savesti. Odlazili smo da veslamo oko Ade Ciganlije (koja je tada bila ostrvo), u jednoj staroj šiklji kojom je krmanio penzionisani profesor književnosti, Sabov, adadžija bez desne noge. Alkohol nam je izbijao na pore. Uvek sam znao da li je Zuko prethodne noći bio na nekom diplomatskom prijemu jer bi mu znoj mirisao na „Johnie Walker“, koji je u to vreme bio i suviše skup da bismo ga pili kod kuće.
Na gornjem špicu Ade Ciganlije skakali bismo u Savu i spuštali se plivajući nizvodno, dok nas je dobri Sabov pratio, usmeravajući čamac niz maticu. Doplivavši do donjeg špica Ade, bili smo izlečeni i sveži, spremni za nove ludosti… Dešifrovao bih posle rukopis, uredno ga prekucao i čekao Zuku sa ohlađenim pićem, kao što je Ekerman čekao Getea sa zarezanim guščijim perom. Nestrpljiv da se ponovo utopi u piće i istoriju, Zuko je šetao po ateljeu i govorio, govorio, a ja se trudio da prstima stignem tu bujicu metafora, podataka, sudbina, bizarnosti, snoviđenja, ljubavi i čudnih biografija… Njegova je bila noć — moj dan! Dok je pričao, izgledalo je kao da mu na ramenu neprestano čuči prošlost, kao što šareni papagaji sede na ramenima umirovljenih kapetana duge plovidbe. Uostalom, najviše je i voleo da se druži sa malom majmunicom Olgom, koju je dobio na poklon iz Singapura. Pričao mi je da više voli njeno društvo nego Sartrovo. Pitao sam ga zbog čega, a on mi je objasnio da se njegova Olgica može popeti uz firangu, a Žan-Pol ne može! Slao joj je redovno razglednice sa svojih dalekih putovanja: „Gospođica Olgica Džumhur. Beograd. Vasina 14. Draga Olgice, dok ti živiš kao dama u Beogradu, ja izigravam majmuna pred kamerama u Lisabonu. Tvoj Zuko.“ Govorio je: „Lako je naći prijatelja s kojim se priča. Teško je naći nekoga s kim čovjek može da šuti…“ Mnogo je pušio. Čim bi mu cigareta dogorela do polovine, besno bi je gnječio u pepeljari i palio novu. Dim mu je izlazio čak i na oči. Ako nam pisanje ne bi išlo od ruke, odlazili bismo u duge noćne šetnje Beogradom, praveći ogromne krugove, sve dok ne bismo spali s nogu, i noć završili u nekoj kafanici s prijateljima. U udaljenim periferijskim sokacima otkrivao mi je tajne iščezlih bogatstava, smene kućevlasnika, sveopštu propast zapletenih ljudskih sudbina. Izbegavao je centar kao kugu, pogotovo mesta koja su bila u modi. Okružen poznatim i slavnim ličnostima, postajao bi iznenađujuće agresivan.
Ali, u loše osvetljenim gradskim četvrtima pretvarao se u prerušenog Haruna Al Rašida; ulazio bi u dvorišta i nepozvan otkrivao tajne prolaze između bašta, pažljivo razgledao bedne izloge na vrhu Bulevara Revolucije, nekadašnje Aleksandrove, ispijao kafe s limarima, sajdžijama, penzionisanim pukovnicima, prokaženim i nepoznatim, proveravao istoriju kod smenjenih ministara i nekadašnjih ambasadora; posećivao udovice u stanovima zatrpanim starudijom, s tragovima izgubljenog ugleda, znao je svu decu po imenu — i gde god bi išao, svima bi se nasmešile oči: bio je to za mnoge pravi mali praznik! Znaš li šta je to uspeh? — pitao me je jednog dana. Nisam znao, jer ga nisam imao. Uspeh je — kazao je — talenat plus informacije! Kada su gosti odlazili iz njegove gostoljubive kuće, on je, duboko se klanjajući na vratima, govorio: „Pa svratite opet! Olgici i meni biće veoma drago…“ Svi u njegovoj porodici nosili su čudna orijentalna imena; majka se zvala Vasvija-hanuma, žena Vezira, kći Donizada, a škotski ovčar — Sindibad. Njegovo pravo ime bilo je Zulfikar. Ni usred ciče zime nije nosio zimski kaput. Koračao je vedro u kariranom sakou, kao da prkosi nevremenu. Ugledavši ga na trotoaru kao na kakvom letnjem prijemu, zavejana Knez Mihailova ulica pronalazila je u sebi snage da se odupre zimogrožljivosti. Prkosio je vremenu i godišnjim dobima, idući uvek bez kape. Prezirao je hemijske olovke i flomastere. Pisao je i crtao isključivo naliv-perima kabastog oblika, uvek najbolje marke i plemenitog porekla, veoma debelim (da bolje legnu u ruci), napunjenim crnim tušem umesto mastilom. Voleo je da nosi džepne srebrne časovnike starinske izrade, sa lancem preko stomaka. Ličio je tada na starovremske ljude, s odmerenim kretnjama i uzdržanim ponašanjem. Kao da se oduvek žurio da što pre ostari i otarasi se prolaznih strasti, pošto jednom dosegne mudrost.
Žene ga nikad nisu naročito privlačile. Verujem da bi radije proveo noć pričajući sa penzionisanim šefom posluge beogradskog papskog nuncija, nego s nekom glasovitom lepoticom. U Beogradu je govorio najčistiji ekavski bez akcenta, ali čim bi prešao na Drini ćupriju, istoga časa pretvarao se u ijekavca, a u njegov govor bi pohrlili u rojevima turcizma. Jeo je veoma malo, ali to malo moralo je da bude kraljevski servirano. Salvete od batista, najbolji engleski fajanes po kome jure viktorijanski lovci i lisice, kristalne čaše, čipkast stolnjak i sveće u srebrnim čiracima… Svečani ručkovi na koje sam imao čast da budem pozivan, sastojali su se obično od bamji sa goveđim repom, sogandolmi i mesnih „kolačića“ prelivenih mileramom, a kao desert iznošene su hurmašice i saher-torte, sve iz kuhinje plemenite Vasvija-hanume udovice čuvenog beogradskog imama i uglednog masona. Kao didžestiv služeni su najbolji francuski konjaci i likeri. Zuko je retko kad bio bolestan, ali i kad bi mu bilo loše, nikada nije oblačio pidžamu. Legao bi na neraspremljenu postelju potpuno odeven, u džemperu i farmerkama, sa mokasinama pokraj sebe, tako da svakog trenutka može pobeći od lekara, ako ga ukućani krišom pozovu. Voleli su ga starci, deca i životinje.
Zbog čega se ovoliko bavim Zukom Džumhurom?
Zašto već jedanput ne pređem na priču o Osman-paši Sarhošu? Paša je mrtav. Zuko je mrtav. Čemu žurba? Večnost je pred nama.
Treba napomenuti i to da je veoma retko odlazio u bioskop, a televiziju nije gledao iz prostog razloga što uveče obično nije bio kod kuće. Mislim da je napisao više scenarija nego što je video filmova. Odbio je sa gnušanjem moj predlog da „Zelenu čoju Montenegra“ kucam kao što se pišu scenarija: opis radnje i likova (VIDEO) levo, a dijalog (AUDIO) na desnoj polovini stranice. Srećom bio je u pravu! Tako je dosadno čitati scenarija, čak i kad ih pišu velikani poput Zavatinija, Felinija ili Bergmana. Držao se klasičnog načina pripovedanja, kao kakva bradata Šeherzada, govoreći da je moderno doba, istina, izumelo razna elektronska čuda i da će uskoro svako moći snimati filmove, montirati ih i prikazivati, ali suština će ostati nepromenjena — ma šta pronašli, uvek će najređi i najdragoceniji biti onaj ko priča priču i rukom vuče liniju. Kada mu se jedan mladi slikar u Počitelju, crtajući neku devojku, požalio da mu crtež ne ide od ruke jer nema dobru olovku, Zuko je počeo da urla na njega: „Ekserom! Ekserom!“ Mnogo kasnije shvatio sam šta je želeo da kaže; ma čime izvedena, linija nemilosrdno otkriva prirodu našeg talenta i osećajnosti. I tako, dok smo pisali priču o Osman-paši i u oblacima dima gledali pokretne slike kako se pretapaju jedna u drugu, bilo nam je lepše nego na mogućnoj premijeri ovog filma. (Usput, Zuko je u to vreme otkrio da se čovek može sa istom količinom pića dva puta brže opiti ako se, dok pije, ljulja u stolici za ljuljanje. Stolica je, inače, bila moja. Kasnije je otišao korak dalje i otkrio da se tri puta brže opiješ ako iz te iste stolice, dok piješ, gledaš u otvor mašine za pranje veša, kada se u njoj pere takozvano šareno rublje!) Za našu priču, koju smo, upadajući jedan drugom u reč, oduševljeno prepričavali po beogradskim kafanama, zainteresovao se jedan režiser. Sklon uživanju i gospodin starog kova, Radoš Novaković je tada, kao predratni salonski levičar, snimao uglavnom ratne filmove. Dopala mu se priča o Osman-paši i video je u njoj mogućnost da se pomoću koprodukcije izvuče iz skučene domaće kinematografije i snimi film u duhu Renea Klera — obojeno, elegantno, ležerno i lepršavo, sa gorčinom koja će se osetiti tek posle gledanja filma, kada se oblanda dopadljivosti istopi u dnu stomaka. Svaka zemlja čiji se protagonisti pojavljuju u „Zelenoj čoji Montenegra“, dala bi svog glumca, koji bi govorio maternjim jezikom.
Bila bi to neka vrsta malog filmskog Vavilona, baš kao i hotel „Lokanda“ na Cetinju 1876, kada su u njemu boravili konzuli i posmatrači, dopisnici evropskih listova, međunarodni hohštapleri i uhode, čak i jedan zalutali pesnik (Laza Kostić), i Osmanpaša Sarhoš, zatočenik posle poraza u bici na Vučjem Dolu. Lik Osman-paše Sarhoša bio je jedna vrsta Zukinog tajnog autoportreta. Meni je u filmu, kao i u životu, pripala jedna od sporednih uloga. Odmeren i ozbiljan kada je u pitanju posao, Radoš Novaković nas je, kao darovite ali nemarne i lenje đake, terao da završimo naš scenario, predosećajući da neće još dugo biti direktor „Avala filma“. Ali ma koliko da smo čeznuli za slavom na nekom od festivala, nama se mnogo više dopadalo da pišemo zajedno, u stvari, da živimo u toj priči, koja je uglavnom postojala u genijalnom Zukinom prepričavanju više nego u obliku kucanog teksta. Idući tako na sastanak sa Radošem Novakovićem u restoran „Trandafilović“ na Čuburi, koji je bio njegovo omiljeno mesto, gde su ga kelneri negovali kao čuvenog gosta, nas dvojica smo usput izmišljali scene koje još nismo bili napisali, pravdajući se profesoru Novakoviću poput đaka koji su, navodno, zaboravili svesku sa domaćim zadatkom! Najzad, „Zelena čoja Montenegra“ bila je napisana! Naš scenario je otkupila „Avala film“ i mi smo se rastali da na miru potrošimo svako svoj deo novca, koji je u to vreme bio ogroman. Ubrzo posle toga Radoš Novaković je umro. Svoj primerak je odneo u Ameriku, i tamo mu se gubio svaki trag. Drugi primerak je zauvek nestao u prašnjavim rolo-ormarima mamutske kuće u rasulu.
Zuko i ja smo potpuno zaboravili na taj scenario, koji je lagano žuteo u nekim crnim koricama, zajedno sa mojim napuštenim pričama. Igrom slučaja dobio sam tu fasciklu posle dvadeset i četiri godine. Na žalost, scenariju je nedostajalo prvih pet stranica! Niko sem Zuke ne bi mogao da ih ispriča! Niko sem njega nije poznavao tajne izvore u kojima se ta priča krila više od jednog veka — sve one već zaboravljene književnike, učesnike i svedoke, njihove memoare, putopise i ispovesti, gotovo uništene „naklade samog pisca“ s kraja prošlog veka, čiji je pasionirani čitalac bio. Otkriće ovog neobjavljenog teksta delovalo je kao bomba na naše zajedničke prijatelje, poštovaoce i poznavaoce Džumhurovog dela! Zuko je, naime, bio poznat kao autor koji je svaki svoj tekst objavio po više puta, pod različitim naslovima i u raznim oblicima. Sastavljač njegovih sabranih dela, vredni gospodin Miroslav Prstojević, padao bi u očajanje kada bi utvrdio da se polovina neke Zukine knjige ležerno preselila u drugu knjigu sasvim različitog naslova, da bi kasnije izronila u obliku putopisa u kakvom bedekeru ili fotomonografiji. Pronaći neobjavljen Zukin tekst bilo je ravno otkriću nepoznate pripovetke Laze Lazarevića! Da bih napisao tih prvih pet stranica morao bih se vratiti u svoju tridesetu godinu, a tamo mi se uopšte više ne vraća, čak i kad bi to bilo moguće! Morao bih, takođe, ponovo da zavolim film, a ta ljubav je već odavno potrošena. Morao bih da budem zanesenjak, dovoljno lud da trošim dragoceno vreme na pokretne slike, umesto na život. Kao u Kafkinom Zamku, gde Čuvar odlazi onoga časa kad glavni junak umre pred kapijom, jer je tu samo da bi njega sprečio da uđe unutra, oni koji mi nisu dozvoljavali da se bavim filmom, odavno su otišli iz kinematografije, u penziju, smrt i zaborav. Sada, kad mogu da uđem u filmske kuće na glavna vrata — više mi se ne ulazi.
Postojalo je, naime, vreme kada smo ludovali za filmom!
Obrazovani na remek-delima u podrumu Kinoteke u Kosovskoj ulici, znali smo napamet svaki kadar iz „Atalante“ Žana Vigoa ili iz Drajerovih i Sjostremovih nemih filmova: Čaplin, Kiton, Grifit, Vels; rani Karneovi filmovi, Breson, koji je otvorio put francuskom „novom talasu“, sve nam je to odzvanjalo u glavi moreći nas čežnjom da i sami napravimo nešto slično. Gutali smo svaki novi broj „Cahier de Cinema“, koji bi stizao do nas za zakašnjenjem od nekoliko meseci, pisali scenarija i neumorno ih nudili gluvim filmskim kućama, u kojima su vladali policajci i demobilisani oficiri. Naravno, nijedan nije primljen, ali su prema nama bili ljubazni kao prema suviše pametnoj i obrazovanoj deci. U to doba snimani su isključivo partizanski filmovi i jeftine komedije. Oficijelni režiseri i scenaristi su nas se plašili: znali smo o filmskoj umetnosti mnogo više od njih i to je, verovatno, bio razlog što su u film puštali sve, sem nas! Filmskom proizvodnjom i distribucijom bavili su se kao po kazni, uvređeni što su ih njihovi bivši drugovi uklonili iz dnevne politike. O njima su sa divljenjem šaputali: da se nije „ono“ desilo, mogli su danas da budu članovi Centralnog komiteta! Ponekad bi nas neko od njih uveo na zatvorene projekcije, kada bi ga ophrvala pijana razneženost; tako smo mogli videti filmove koji nikada neće biti otkupljeni. U udobnim projekcionim dvoranama, u kojima su cenzore služili pićem, dosađivali su se udbaši i njihove primitivne žene. Često bi prekidali projekciju i prelazili na gledanje drugog filma, kada bi im se priča učinila i suviše razvučenom i nerazumljivom. Čeznuli su za sovjetskim ratnim filmovima, mada to nisu smeli čak ni sami sebi da priznaju, jer je njihova partija bila u zavadi sa bratskom sovjetskom partijom boljševika. Uživali su zato, kao i njihov Vođa, u vesternima i filmskim operetama u kojima je pevao tenor Mario Lanca.
Sonja Tomović Šundić: Lubarda i Njegoš: “Odbrana je s životom skopčana”
Ulagivali smo im se i zamajavali ih, samo da ne bi prekinuli prikazivanje Reneovog remek-dela „Prošle godine u Marijenbadu“ ili Malove „Ljubavnike“. Bila su to poluseljačka divlja deca, bivši ratnici nečiste savesti, i više od svega plašili su se da ne ispadnu smešni na za njih neprijateljskom terenu — filmu. Raspolagali su skupocenom igračkom za pravljenje celuloidnih opsena a sve vreme želeli da rade nešto opipljivo i jednostavno. Bojali su se svega što nisu razumeli, a razumeli su malo toga. Zemlja je bila hermetički zatvorena. Na Zapad su putovali samo retki miljenici, poluobaveštajci. Svet za kojim smo čeznuli (zamišljajući ga potpuno pogrešno) sklapali smo iz tih slučajnih pokretnih slika u zamračenoj dvorani, osećajući se kao socijalistički koperfildi. To je izgledalo kao kad putujete autobusom i slušate Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“, koja se dobro slažu sa predelom kroz koji prolazite. Sve vreme strahujete da šofer — gospodar putovanja i zvuka, u čija široka leđa gledate, ne okrene dlakavom ručerdom dugme na radiju i ne pronađe neko smeće od muzike. Naravno, vi znate da je vaš strah opravdan i da je pravo čudo što čovek za volanom još nije uništio taj sklad. I gle, to se i događa! Dižete ruke od svega i počinjete da se bavite umetnošću za koju ste samo vi odgovorni — onom čiju viziju ne može da prekine ničija ruka! Zbog čega sam se vratio ovim stranicama, posle toliko godina? Zuko bi se ponekad setio našeg scenarija i pitao me šta je s njim. Još uvek se nadao da će neko napraviti po njemu film i da ćemo se, najzad, obogatiti. Poslednji put, pred njegovu smrt, obećao sam mu da ću ga pronaći. Obojica smo verovali da imamo najbolju priču na svetu, kakva se sreće samo jednom u životu. Nismo ni sanjali da je Zukin život isto tako dobra priča. Ispisujem, dakle, ove stranice da se Zukin duh potrošen na „Zelenu čoju Montengra“ ne bi izgubio unepovrat. To je sad i jedini način da se ponovo družim sa Šejtan-efendijom, od koga sam naučio najvažnije stvari u životu.
Naša pripovest započinje u predvečerje 28. jula 1876. na Vučjem Dolu, s rasulom poražene turske vojske; u ljutom barutnom dimu i jari vrelog dana, koja isijava iz hercegovačkog kamenjara. Pune dvadeset i četiri godine bile su mi potrebne da bih otkrio izvore Zukine priče, koju je noćima nadahnuto izgovarao, kao opsednut, gotovo u jednom dahu, ravno u moju pisaću mašinu. To je knjiga Memoari sa Balkana (1858 — 1878) Martina Ðurđevića, političkog pristava prvog razreda u mirovini, nekadašnjeg diplomatskog i poštanskog činovnika u austrijskoj i turskoj službi, očevica bitke na Vučjem Dolu i poznanika Osman-paše Sarhoša, glavnog junaka ove romantične pripovesti. Knjiga je štampana u „nakladi samog pisca“ u Sarajevu 1910. godine, i u stilu njenog pripovedanja krije se mnogo od Zukinog stila usmenog književnika. „Ako ovi memoari u pismu steknu onakav povoljan sud kod cijenjenog čitateljstva, kakav su nalazili svuda u slušateljstvu kad sam pripovjedao pojedine odlomke, neću trebati bolje nagrade za ovaj trud!“ piše Ðurđević u Predgovoru. Pisac je, kao i Zuko Džumhur, pričao mnogo puta istu priču, sve dok je nije isprobao na svojim slušaocima u toj meri da je svaki njen delić bio savršeno usmeno izbrušen, pa tek onda pretočen u Gutenbergov oblik. Zuko je te memoare, po svedočenju režisera Bore Draškovića, otkrio godinu dana ranije (1966) i vukao ih čitavog leta sa sobom, čitajući ih u hladu hercegnovske kafanice „Lisabon“, gde je voleo da sedi u rane jutarnje sate. Kasnije je otišao u Hercegovinu, bežeći od turističke sezone, koju je sa užasom zvao „Mama, vidi kako ronim!“ Jedan glumac se seća kako bi Zuko izjutra mamuran sišao na reku Neretvu, svukao se i seo usred matice, tako da mu je voda udarala u grudi. „Otvarao bi usta, čoveče, i puštao Neretvu da mu teče kroz njih! Imao sam utisak da će popiti celu tu reku!“ (Josif Tatić).
Najraniji trag ove priče nalazi se u malom novinskom zapisu Zuke Džumhura, pod naslovom „Sužanj na Cetinju“: „Ovo je jedna od poslednjih priča koju je ispričao Osman-paša. Poslednje godine svoga života Paša se sve češće vraćao na Crnu Goru, na bitku kod Vučjeg Dola i naročito na prijatne dane provedene u crnogorskom zarobljeništvu na Cetinju. Kao i u svojim ranijim razgovorima sa Tahir-efendijom, počeo je ovu priču vrijeđajući Muhtarpašu i sve njegove pretke i potomke. Taj Muhtar-paša nanio mu je u životu mnogo uvreda i zla svojim optužbama, u stvari čistim izmišljotinama i lažima, kako je on, liva Osman-paša, vjerni sluga Padišahov i prvi tobdžija turske carevine, na Vučjem Dolu bio potpuno pijan i raspamećen da umalo svojim topovima nije udario po nizamu umjesto po Crnogorcima…“ Da bih vas uveo u priču kroz pet nepostojećih stranica „Zelene čoje Montenegra“, moraću, dakle, da vas upoznam sa istorijskom pozadinom ove znamenite bitke, bez koje nije moguće razumeti sudbine glavnih junaka. Najpre je gospodar Crne Gore, knjaz Nikola I Petrović Njegoš, okružen narodom i vojskom, pročitao ratni proglas. „Cetinje, puno svijetlih i svečanijeh uspomena, nije dočekalo veličanstvenijeg dana… — sećao se Knjaz u svojim Memoarima. — Osim silnoga iskupljenog naroda, polje cetinjsko bješe pritisla vojska, koja je imala taj dan krenuti na granicu hercegovačku…“ „Crnogorci! — glasio je proglas. — Skoro su pet vjekova, kako sila turska gazi veći dio naroda našega i pustoši najljepše zemlje stare i velike države srpske. Narod je naš ustajao više puta da strese sa sebe lance ropstva i opet, iznemogao, jer, pocijepan i ostavljen sam sebi, klonuo je u teške okove varvarske nadmoćnosti. Crnogorci, evo godina dana da je naš narod opet ustao sa uzvikom: Sloboda ili smrt. Iz naše susjedne Hercegovine plamen ustanka obuhvatio je i braću našu u Bosni i narod bugarski, brata našega istoga i po krvi slovenskoj i po krstu pravoslavnom. (…) I evo je, junaci moji, kucnuo taj veliki čas, da se obistini značenje Crne Gore i ispune želje naše i braće naše. (…) Crnogorci, u takvim povoljnim prilikama stupamo mi danas u rat protiv Turske. Murat dobi carstvo naše, Muratu ga i oteti valja.“ Presudna bitka odigrala se na Vučjem Dolu 28. jula 1876. godine. „Protivničke strane u ovoj bici bile su približno jednake — pišeĐurđević — po dvadeset hiljada s jedne i sa druge strane. Zapovjednici turske vojske su bili: mušir Muhtar-paša, ferik Bošnjak i komandant artiljerije Osman-paša…
Muhtar-paša ostavi šest tabora vojske u Bileći, a sa osamnaest tabora i dvanaest topova u toku noći izvrši pokret. Vojsku je podijelio u tri kolone: četiri tabora sa po dva topa pod zapovjedništvom Osmanpaše, i Muhtar-paša sa devet tabora i sedam topova nastupao je pozadi njih. Ispred turskih odjeljenja išao je turski bašibozuk — mobilisani stanovnici silom ili milom, sa prostora Hercegovine… Ja sam bio na brežuljku kod tajnika Dabua, pa gledao na binokel, da razgledam bitku. Ču se prva puška, druga i treća, tada se razvi prasak od hiljadu pušaka, te mnogi ranjeni poče zvati: ‘Pomozi druže! Daj vode!’ Prvog mrtvaca viđoh pogođena u sred čela. Njega natovariše na konja i odnesoše nekuda da ga zakopaju. Čulo se i strašno lupanje olova po kamenju i gdje zrna zvižde u zraku. Knez je stajao sa svojom pratnjom na kamenom brežuljku (na zapadnim padinama brda Kokota, gdje se i danas vide kameni šančevi položaja Crnogoraca odakle su Crnogorci pošli u juriš na položaje Turaka na Kovčegu). Knjaz je bio zaogrnut modričesnom kabanicom bez rukava. Jedno puščano zrno probi Kneževu kabanicu kraj koljena, a vojvoda Petar Vukotić za ruke povuče veleći: .Poginućeš Gospodaru; amo za kamen; nadodav: ‘Ne treba ginuti bez nužde!’ Turci su istom snimili s mazge jedan top, i brže bolje opalili samo četiri pet hitaca, kada im ponesta puščane municije; stoga je tursko puškaranje bilo sve ređe. Ova je vojska doduše naglo trubeć iskala municiju, no glavna municija, kako rekoh, nespretno otpremljena na crnogorsku granicu. Uto se prosu glas po crnogorskoj vojsci, da Turci nemaju municije, a zapovjednici povikaše: ‘Jatagan!’ Piperski bataljon najprije poteže jatagane, izletje iz svojih materiza od kamenja, te vičući učini juriš na Turke. Kad za njima i ostali Crnogorci pograbiše jatagane, nastade krvava borba, nastade kasapljenje ljutim handžarima. Crnogorac znade tako hitro sijeći handžarom, da mu se Turci ne mogu ni bajonetom približiti. Turke obuze smrtni strah, pa stadoše bježati natrag put Bileće, a Crnogorci su ih progonili sjekuć sve do grada dva sata daleko. Crnogorci su tražili, da što više gospode dostignu i posijeku, jer kod ovih je pljačka bolja, pa ih je bilo, da su protrčali proste turske vojnike, ne obazirući se na njih, a ovi nisu smijeli zamahnuti na Crnogorce. Crnogorcima je poslužila sreća što su potrevili jurišati na glavni stan, gdje se nalazilo ona četiri topa i mnogo visokih turskih oficira…“
