Пише: Оливер Јанковић
Од експерименталног скупа оних 13 земаља које су могле доћи у (Бог те видео) Монтевидео 1930., преко 16 екипа колико их је учествовало на највећем броју мундијала (на њих 11, од 1954. до 1978.), до 24 (од 1982 до 1994) и дупло више 48 (ове 2026), фудбалско првенство свијета је током једног вијека увећавало свој формат, а сразмјерно њему и свој културно-политички утицај. Данас је ова спортска манифестација раме уз раме са Олимпијским играма, а далеко испред свих кошаркашких, бејзбол, тенис, рагби и борилачких спектакуларних планетарних приредби. Неко се добро потрудио, и очигледно успио, да ову манифестацију доведе на ниво важности која улази у нације, породице и личне егзистенцијалне среће и несреће. Најбољи фудбалери и тимови имају медијску присутност која је равна јунацима најпознатијих књижевних и филмских остварења, а исходи утакмица ону битност која се равна са исходима ратне историје. Најновији примјер пребијања политичких рачуна на спортском терену, између Енглеске и Аргентине јасно говори о таквој врсти перцепције ових догађаја.
Пред овом идеолошко-пропагандном лавином фудбалских мундијала, свијет се дијели на оне који у свему виде паганско-манипулативну завјеру, која прави духовног кумира и њему припадајуће заслијепљене поклонике широм свијета, и оне који не констатују ту медијску прашину, тражећи, још увјек, витешке подвиге људи, домашаје удружених и пожртвованих заједница, и кроз све то, наравно, пројаву Божијих дарова и Његове милости. Има, све мање, и оних равнодушних и незаинтересованих.
Пошто је мишљење ових првих добрим дијелом артикулисао Е. Бекташ, а мишљење равнодушних је близу некаквом празном скупу утисака, ја ћу, за крај ове мундијалске саге Журнала да понудим један завршни осврт на витешко-такмичарске домете овог надметања.
(Наставиће се….)
