Piše: Uroš Mitrović
Može li čovek da uživa u nečemu što još nije objavljeno? Za ljubitelje Džoj Divižna odgovor je potvrdan. Najava monumentalnog boks-seta Eternal (Live) nije samo vest iz muzičke industrije, već povratak jednom od najuticajnijih bendova moderne epohe
Može li se uživati u stvarima koje još nisu ugledale svetlo dana? To pitanje mi se nametnulo pre neki dan kada je izdavačka kuća Vorner mjuzik lansirala vest da za jesen priprema kapitalni boks-set Eternal (Live) legendarnog britanskog sastava Džoj Divižn. Ovaj naziv može podjednako da znači i “večno”, i “večnost”, i “večni”, što ga u muzičkom kontekstu čini gotovo neprevodivim. No, to je ovde manje bitno.
Suština je u tome da uživanje postoji i kao specifična vrsta zadovoljstva, koje je prisutno već u samom iščekivanju; u svesti da se negde u mraku izdavačkih arhiva sklapa nešto veliko, što će uskoro postati deo našeg ličnog audio-koda. Za nas koji decenijama rezonujemo s tim specifičnim mrakom izniklim iz industrijskog sivila Mančestera, takve najave nisu samo proračunati marketinški konstrukt – one su i poziv na muzičko hodočašće.
Malo je bendova koji su sa tako sažetom diskografijom ostavili tako dubok, monumentalan trag u modernoj kulturi kao Džoj Divižn. Večni bend. Njihov egzistencijalni krik, monohromatski zvuk i repetitivni ritam definisali su jednu eru. A sada, decenijama nakon što je utihnuo glas pevača Ijana Kertisa, publika konačno dobija priliku da njihovu razarajuću koncertnu energiju doživi na potpuno nov način.
Ova najavljena kolekcija, koja je nastajala godinama kroz pedantan, gotovo arheološki rad, donosi dosad neviđen presek izvođačke karijere benda. Kroz četrnaest diskova utkano je šesnaest koncertnih nastupa, a materijal je strpljivo sakupljan sa najrazličitijih strana – od sirovih snimaka koje su verni obožavaoci beležili iz publike, preko zapisa sa mikseta, pa sve do malobrojnih radijskih prenosa. Kako bi ovi zvučni zapisi dobili sjaj kakav zaslužuju, materijal je podvrgnut detaljnoj zvučnoj restauraciji u mitskom studiju Ebi roud.
I dok čekamo taj 25. septembar, kada će se Eternal (Live) pojaviti u prodaji, misli neminovno skreću ka ključnim tačkama koje će ovaj boks-set ponovo osvetliti. Među njima posebno mesto zauzima nastup u holandskom klubu “Effenaar” u Ajndhovenu, održan 18. januara 1980. godine. Te večeri, Džoj Divižn je stajao na samom vrhuncu svoje kreativne i izvođačke zrelosti. Deo nastupa zabeležen je na Super-8 filmu, a fragmenti četiri pesme sa tog snimka – Digital, Koloni, New Dawn Fades i Autosuggestion – kasnije su postale kičma kultnog VHS izdanja Here Are the Young Men iz 1982. godine. Za nas, tadašnje klince, bila je to video-kaseta koja se besomučno delila, presnimavala i gledala u krug, iz večeri u veče.
Iako tehnički rudimentaran, sa mračnom slikom, dubokim senkama i minimalističkom, gotovo klaustrofobičnom režijom, taj video-materijal je uspeo da uokviri hipnotišuću energiju benda. Upravo ta sirova, nesavršena estetika danas važi za jedan od najvažnijih vizuelnih pečata postpank ere. Ona prikazuje mančestersku četvorku u punoj snazi, neposredno pre nego što će ući u studio i snimiti krunski album Closer.
Pored do sada neobjavljenih audio i video-snimaka, boks-set je estetski uobličen kroz objektiv dvojice fotografa koji su praktično stvorili vizuelni identitet postpank ere – Antona Korbejna i Kevina Kaminsa. Njihove fotografije ne svedoče samo o jednom sastavu već o čitavoj atmosferi te epohe koja je bila podjednako mračna, kreativna i potresna.
Dejvid Bouvi – Uspon i pad Zigija Stardasta i paukova sa Marsa
Kosmička pravda često kasni, ali na kraju uvek stigne na svoje mesto. Izlazak ovog izdanja idealno će se poklopiti sa ulaskom Džoj Divižn i potonjeg benda Nju Order u Rokenrol kuću slavnih krajem ove godine – priznanjem koje samo formalno podvlači ono što istorija moderne muzike već odavno zna.
Emotivno jezgro ove kolekcije neizbežno gravitira ka njenom samom kraju gde se nalazi zapis sa koncerta održanog 2. maja 1980. Reč je o poslednjem nastupu benda koji je zabeležen na traci, odsviranom svega dve nedelje pre prerane i tragične smrti Ijana Kertisa. Eternal (Live) tako ne dolazi samo kao muzički dokument, već kao duboko emotivno svedočanstvo o talentovanim ljudima koji su samo protutnjali kroz vreme, ali čiji eho u večnosti odbija da utihne.
Izvor: Vreme
