Пише: Оливер Јанковић
Када се (ако се) 2030. буде играо најављени Мундијал у 6 земаља са 48 учесника, то ће, по свим законима календара и математике, бити почетак неког новог и неког другог мундијалског вијека. Управо нас то мотивише са сведемо рачуне, како овог протеклог такмичења, тако и уопште протеклог мундијалског вијека.
Ако у овом такмичењу још увјек тражимо разлоге за митску представу (са херојима, побједама и дубљим смислом), и ако игноришемо поплаву маркетиншки и кладионичарски пројектованих фабула, можемо кренути од стварних и моралних побједника Мундијала 2026. Репрезентација Шпаније има два тинејџера, бар једног академски образованог фудбалера, једног оца дјетета са аутизмом (Марк Кукуреља, који наводно никад не везује косу како би га то дијете лако препознало на терену) и цијели батаљон пристојних и васпитаних момака који играју фудбал боље од сваког уличара и насилника.
На њиховом челу је шармантни лик који чита стоике и историју Римског царства. Бррр… нови формат за нове генерације, а ни макац од исконских, архетипских темеља витештва.
Ту су затим готово космогонијски циклични кругови „увјек истих“ енглеских пораза на корак од финала, шкотских испадања из група, мексичких испадања у осмини финала, швајцарских у четвртини… Па затим: јапанских достојанствених пораза и њиховог херојског отпора пред јачим од себе; холандских испадања на пенале; црне рупе мундијалске историје која – као по некој закономјерности – усисава у себе бивше прваке свијета. Најприје Уругвај, па однедавно Италију, а сад су се над њен амбис надвили Њемачка и Бразил. Говоримо о такмичарском пропадању бивших шампиона којима се више „не да“ ни да се примакну завршници такмичења, иако се и дан данас броје међу јаче фудбалске нације. Ту је негдје и брод „уклетих Енглеза“ који су заборавили пут којим би фудбал требало вратити кући.
(Наставиће се…)
