Пише: Предраг Коматина
У жељи да отвори расправу о изворима и коришћењу Љетописа попа Дукљанина, редакција Журнала у наставцима преноси рад др Предрага Коматине, научног саветника Византолошког института САНУ, првобитно објављен у „Историјском часопису“, књ. књ. LXIX (2020) стр. 189–226 .
Прича о „Дукљанину“, међутим, са Тубероном тек почиње и тек у историографским делима с почетка XVII века добија свој коначни облик. Историјско излагање првобитних Дубровачких анала, које сеже до оснивања града од стране краља Радослава Бела, наставља се низом легендарних прича које једва да имају икакве везе са раносредњовековним збивањима. Поред неколицине локалних дубровачких легенди, оне углавном говоре о сукобима Дубровчана, Босанаца и Арбанаса и досељавању нових становника у град из Босне и Арбаније. У њима често фигурирају „босански“ краљеви који редовно носе једно од три имена позната још из приче о оснивању Дубровника – Радослав, Стефан и Берислав.[1] Сам краљ Радослав Бело, оснивач града, удавио се у речици Уни, па је Босанско краљевство поново остало без владара и било подељено између великаша који су владали самостално у својим областима.[2] После неког времена је завладао „први краљ Стјепан (Stiepan) после утапања краља Радослава Бела“, потчинивши „три дела Босне“,[3] кога је потом наследио извесни Радослав.[4] Након њега се помињу краљ Стјепан и његова краљица Мара, који су са својом свитом посетили Дубровник.[5] Пошто они нису имали наследника, краљевством је после седамнаест година међувлашћа, завладао поново један краљ Берислав, пореклом великаш из Хрватске, који је потчинио „целу доњу Босну“ (tutta Bosna bascia).[6] Последњи од раносредњовековних „босанских“ краљева који се спомињу у Аналима био је поново извесни Стјепан који је опседао Дубровник.[7] Хронолошке одреднице тих догађаја сасвим су произвољне и, како је већ назначено, додате су накнадно.[8] Сами подаци потичу очито из магловите дубровачке традиције,[9] али у подацима попут оних о „првом краљу Стефану“ и његовом наследнику Радославу није тешко препознати и одблеске српске прошлости. Исто се може рећи и за причу о краљу Стефану и његовој жени краљици Мари и њиховој посети Дубровнику и даривању тамошњих светиња. Она се у свом основном облику налази на још једном месту у Аналима и односи се на боравак српског цара Стефана Душана и царице Јелене у Дубровнику 1350. године,[10] те је сасвим јасно да управо тај догађај лежи у историјској основи дубровачке легенде о краљу Стефану и краљици Мари (Маргарити).[11]
Дубровачке анале је средином XVI века прерадио и допунио Никола Рањина (1494–1582).[12] Он додатно разрађује легенду о оснивању и почецима града, започињући своје излагање освртом на прилике у „Босни“ у време владавине краља Радослава, побуну његовог сина Часлава (Ciaslavo) и изгнанство краља Радослава у Риму, чему следи прича о краљу „Чаславу званом Берислав“ (Ciaslavo, Berislavo cognominato) и пастиру Тихомилу, која се након ексурса о варварским инвазијама у Јадранском мору наставља причом о сукобу краља Часлава и Тихомила са Угрима и о Часлављевој погибији, услед које је земља остала без краља.[13]
Предраг Коматина: Рана дубровачка историографија и Летопис попа Дукљанина (2)
Томе следи добро позната прича о доласку краља Радослава званог Бело (Radoslavo, cognominato Bello), унука прогнаног краља Радослава, из Рима, оснивању Дубровника и обнављању Босанског краљевства,89 с тим што је према Рањини његов отац био Стефан, звани Петрислав (Stefano, et cognominato Petrislavo), док је он сам био Радослав, назван Павлимир (Radoslavo, ovvero Paulimiro cognominato), коме су Римљани наденули име Bello, јер се истицао у ратовању.[14] Рањина, међутим, даље развија причу о њему и његовим потомцима. Радослав Бело после оснивања Дубровника постаје босански владар у Требињу, где га епидаурски архиепископ Јован и требињски епископ крунишу за краља, креће у борбу против рашког жупана Тихомила који се осамосталио после погибије краља Часлава и једини није хтео да му се потчини, оснива цркву Св. Петра и Павла у Рашкој, побеђује Сремце и Угре и утврђује границу на Сави, након чега умире и бива сахрањен у Требињу. Његова жена, међутим, после седам дана рађа посмрче, сина по имену Тјешимир (Tiesimir), што значи „утешитељ народа“ (che in Latino diceva Consolatore populi). Краљевство се ипак распада, јер великаши не желе да се потчине краљици и њеном тек рођеном сину.[15] Тек много година касније „Стефан, син Прешимира (Prescimir), који је био син Тјешимира, сина Радослава Бела“ постаје краљ и потчињава „три дела Босне“.[16] Рањина очигледно има намеру да попуни хронолошку и генеалошку празнину коју остављају анонимни редактори Дубровачких анала између погибије краља Радослава Бела и „првог краља Стјепана после утапања краља Радослава Бела“, па уводи у причу посмрче Тјешимира и његовог сина Прешимира како би ту празнину премостио. Тог Стефана је према Рањини наследио његов незаконнити син Радослав или Леђет (Radoslavo, o verro Legiet), који је дошао из Хрватске и освојио оружјем цело Босанско краљевство. Он је побио све своје рођаке, изузев Силвестра, сина свог нећека Бољеслава, који је са својом мајком побегао у Дубровник. Пошто су Радослав Леђет и његови синови умрли од куге, Босанци су позвали Силвестра да дође из Дубровника и завлада краљевством.[17] У томе се Рањина такође разликује од првобитних Анала, пошто причу о Радославу, наследнику првог краља Стефана, повезује са сасвим различитом легендом о Леђету и његовим сродницима. После Силвестра се помиње као краљ извесни Калимир (Calimiro),94 за кога првобитни Анали такође не знају. Ту је потом позната прича о краљу Стефану (Stefano, o vero Svetolicio in lingua slava, Stefano o vero Stepholizio), и његовој краљици Мари (Marha),[18] па о Бериславу, великашу из Хрватске, који је искористио расуло после смрти претходног краља Стефана и освојио целу доњу Босну (tutta la Bosna bassa).[19] Рањина такође зна за велику „босанску“ опсаду Дубровника, али њу, према њему, није предводио „босански краљ Стефан“, како то стоји у првобитним Аналима, него „Бодин, краљ Босне и цар Бугара“ и у његово име „Стефан, бан Босне“.[20]
Рањина, дакле, даје знатно опширнију и потпунију верзију ране дубровачке историје у односу на првобитне Дубровачке анале које допуњује. Како је већ утврђено, Рањина је после Туберонове смрти 1527. дошао у посед његове заоставштине, тако да је имао на располагању како Туберонове Коментаре са екскурсом о постанку и историји Дубровника, тако и Милецијеве стихове о историји града, али и Порфирогенитов спис, којима се и Туберон служио приликом састављања свог дела.[21] Нема сумње да Рањинине допуне у односу на првобитне Дубровачке анале у знатној мери потичу из тих дела, које редактори првобитних Анала нису познавали. Сам Рањина на почетку свог текста доноси целовит латински превод одломка 29. поглавља Порфирогенитовог De administrando imperio о оснивању Дубровника петсто година пре царевог времена, који затим користи и на одговарајућем месту у свом излагању у италијанској парафрази.[22] Исто тако, на одговарајућим местима у свом излагању он доноси и изворни текст Милецијевих стихова, тако значајних за рану дубровачку повест, који су само захваљујући томе и сачувани.[23] Управо због тога што их је имао пред собом, Рањина је, као и Туберон, знао да је велику опсаду Дубровника у XI веку предузео краљ Бодин,[24] а не извесни „краљ Стјепан“, како држе првобитни Анали,[25] очито под утицајем усмене традиције, која је вероватно помешала краља Бодина и његовог војводу Стефана (Stephanus dux Bossinae), који се спомиње у Милецијевим стиховима.
Осим што се очигледно ослањао на поменута дела из Туберонове заоставштине, Рањинини Анали садрже и податке о низу других личности за које редактори првобитних Дубровачких анала нису знали. Рањина тако у причу о прогнаном краљу Радославу и његовом унуку Радославу Белу, оснивачу Дубровника, укључује и причу о краљу Чаславу, кога идентификује са из првобитних Анала познатим краљем Бериславом. У излагање првобитних Анала о Беловим наследницима, о којима се и није знало много шта осим имена Стефан и Радослав, преузетих из српске историје, укључује Тјешимира и Прешимира, опет само као пука имена, без одређенијих података. Идентификујући Радослава, наследника „првог краља Стефана“ са Леђетом, Рањина улази у једну другу легенду коју анонимни аналисти нису познавали, о Силвестру, сину Бољеслава и његовом боравку у Дубровнику, која би морала бити локалног дубровачког постања. С друге стране, порекло приче о краљу Чаславу и Тихомилу представља посебно питање које захтева подробнији осврт, пошто се појављује и у тзв. „хрватској редакцији“ Летописа попа Дукљанина и њеном латинском еквиваленту, Делима краљева Далмације и Хрватске Марка Марулића с почетка XVI века.[26]
Чаславу (Ciaslavo код Рањине, Seislauus Марулића и Seislav „хрватске редакције“) је у тој причи додељена улога незахвалног сина краља Радослава, који је свог оца протерао из краљевства, који се назива Берислав (Бесислав) у првобитним Дубровачким аналима, односно Готислав код Туберона. Тихомил (Tihomil код Рањине, Tecomilus Марулића и Tehomil „хрватске редакције“) је младић који је чувао стада „босанског бана Будислава“ у Срему, али је био принуђен да побегне Чаславу пошто је убио омиљеног пса свог господара. Касније се у Часлављевој служби истакао у борби против угарског војводе Киша (Chis), „који је опустошио скоро цело Босанско краљевство“ (quasi tutto lo reame de Bosna) и у једној бици поред реке Дрине успео да га погуби, због чега га је краљ Часлав наградио дајући му руку кћерке жупана Рашке и „покрајину Хум или Дрину“. Убрзо се, међутим, удовица угарског војводе осветила краљу Чаславу тако што је поразила његову војску у Срему, а њега заробила и са два сина везаног бацила у реку Саву, док је Тихомил после смрти таста самостално завладао Рашком.[27] Верзија забележена код Марулића и у „хрватској редакцији“ је слична, али се ипак у неколико важних детаља разликује од Рањинине.[28]
Прича о „прогонству босанског краља Радослава“, заснована на историјском прогонству српског краља Стефана Радослава 1234. године, била је чврсто укорењена у дубровачкој традицији и већ је била постала неизоставни део повести о оснивању Дубровника, како у првобитној верзији Дубровачких анала, тако и код Илије Цријевића и Туберона. Код Рањине се она јавља у тој истој улози, са свим детаљима присутним у првобитним Аналима и допунама у Сторанијевој редакцији, само додатно проширена легендом о Чаславу и Тихомилу, при чему је Часлав заменио у улози прогонитеља празно име Берислава/Готислава. Помен „Босне“ као попришта угарског напада у време Часлава, који се налази и код Марулића и у „хрватској редакцији“, такође припада дубровачкој традицији, јер су према Рањини Угри опустошили не Босну у правом смислу, него „цело Босанско краљевство“ (tutto lo reame de Bosna), што је назив за државу којом су владали Радослав и Часлав и њихови наследници и појам којим су Дубровчани означавали цео простор некадашње српске и босанске државе. Тихомил је, с друге стране, личност позната из српске историјске традиције, син Беле Уроша и тобожњи отац Стефана Немање и његове браће. Према српским родословима из позног средњег века, Тихомил (Техомил, Тѣхомил, Теохомил) и његов брат Чудомил су живели у Захумљу где су подигли цркву Св. Стефана Првомученика у Дријевима, док су самог Тихомила тамо називали попом, а Чудомила епископом.[29] Њега са Тихомилом из легенде о Чаславу повезује неколико појединости – место у династији рашких великих жупана, владавина у Захумљу, помен свештеничког чина.[30] Нису ли и у овом случају трагови српске историјске традиције доспели до Дубровника и постали део дубровачке традиције? Све то упућује на закључак да је и легенда о Чаславу и Тихомилу,[31] забележена почетком XVI века код Марка Марулића и у „хрватској редакцији“ и средином истог столећа у Дубровачким аналима у редакцији Николе Рањине настала и била обликована у Дубровнику, али да се брзо проширила ка северу Далмације, чак и пре него што је била забележена у самом Дубровнику.[32] У сваком случају, подаци које садржи Рањинина редакција Дубровачких анала потицали су, дакле, из различитих, како писаних, тако и усмених извора, а не из једног целовитог тобоже средњовековног списа.
Наставиће се…
[1]N. Nodilo, Prvi ljetopisci, 124–128
[2] Isto, 169–173
[3] Isto, 173–175.
[4] Isto, 170. Само име „Павлимир“ (Paulimirо) Рањина је створио према Тубероновом Polimirus и у аналогији са именом Петрислав које даје његовом оцу Стефану, а оба симболизују апостолско наслеђе Рима
[5] Annales, 175–176
[6] Isto, 177
[7] Isto, 178–179
[8] Isto, 180
[10] Isto, 199.
[11] Isto, 206–210.
[12] V. Rezar, De origine, 83–84.
[13] Annales, 168, 175.
[14] Isto, 174, 207–209, 211–212, 214–219, 226. .
[15] Annales, 5–28.
[16] Isto, 4–5.
[17]Isto, 5–6.
[18] Isto, 6–8.
[19] Isto, 15–18.
[20] Isto, 20.
[21] Isto, 26–28.
[22] Isto, 3, n.
[23] С обзиром на то да је Рањина имао у поседу Туберонов рукопис, уп. нап. 12, као и то да су наведене маргиналне белешке дописане пре првог издања Коментара 1603, поставља се питање није ли управо он заслужан за наведену белешку. То би онда значило да је сам Рањина у „писцу Дукљанину“ на кога се Туберон ослањао у свом излагању препознао Милеција и његове стихове.
[24] N. Nodilo, Prvi ljetopisci
[25] Као почетна година Анала, она у којој је основан Дубровник, узета је 457, што наводи на закључак да је хронологија заснована на податку цара Константина Порфирогенита из 29. поглавља списа De administrando imperio да је Дубровник основан пет стотина година раније, DAI, 29.233–235. Пошто се при томе очигледно занемарује прецизан податак који цар наводи као време настанка тих редова (6457. година од Стварања Света, тј. 948/949), а као полазиште за калкулацију се узимају последње године његове владавине (умро 959), може се закључити да се непознати редактор користио истим оним латинским преводом одговарајућег места који нешто касније цитира Рањина, у коме је прецизна хронолошка одредница изостављена, а наведено само да je од оснивања града до царевог времена прошло петсто година: Quingenti sunt anni ad meam aetatem, ex quo Salonis profecti oppidum condidere, Annales, 168. T. Živković, Constantine Porphyrogenitus, 145–162, видео је у таквој хронологији оснивања Дубровника према Аналима сведочанство о постојању тобожње „коначне“ редакције Порфирогенитовог списа, уобличене пред сам крај његовог живота те стога позније и потпуније од оне сачуване у рукопису Parisinus gr. 2009, док је за превод који цитира Рањина мислио да га је сачинио Arpontaco Burdegalense, уп. нап. 49. Међутим, с обзиром на то да се и Мавро Орбин нешто касније позива највероватније на тај исти превод, наводећи да царево дело носи наслов Foedera, iura ac societates imperii Romani, M. Orbini, Regno degli Slavi, 181; S. Ćirković, Izvori Mavra Orbina: addenda et corrigenda, RZHP 43 (2011) 62, по свој прилици би се он могао приписати Ђованију Батисти Ењацију, који је први користио податке из De administrando imperio и на самом крају одељка посвећеног владавини Константина Порфирогенита навео како је он „оставио књигу своме сину Роману“ „in quo summam totius imperii, sociorum omnium foedera, hostium iures, rationes, consilia explicuit“, J. B. Egnatius, De Caesaribus, Constantinus (s. p.).
[26]Марко Марулић (1450–1524), сплитски патриције и један од најзначајнијих далматинских хуманиста, превео је 1510. године са хрватског на латински, на молбу свог суграђанина Дмина Папалића, „спис који садржи дела краљева Хрватске и Далмације“, који је нешто раније Папалић био пронашао у Крајини „међу древним списима тог народа“, како то стоји у кратком писму Марулића упућеном Папалићу на почетку текста: „Marcus Marulus Dominico Papali salutem. Comentariolum a te in Crainam nuper repertum, inter uetustissimas gentis illius scripturas Delmatico idiomate compositum, tuo rogatu Latinum feci, Croatiae Delmatiaeque regum gesta continentem“, Regum Delmatiae atque Croatiae gesta a Marco Marulo Spalatensi patritio Latine donata, ed. N. Jovanović, Colloquia Maruliana 18 (2009) 33. Сам првобитни хрватски текст који је Папалић пронашао није сачуван, али је са њега начињен латинични препис трудом Јеролима Калетића 1546. године, који је о томе оставио следећи запис: „Gospodin Dmine Papalić najde ovoj pismo u Krajini u Marković, u jedne knjige stare, pisane hrvackim pismom, i ispisa rečeni Dmine rič po rič. A ja Jerolim Kaletić ovoj pripisah iz rečenih knjig na tisuća i pet sat i četrdeset i šest, na sedam dan otubra miseca u Omišu. Bogu hvala“, I. Mužić, Hrvatska kronika u Ljetopisu popa Dukljanina, Split 2011, 111. Садржај првог дела Летописа попа Дукљанина устврдио је Иван Лучић, припремајући editio princeps латинске верзије Летописа и Марулићевог дела у оквиру своје De regno Dalmatiae et Croatiae libri sex из 1666, где је дао и поређење два текста, Lucius, De regno, 444–446. Лучић је поседовао и Калетићев препис „хрватске редакције“, али је њега први пут објавио тек И. Кукуљевић 1851, Ф. Шишић, Летопис, 156–157. Садржајно, текст Марулићевог Regum Delmatiae atque Croatiae gesta и „хрватске редакције“ у Калетићевом препису, изузев неколико завршних поглавља, одговара, уз одређене разлике које су тумачене стилским разлозима и преписивачким тенденцијама, тексту прва двадесет три поглавља латинске и италијанске верзије Летописа попа Дукљанина, Gesta,I, 2–94; Regum Delmatiae, 34–54, те Лучићевом суду у науци углавном није било приговора, Шишић, Летопис, 154–163; M. Ančić, Ljetopis kraljeva Hrvatske i Dalmacije (Vrijeme nastanka i autorstvo Hrvatske redakcije Ljetopisa popa Dukljanina), Zgodovinski časopis 44 (1990) 521–546; N. Jovanović, Croatian into Latin in 1510: Marko Marulić and the Cultural Translation of Regum Delmatiae atque Croatiae gesta, Canadian Review of Comaparative Literature/Revue Canadienne de Litérature Comparée (December 2014) 389–406.
[27]Annales, 169–173.
[28]Према њој је повод за Часлављев преврат било гушење побуне „бана Билика“ (bannus Bilicus), а не „неких великаша из Беле Хрватске“ (certi principi de Crovazia Alba), Радослав је протеран из „Хрватског“ (regno expulit Crovatiaeque dominatur, уз тужбалицу о „nevirnim Hrvatima“), а не из „Босанског краљевства“, за место Ласта у које се пред сином склонио се не наводи да је „у пределима Албаније“ (in le parti di Albania), његовим именом је названо камено острво на коме је боравио (Petra Radoslaui, „Radosalj kami“), а не тврђава коју је на њему саградио (Radicev Grad), док је брод који га је одатле превезао у Италију пловио из Апулије „према пределима Далмације“ (partibus Dalmatiam versus, „na hrvacke strane“). Часлав није био „проклет од свог оца краља Радослава“
[29]Стари српски родослови и летописи, прир. Љ. Стојановић, Ср. Карловци 1927, 14–15, 46.
[30]К. Јиречек, Историја Срба,I, Београд 19522, 123; Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968, 298; Gesta,II, 198–202.
[31]О повезаности овог Часлава и српског кнеза Часлава из X века, уп. Gesta,II, 204–205.
[32] Мишљење да је легенда уобличена у Сплиту, Gesta,II, 198–199, због наведених разлога се не може одржати.
