Piše: Aleksa Anđelić
Najizglednija šansa ka makar trenutnom „razumevanju“ Irana i Sjedinjenih Država je obostrano prihvatljiv i strogo definisan režim kontrole nad Ormuzom. Prilikom nastanka, sada već prekršenog, Memoranduma propuštena je prilika ka osmišljavanju takvog rešenja
Manje od mesec dana nakon potpisivanja Memoranduma o razumevanju (MoU) između Irana i Sjedinjenih Američkih Država, čini se da se ponovo nalazimo upravo tamo gde smo počeli.
Naširoko citirana „pat pozicija“, koja se nametnula mnogo pre potpisivanja aktuelnog Memoranduma – a po svemu sudeći, i pre prekida vatre osmog aprila – predstavlja lajtmotiv sukoba. Sled događaja koji su obeležili rat sveukupno čini jednu „pohvalu pesimizmu“, gde se zdrava doza skepse prema diplomatskim pokretima i pregovorima uporno opravdava.
Sasvim je legitimno izraziti čuđenje prema iznenadnoj obnovi sukoba. Ali, ako osmotrimo strukturne, podzemne probleme koji nikad nisu prestali da se nameću, stvar postaje jasnija.
Zastoj u procesu
Pođimo od samog Memoranduma. Ukoliko posmatramo situaciju iz pozicije Irana, koncesije Sjedinjenih Američkih Država sadržane u dokumentu načelno su izgledale kao preuranjen i sumnjiv dar. Kao što je istakao Vali Nasr, profesor sa Škole naprednih međunarodnih studija Univerziteta Džons Hopkins (ovde), iranski lideri su izgleda posmatrali potpisivanje Memoranduma više kao pokušaj SAD da dođu do vazduha, stabilizuju tržišta, i obnove rezerve potrošene municije, nego kao izraz dobre pregovaračke volje ka finalizaciji sukoba.
Nepoverljivost iranskog liderstva prema američkoj diplomatiji opet se pokazala opravdanom, jer do obećanog oslobađanja zamrznutih iranskih sredstava nije došlo, dogovor oko Libana nije postignut, a Amerikanci su nastavili da gomilaju vojne kapacitete na području Zaliva.
Sporni član je svakako peti paragraf Memoranduma, prema kome je Iran zadužen da „uz najbolje napore obezbedi bezbedan prolaz trgovačkih brodova kroz Persijski zaliv bez naplate narednih 60 dana.“ Ovo je ujedno jedini član sporazuma koji pominje Ormuski moreuz, nesumnjivo glavni kamen spoticanja u razrešenju sukoba. Budućnost Ormuza odrediće i budućnost samog rata, njegovu finalizaciju, te ekonomsku i bezbednosnu arhitekturu Zaliva i Bliskog istoka.
Dani slobodnog prolaza su po svemu sudeći gotovi. Sam predsednik Tramp implicitno je priznao realnost novog statusa kvo kada je pretio taksom od 20 odsto svim brodovima koji prolaze kroz Ormuz (ovde). Naravno, pod pritiskom zalivskih partnera ova pretnja je ubrzo povučena, a s obzirom da je sam sistem naplate nedefinisan (20 odsto od vrednosti robe, ukupnog tereta, po barelu?), sve je ostalo na nivou nagoveštaja.
Havijer Blas: Iranska kriza nije jedini sukob koji mori tržište nafte
Valja napomenuti da je i neodređena, maglovita formulacija odredbi u samom Memorandumu doprinela nesporazumu oko Ormuza i kasnijoj obnovi sukoba. Po članu pet, Iran mora da „obezbedi bezbedan prolaz trgovačkim brodovima“, a s obzirom na odredbu o proporcionalnosti u članu četiri istog sporazuma, ništa ne nagoveštava da je Iran dužan da propusti svaki trgovački brod koji se nađe ispred kontrolnog punkta.
Na ovom mestu nejasan jezik i formulacija sporazuma dovode do značajnih posledica. Iran je, prema Memorandumu, zadužen da „osmisli aranžman“ bezbednog prolaza brodova. Taj aranžman podrazumeva da svi brodovi u konsultaciji sa Vrhovnim autoritetom za Persijski zaliv (PGSA) moraju da dobiju dozvolu za prolaz, kao i da koriste unapred predviđene rute odobrene od strane iranskih vlasti.
Cilj Irana jeste da zadrži kontrolu nad Ormuzom, koji je u očima Iranaca pretvoren u svojevrstan simbol otpora. Teško je zamisliti da će se Iran odreći ogromnog potencijala bezbednosnog odvraćanja koji omogućava kontrola nad Ormuzom. Podsetimo se, konvencionalna bezbednosna arhitektura Irana pokazala se nedovoljnom za sprečavanje obnovljenih napada.
Od pregovora i nuklearnog sporazuma iz 2015. godine, preko balističkog programa i lanca proksi grupa, iranski sistem odvraćanja nije uspeo da osujeti obnovljenu agresiju Amerike i Izraela. Za sada, blokada Ormuza pokazala se kao jedino efektivno sredstvo iranske kontrole nad sopstvenom sudbinom i položajem.
Strategija obezglavljivanja
Zato, kada su prema američkim direktivama brodovi počeli da koriste rutu blizu obale Omana, Iranci su taj potez posmatrali kao opasan presedan. Osim što je prema izjavama Vrhovnog autoriteta za Persijski zaliv ta ruta obeležena kao nebezbedna, američko insistiranje da brodovi prolaze bez konsultacije sa Iranom može se protumačiti kao pokušaj Amerike da otrgne kontrolu Ormuza od iranskih vlasti.
Značajno je da američka Kancelarija za kontrolu strane imovine (OFAC) nije povukla sankcije prema Autoritetu za Persijski zaliv nakon Memoranduma, što, opet, simptomatično podupire osnovnu problematiku borbe prevlasti nad Moreuzom. Ukoliko je Iranu prema Memorandumu dodeljen mandat nad obezbeđivanjem slobodnog prolaza kroz Persijski zaliv, onda se interpretacije te prevlasti razlikuju prema interesima moći suprotstavljenih strana.
Ovo je za Iran egzistencijalni rat. Isto je i za Izrael. Za Ameriku je, s druge strane, u pitanju još jedan u nizu sukoba koji su se oteli kontroli, prerastajući u „večne ratove“. Više nego bilo šta drugo, tok rata su odredili lanac eskalacije, neiskrena diplomatija, i ad hoc politika improvizacije predsednika Trampa. Do ovog trenutka, Tramp i američka administracija isprobali su nekoliko različitih strategija koje su se pokazale kao neuspešne.
Načelno, ponesene uspehom u Venecueli, Sjedinjene Američke države su se nadale da će nizom preciznih, „hirurških udara“ na ključne položaje iranske vlasti doprineti kolapsu režima. Ovaj period možemo nazvati vrhuncem „strategije obezglavljivanja“, koja je rezultirala ubistvom Ajatolaha Alija Hamneija, Vrhovnog vođe Irana od 1989. godine. Osim njega, gotovo čitava iranska vrhuška ubijena je u američkim udarima, uključujući komandanta Revolucionarne garde Mohameda Pakpura, bivšeg sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost Alija Šamkanija, i njegovog kasnijeg zamenika na tom položaju, Alija Laridžanija.
DŽošua Šir: Trampov sporazum s Iranom bio je kapitulacija, a sada Vašington pokušava da ga prekroji
S obzirom na masovne proteste i brutalne odmazde nad demonstrantima u januaru 2026. godine, pretpostavka Amerike je bila da je režim kritično oslabljen. Korupcija i ekonomska kriza – koja je u očima javnosti delom prouzrokovana usmeravanjem preko potrebnih sredstava ka održavanju lanca proksi grupa – dovele su do eksplozije nezadovoljstva. Nakon početka rata, proglasi američkih i izraelskih zvaničnika da je vreme da Iranci „ustanu i preuzmu svoju zemlju“ počivali su na ovim osnovama.
Strategija dekapitacije nije se pokazala efektivnom. Ubistva vrhovnih predstavnika iranske vlasti samo su ubrzala proces tranzicije ka novijoj, borbenijoj generaciji predstavnika Revolucionarne garde. Postepeno otopljavanje odnosa između konzervativne i reformističke frakcije zaustavljeno je početkom rata, a nova generacija revolucionarnih gardista kombinovala je revolucionarni elan sa pragmatičnom strategijom.
Iranski narod, umesto da nasilno preuzme vlast, okupio se oko zastave i odlučno stao nasuprot neprijatelja. Možda je naivno pomisliti da će napadnuti narod stati na stranu zavojevača umesto da se konsoliduje oko države i njenog suvereniteta, ali to je izgleda lekcija koja je poznatija istorijskom iskustvu našeg naroda. Zločini koji su obeležili početak rata, poput onog u osnovnoj školi u Minabu, zatvorili su sva vrata ka rekoncilijaciji.
Obnovljeni sukobi
Kada se pokazalo da strategija obezglavljivanja neće uroditi plodom, američka administracija je prešla na masovno bombardovanje. Istina, udar na iranske vojne, balističke, i nuklearne kapacitete je bio nezanemarljiv, ali pokazalo se da se kampanjom vazdušnog i raketnog bombardovanja ne može slomiti iranski otpor. Američka strategija vazdušne dominacije brzo je zamenjena tit for tat razmenom vatre, gde su Zalivske zemlje izvukle deblji kraj. Koliko god je štete učinjeno, SAD su ostale nemoćne da oduzmu Iranu sposobnost vraćanja udarca.
Čim je postalo očigledno da razmena vatre čini više štete nego koristi, potpisano je nesigurno primirje. Ovde nailazimo na treću strategiju SAD, odnosno blokadu blokade Ormuskog moreuza. Time je ustanovljena jedna napredujuća „igra kukavice“ između Irana i SAD, gde su obe strane očekivale da će ona druga prvo pokleknuti pred ekonomskim pritiskom.
Ipak, nakon dugoročne, neproduktivne blokade krajnji rezultat je bio potpisivanje Memoranduma o Razumevanju. Svi putevi američke administracije vodili su ka diplomatiji, koja se tretirala kao nužno zlo. Rezultati neiskrene diplomatije, očekivano, ostali su nezavidni. Nepoverljivost Irana prema Trampu i Americi opravdano je rasla do momenta u kome izgleda da ne postoji zajedničko tlo na kome obe strane mogu da stoje.
Silina sa kojom su sukobi obnovljeni direktan je odraz te nepoverljivosti. Nakon napada Irana na tankere koji su prolazili kroz omansku rutu, SAD momentalno započinju vojne akcije, a Tramp po ustanovljenom šablonu ponovo upućuje pretnje i uvrede iranskim liderima, govoreći da će ovaj put „da završi posao.“
Fajnenšel tajms: Kako se došlo do američko-iranskog dogovora?
Time su, ispostavlja se, potvrđene obostrane predrasude i nepoverljivosti. Bezbednosna dilema koja tako nastaje drastično je uvećana u svojim posledicama i silini svog mehanizma. Kombinacija nepoverenja, propale diplomatije, nekoherentnog Memoranduma koji predstavlja sve samo ne razumevanje, dovodi do situacije u kojoj i najmanji povod može dovesti do momentalne obnove sukoba.
Najizglednija šansa ka makar trenutnom „razumevanju“ jeste obostrano prihvatljiv i strogo definisan režim kontrole nad Ormuzom. Svakako, prilikom nastanka Memoranduma propuštena je prilika ka osmišljavanju baš takvog sporazuma. Propozicije poput arbitraže Međunarodne pomorske organizacije nad Ormuzom, nalik onoj nad Malajskim zalivom (ovde), ili zajedničkim kontrolnim režimom Irana i Omana (naravno, nadgledanog od strane SAD) propuštaju da uzmu u obzir duboku nepoverljivost između zalivskih zemalja, sa jedne strane, i Irana i SAD, sa druge.
Meseci rata i blokada doveli su do situacije u kojoj je konačni ishod jedan klimav dokument o „razumevanju“. S obzirom da je logika sukoba nepromenjena, suprotstavljene strane neprestano ponavljaju sled događaja koji će ih vratiti za pregovarački sto sa obnovljenim mržnjama i frustracijama.
Sam rat ovde se javlja kao način pregovora, iznad sporazuma, ugovora, i memoranduma. Dogovor je uvek nadomak ruke, ali biva osujećen istorijom nepoverenja i dubokim nerazumevanjem. Na ovaj način stvara se logika „večnih ratova“, koje je Tramp uporno kritikovao u svojim kampanjama, obećavajući da će za vreme svog mandata okončati decenijske sukobe u Bliskom istoku. Ipak, ovde se pokazalo da je logika istorije jača od želja pojedinačnog državnika, i da lanac događaja ide svojim tokom uprkos namerama bilo koje strane.
Aleksa Anđelić je politikolog. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
