Пише: Вук Бачановић
Истакнути сарајевски редитељ и јавни интелектуалац Дино Мустафић је у тексту „Босна и Херцеговина и опасне игре националиста о земљи ‘рата цивилизација’“ сасвим тачно примијетио да друштва не разарају саме људске разлике, него политичке елите које их, када затреба, наоружају, построје и пошаљу у ровове. Али је потом из те разумне и трезвене мисли свечано извео Босну као вишевјековни „сусрет цивилизација“, готово као да су овдашња сложена класна друштва била један бескрајни интеркултурални пријем, са звоницима и минаретима као сценографијом, само без мезе и са повременим покољем који се незгодно појави у кадру.
Све подсјећа на ону причу кад су се у Сарајеву једнога јутра сусреле цивилизације.
Ислам је дошао из правца Башчаршије, православље из Старе цркве, католицизам је прошетао од Катедрале, а јудаизам је каснио наводно због тога јер је у Сарајеву готово немогуће наћи паркинг. Стали су једни наспрам других, погледали се и установили да се сусрећу већ пет стотина година.
„Особито диван сусрет“, рече католицизам.
„Заиста величанствен“, рече ислам.
„Извините што касним“, рече јудаизам. „Тражио сам своје. Испоставило се да је досадашњи сусрет цивилизација био толико успјешан да нас је од читаве цивилизације остало за један кућни савјет.“
„А ко је власник ове земље на којој се сусрећемо?“, упита православље.
Тада настаде непријатна тишина, јер је земља припадала аги, бегу, манастиру, вакуфу, држави, банци, српском домаћину или страном инвестиционом фонду, зависно од вијека у којем се сусрет одржавао.
Али цивилизације су одлучиле да не кваре свечаност простотом разговора о новцу. Сликале су се испред четири богомоље, написале пројекат о интеркултуралном дијалогу и добиле средства за наредни сусрет цивилизација.
Историјски непријатељи, наравно, не постоје. Ниједно људско биће, па према томе ни народ, не рађа се са генетском жељом да запали комшијину кућу, као што се ниједна конфесија не буди ујутро са спонтаном потребом да прошири комшијско или властито гробље. Људске различитости саме по себи не производе ратове. Да производе, свако породично окупљање завршавало би међусобним покољем. Деси се, наравно, да се фамилија, додуше због међе или оставинске расправе, прореди до нивоа најужег породичног круга, али не толико често да нам поквари основну нит аргументације.
Дакле, тешко да се историја Босне и Херцеговине може описати као вишевјековни фестивал толеранције на којем су се краљеви, обласни господари, бегови, раја, кметови, велепосједници, порезници, војници и чиновници држали за руке и пјевали о културном богатству. Није сваки заједнички простор аутоматски исто што и заједница, нити близина различитих богомоља аутоматски доказује једнакост пред законом, једнак приступ земљи, власти, образовању, оружју и друштвеном вишку.
Ту би се, отприлике, појавио Марвин Харис, покварио свечану атмосферу и питао:
Ко посједује земљу?
Ко узима порез?
Ко контролише дистрибуцију прикупљеног пореза?
Ко ради, а ко тумачи смисао рада?
Ко одлучује када ће почети рат и ко ће у том рату погинути?
Организатори сусрета цивилизација одмах би га замолили да напусти салу, јер се човјек очигледно не разумије у духовност.
Харис би, као материјалистички антрополог, вјероватно прво завирио у житницу, катастар, трезор, пореске књиге и војни буџет, па тек онда у „душу“ цивилизације. Јер, прије него што људи почну масовно умирати за симболе, обично се негдје већ води веома конкретан разговор о земљи, трговачким путевима, радној снази, порезима, функцијама, концесијама и власништву
Ријеч „сусрет“ је, уосталом, чудесно еластична. Сусрели су се и порезник и сељак, феудалац и кмет, окупатор и поданик, жандарм и штрајкач. Неко је у том сусрету донио хљеб, неко тапију, неко сабљу, а неко потврду да је све било у складу са тадашњим прописима. Са довољне историјске дистанце, друштвене неједнакости лако се заодијевају патином традиције, односи принуде преименују у „сложено историјско насљеђе“, а поредак заснован на господарењу и потчињавању накнадно представља као облик културне размјене између страна чији су материјални положај и средства моћи били изразито неједнаки.
Вук Бачановић: Црна Гора коју је требало измислити и Црна Гора која се побунила
Управо у таквим порецима људске разлике саме по себи ријетко представљају непосредан узрок масовног насиља. Оне постају политички дјелотворне тек када се уграде у односе својине, пореске обавезе, правне неједнакости, системе привилегија и борбу за власт и материјалне ресурсе. Владајући слојеви тада најприје увјере потчињеног човјека да му припадност одређеној заједници даје посебно достојанство, затим му објасне да су за његову биједу одговорни припадници неке друге заједнице, а потом од њега узму љетину, наметну му порез и одведу сина у рат. На крају му оставе заставу и споменик, док земља, власт и прикупљени вишак и даље остају у рукама оних који су му објаснили због кога је у ужасном положају.
Тако настаје оно што ће се накнадно назвати „сукобом цивилизација“.
У стварности, редовно је ријеч о борби за земљу, порезе, трговачке путеве, радну снагу, политичку власт и право на присвајање друштвеног вишка.
Постојеће разлике зато није неопходно измишљати. Довољно их је издвојити из мноштва других обиљежја, прогласити пресудним, институционално учврстити и повезати са одређеним материјалним интересима. Мустафићева критика националистичког свођења човјека на једну једину припадност зато остаје половична, а управо због те половичности и врло штетна. Она, додуше, исправно разобличава генерисани мит о вјековној мржњи, али га истовремено замјењује идиличном представом Босне као простора непрекидног „сусрета цивилизација“ које као да су егзистирале у правном и економском вакууму док нису дошли неки зли и покварени људи да ту идилу наруше.
Због тога једина озбиљна алтернатива и миту о вјековној мржњи и миту о вјековној хармонији јесте учење из стварне историје, прихваћене у свој њеној сложености и противрјечности. То значи проучавати друштвене хијерархије, пореска оптерећења, правне неједнакости, односе господарења и потчињавања, побуне, нагодбе, солидарности, дискриминације, заједнички живот и заједничка страдања, али и начине на које су сва та искуства уграђивана у наше идентитете, колективна сјећања и трауме. Тек када разумијемо како су историјски односи моћи, стварне неправде и накнадна тумачења прошлости обликовали представе које заједнице имају о себи и другима, можемо из историје нешто научити, умјесто да је претварамо у романтичарску сценографију или џиновски подрум у којем се киселе наслијеђени страхови.
На крају су се цивилизације поново окупиле.
„Јесмо ли, дакле, нешто научиле из историје?“, упита католицизам.
„Јесмо“, рече ислам.
„Шта?“, упита православље.
„Да смо се сусретале“, одговори ислам.
„А ко је платио све те сусрете?“, упита јудаизам.
Цивилизације се осврнуше. У дну сале стајала је празна столица са натписом: ЧОВЈЕК.
„Шта ће нам ова столица?“, упита католицизам.
„Вјероватно нека инсталација“, рече ислам.
„Смета заједничкој фотографији“, рече православље.
„Можда је нечија“, рече јудаизам.
Вук Бачановић: Кратка расправа о љиљану, закону и другим неспоразумима
„Није ничија“, закључише остали. „Празна је.“
Столицу су изнијели, а затим једногласно усвојили закључак да је суживот успио.
Човјек се није вратио. Од њега су остали само застава и гробно мјесто.
Цивилизације су се договориле да ће прије свог наредног сусрета због тога прогласити дан жалости.
Дино Мустафић је договор прогласио крунским доказом њиховог вјековног прожимања.
