Države Evropske unije osećaju se nelagodno zbog sve snažnijeg Erdoganovog autoritarizma. Ali potrebna im je tvrda moć njegove zemlje
Pišu: Džon Pol Retbon iz Istanbula i Henri Foj iz Brisela
Prevod: Miloš M. Milojević
Možda je posredi bio samo lapsus. Ranije ove godine, Urzula fon der Lajen upozorila je da postoji rizik da Evropa potpadne pod uticaj Rusije, Kine i Turske. To bi, rekla je, „otežalo naše“ živote.
Bio je to ozbiljan gaf. Predsednik Evropske komisije svrstala je zajedno ključnu saveznicu, članicu NATO, i dugogodišnjeg kandidata za članstvo u Evropskoj uniji sa dva najveća evropska rivala. Nekoliko dana kasnije, nakon što je pres služba Komisije trapavo povukla ovu opasku, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je uzvratio: „Evropi je više potrebna Turska nego što je Turskoj potrebna Evropa“.
Sve snažniji Erdoganov autoritarizam već dugo čini Tursku napornim i nepredvidljivim saveznikom. Danas, sukobi u Ukrajini i na Bliskom istoku i zabrinutost da bi SAD mogle zatvoriti svoj bezbednosni kišobran kojim zaklanjaju Evropu nameću teška preispitivanja. Na Tursku se više ne gleda samo kao na svojeglavog evropskog saveznika. Ona je sada i kritično važan strateški partner.
U štabu NATO u Briselu, Turska se označava kao „nezamenljivi partner“, ispred kojeg prednjače samo Sjedinjene Američke Države, postojana stena koja stoji na jugoistočnom krilu saveza i glavna pomorska sila u Crnom moru. Njena vojna industrija takođe raspolaže obimom proizvodnje i stručnošću potrebnim za masovnu proizvodnju naoružanja kao što su dronovi i vođene rakete koje su hitno potrebne drugim članicama NATO-a.
Ankara sada želi da iskoristi svoju sve veću geopolitičku težinu kako bi izgradila bliže veze sa Evropskom unijom, formalizovala svoj položaj u evropskom bezbednosnom poretku i sklapala dogovore o proizvodnji naoružanja sa rastućom evropskom vojnom industrijom. Dok su, s jedne strane, evropskim vojskama potrebne turske granate, dronovi i moć kopnenih snaga, Erdogan, sa druge strane, želi bolji pristup Evropskoj uniji, odbrambene ugovore i, ključno, tehnologiju i finansiranje koje sa njima dolazi.
Mnogi evropski zvaničnici veruju da bi njegove želje trebalo ispuniti, posebno pošto američki predsednik Donald Tramp smanjuje prisustvo trupa i raspoređenu opremu u Evropi. Više od polovine izvoza turske vojne industrije koji je prošle godine vredeo deset milijardi dolara bio je ostvaren sa zemljama članicama NATO-a.
„Moramo biti otvorenog uma i razumeti da je potrebno da se sa Turskom, iz bezbednosne perspektive, što je više moguće zbližimo“, rekao je u junu finski predsednik Aleksandar Stub. „Ukoliko želimo da ostvarimo moć u svetu, moramo misliti na veliko“.
„Misliti na veliko“ i trošiti naveliko oblikovaće dobar deo NATO samita koji će se od 7. jula održati u Ankari. Naslovne strane biće usredsređene na evropska nastojanja da se održi Trampova posvećenost tridesetdvočlanom vojnom savezu. Paralelno sa time, spominju analitičari i zvaničnici, na agendi je pitanje koliko bi Turska i njena odbrambena industrija mogle biti integrisane u Evropu istovremeno dok se SAD iz nje povlače.
Sama činjenica da se samit održava u Turskoj pokazuje koliko su se promenila evropska gledišta. Pre jedne decenije, Erdogan je pozvao NATO da svoje okupljanje 2018. godine održi u Istanbulu, i naširoko se pretpostavljalo da će ovaj poziv biti prihvaćen. Ali ostvarivanje ove zamisli blokiralo je desetak evropskih saveznica zabrinutih zbog slabljenja demokratskog poretka u Turskoj.
Nedelju dana kasnije, Erdogan je otpočeo opsežnu čistku državnih službenika i opozicionih ličnosti nakon pokušaja puča. Nekoliko meseci posle, Turska je otpočela razgovore sa Rusijom o kupovini protivvazduhoplovnog sistema S-400.
„Kako je vreme promicalo veliki broj evropskih zemalja smatrao je da su se njihovi stavovi pokazali ispravnim“, navodi jedan diplomata iz zemlje članice NATO-a koji je prisustvovao ovim raspravama. Izbegli su košmarni scenario u kojem se Erdoganu prvo obećava da će biti domaćin samita, a onda se to obećanje povlači.
Turski sedamdesetdvogodišnji predsednik osigurao je da na kraju bude po njegovom. Naredne nedelje samit će se održati u velelepnom Erdoganovom predsedničkom kompleksu [Beštepe] od hiljadu sto pedeset soba. Evropske države članice NATO-a obavezaće se da opredele više sredstava za odbranu, što Tramp želi da čuje, i potpisaće vredne ugovore sa turskim proizvođačima oružja, što je opet ostvarenje Erdoganovih želja.
Sve brige o problemima turske ekonomije i demokratije biće, u međuvremenu, zaturene pod crveni tepih, sudeći prema skorašnjim saopštenjima.
Svega nekoliko meseci ranije, u maju ove godine, ankarski sud je razrešio Ozgura Ozela, predvodnika glavne opozicione stranke u zemlji. To je poslednji potez u sudskom progonu sa kojim su suočeni glavni Erdoganovi politički protivnici, pojačanom prošle godine hapšenjem istanbulskog gradonačelnika i predsedničkog kandidata Ekrema Imamoglua. Preko toga su, ipak, američki i evropski lideri prešli ćutke.
Bez obzira na to, postoje ograničenja koji su turski krajnji dometi u približavanju EU, čvršćoj bezbednosnoj integraciji i jačanju međunarodnog legitimiteta koji uz to ide.
Mnogi od evropskih saveznika Turske i dalje su duboko zabrinuti zbog Erdoganove vlade i njene upitne usaglašenosti sa proklamovanim NATO „principima demokratije, individualnih sloboda i vladavine zakona“. To nije zbog nekakve dušebrižničke privrženosti demokratskim finesama, kažu zvaničnici, diplomate i analitičari, već iz tvrdokornog sopstvenog interesa.
„Demokratija i geopolitička stabilnost nisu odvojena pitanja“, kaže Seren Selvin Korkmaz, kodirektorka istraživačkog centra Institut IstanPol. „Demokratske institucije osnažuju uverljivost turske strateške pozicije. One obezbeđuju institucionalnu infrastrukturu zahvaljujući kojoj međunarodni sporazumi mogu biti dugovečniji od vladavine pojedinačnih lidera“.
I zaista, turske vlasti su uverljivo pokazale osnovanost ovih sumnji. U bezbednosnoj akciji pre skupa, privedeno je više od 200 ljudi koji su osumnjičeni za terorizam – uključujući i više desetina ekoloških aktivista, često u svojim šezdesetim i sedamdesetim godinama.
Zapadni zvaničnici opisuju problem otvoreno. „Kada i kako turska unutrašnja, ekonomska i politička krhkost ograničava ili slabi njenu geopolitičku važnost? Na kraju, to je pravo pitanje, jedino koje zaista bitno.“
Turska vojno-industrijska revolucija
Dve stotine kilometara istočno od Ankare, u prostranim modernim postrojenjima blizu drevnog puta poznatog kao Persijski kraljevski put, smešten je jedan od razloga zbog kojeg se u poslednje vreme turski vojno-industrijski kompleks tako visoko ceni. Arka Savunma (Arca Savunma), kompanija koja proizvodi puščanu municiju, minobacačke i haubičke granate, možda je najveća turska odbrambena kompanija za koju niko nije čuo.
Kompanija Arka, koju je pre samo šest godina osnovao Ismail Terlemez (Ismail Terlemez) nekadašnji zvaničnik NATO-a zadužen za nabavke, doživela je astronomski uspon. Politički dobro povezana, kompanija je prošle godine postala najveći turski izvoznik među kompanijama namenske industrije, prema navodima turske državne novinske agencije Anadolu. Među najvećim nedavno sklopljenim poslovima su više milijardi vredni izvozni ugovori sa Slovačkom, Bugarskom i Estonijom.
(Prošle godine, američko Ministarstvo pravde povuklo je optužbe da je Terlemez primao mito od preko 115.000 dolara u vezi sa nizom ugovora za nabavku eksploziva potpisanih dok je bio službenik u NATO-a.)
Arka je ogledni slučaj onoga što je generalni sekretar NATO Mark Rute nazvao turskom „odbrambeno-industrijskom revolucijom“.
Turske kompanije namenske industrije su agilne i brzo odgovaraju zahtevima tržišta. Vlada ponosno ističe ovaj sektor kao jedan od stubova nacionalnog identiteta.
Svakodnevno, džinovski bilbordi prikazuju video snimke raketa koje eksplodiraju, aviona koji nadleću i artiljerijskih zrna koja se rasprskavaju – često zajedno sa Erdoganovom slikom sa avijatičarskim naočarima za sunce i natpisom: „Turska koja uliva poverenje svojim prijateljima i strah neprijateljima“.
Industrija takođe pokazuje kako zemlja može da ostvari visoki stepen samodovoljnosti u proizvodnji oružja po NATO standardima.
Nastojanje da se do toga dođe otpočelo je ubrzo nakon Kiparskog rata 1974. godine, kada je embargo na oružje koje su uvele Sjedinjene Američke Države ogolio tursku zavisnost od stranih snabdevača. Onda je sve ubrzano za vreme Erdogana, uz državnu potporu istaknutim politički povezanim kompanijama vojne industrije, ponekad putem specijalno opredeljenih sredstava izvan redovnog državnog budžeta.
Potrošnja iz ovog fonda dostigla je vrhunac 2018. godine kada je, prema procenama analitičara, iznosila gotovo pola procenta BDP-a, odnosno skoro tri milijarde američkih dolara.
„Mi ubiramo plodove“ naših ranijih ulaganja u odbranu, kaže jedan viši zvaničnik, koji predviđa da bi izvoz vojne industrije tokom ove godine mogao porasti oko 30 odsto u odnosu na prethodnu godinu, na oko 13 milijardi dolara. „Evropa može mnogo toga da nauči od nas“, dodaje osmehujući se.
Danas, Evropa prolazi kroz slično nastojanje da iznova podigne svoju odbrambenu industriju i osigura svoje lance snabdevanja. Turski zvaničnici tvrde da se u zemlji obezbeđuje više od osamdeset odsto komponenti turske vojne industrije.
„Turska ima snažno preduzetništvo, inženjersko znanje i sposobnost masovne industrijske proizvodnje kojoj jedino Nemačka može da parira. Ali Nemačka je skupa“, kaže viši zvaničnik NATO-a. „Turci takođe na sastanke NATO-a dolaze najbolje pripremljeni i postavljaju najteža pitanja. Svakako želite da budu na vašoj strani“.
Uprkos tome, sam arsenal ne čini Tursku nepokolebljivim saveznikom. Njena odbrambena industrija se i dalje suočava sa preprekama koje jedva prikrivaju dublje nepoverenje većine NATO saveznika prema Ankari.
Prvi, a ujedno i simbolički najveći problem, jeste isključenost sa tržišta. Kao evropska članica NATO-a koja nije članica Evropske unije, Ankara nije u prilici da dobije sredstva od briselskog programa finansiranja nabavke naoružanja vrednog sto pedeset milijardi evra. Program kreditiranja zasniva se na zajedničkom budžetu Evropske unije, i osmišljen je da poveća proizvodnju namenske industrije, inovativnost i prekograničnu saradnju u ovom sektoru.
Turska premošćuje ovaj problem tako što u potpunosti izbegava Brisel i umesto toga sklapa bilateralne ugovore.
Bajkar, vodeća kompanija za proizvodnju dronova koji se koriste veštačkom inteligencijom, pod rukovodstvom Erdoganovog zeta Seldžuka Bajraktara, ima zajednički projekat sa italijanskom kompanijom Leonardo zbog koga može pristupiti sredstvima Evropske unije opredeljenim kompanijama koje posluju u Evropi. Turski proizvođač municije Repkon slično je potpisao ugovor da izgradi proizvodna postrojenja u Nemačkoj.
Prošle godine Turska je takođe prodala trideset trenažnih aviona španskim vazduhoplovnim snagama, u okviru ugovora o zajedničkoj proizvodnji sa Erbasom, vrednim 2,6 milijardi evra. Analitičari navode da se model zajedničke proizvodnje može ponavljati i sa drugim turskim vojnim platformama koje integrišu evropsko naoružanje.
Ekonomist: Zapadni dronovi podbacuju na bojnom polju u Ukrajini
„Ima mnogo potencijala za saradnju“, kaže Arda Mevlutoglu, konsultant iz vojne industrije koji radi u Ankari. „Zapadne države jednostavno mogu na turske platforme da postave svoju avioniku i oružane sisteme“.
Ovakvi zajednički poduhvati saglasni su sa transakcionim duhom vremena. Ali činjenica da nisu deo sveobuhvatnog evropskog sporazuma o bezbednosnoj ulozi Turske takođe ograničava koliko daleko mogu da idu.
„Šta Evropa želi od Turske? To nije jasno, što je zapravo problem. Odnos se produžuje, zato što je to nužda, ali ne napreduje zato što ne postoji politička infrastruktura koja bi ga poduprla“. kaže politikolog Korkmaz. „Bez toga, Turska može da postane važnija ali, paradoksalno, takođe manje relevantna u strateškim raspravama“.
Drugi problem je finansijski. Turski vojno-industrijski sektor možda buja, ali šira ekonomija je opterećena inflacijom od 33 odsto, sve višim cenama i rastućim međuvalutnim kursom koji guši konkurentnost ostalih proizvođača.
Ona takođe deluje u zemlji u kojoj zabrinutost oko pouzdanosti vladavine prava odvraća strane investitore od ulaganja u druge sektore. Projekat svetske pravde (World Justice Project) smešta Tursku na 118. mesto od 143 zemlje na Indeksu vladavine prava, jedno mesto iznad Rusije.
„Turski pravni sistem drži kapital u rizičnom položaju. To je razlog zašto – osim konglomeratima pod državnom kontrolom i jednoj ili dve dobro povezane privatne firme – turskoj odbrambenoj industriji stalno manjka kapital.
Treći problem je pouzdanost. Ankara često govori o svojoj vojnoj industriji kao braniku nacionalne odlučnosti i sposobnosti zemlje da odoli spoljnim pritiscima. Ali takva nabusitost može da potkopava samu sebe.
Prošle godine Turci su bili zapanjeni kada je ministar spoljnih poslova Hakan Fidan priznao da je krunski dragulj domaće turske odbrambene industrije – lovački avion pete generacije KAAN – zavistan od motora strane proizvodnje. Na sličan način je preterivano prilikom prikazivanja prototipa balističke rakete Jildirimhan (Gospodar munje) koja, prema prvobitnim saopštenjima javnosti, ima domet od 6.000 kilometara. To je malo verovatno pošto je u pitanju deset puta veći domet od dometa balističke rakete kojom Turska sada raspolaže.
Turci „proizvode helikoptere poput Apača, imaju dronove, ometače… u pitanju je jedna od najbrže rastućih odbrambenih industrija u Evropi“, kaže drugi istaknuti evropski odbrambeni zvaičnik. „Ali ostaje da se vidi koliko su zaista impresivni ovi sistemi“, dodaje ovaj zvaničnik, ukazujući na raketu Jildirimhan.
„Da li će veliki NATO saveznici pokloniti svoje poverenje [ovim sistemima] za osiguranje sopstvene bezbednosti?“
Tradicija uzajamnog nepoverenja
Turski odnosi sa državama članicama NATO radikalno su se popravili od pokušaja puča 2016. godine, kada je Erdogan optužio Zapad da se „svrstao uz pučističke zaverenike i teroriste“.
Turske kompanije namenske industrije postale su glavni snabdevači evropskih oružanih snaga. Evropska želja da ojača „Srednji koridor“, saobraćajni i energetski pravac prema Kini, vodi preko Turske, što dodatno pojačava njenu stratešku poziciju.
Kada su posredi odnosi sa Moskvom, Ankara nastavlja da podržava povratak okupiranog Krima Ukrajini i umanjila je zavisnost od ruske energije.
Turska je u međuvremenu prevrednovala svoje odnose sa Zapadom. NATO protivraketne baterije su oborile četiri iranske balističke rakete ispaljene ove godine ka Turskoj.
Turskim kompanijama vojne industrije – posebno onima koje proizvode standardizovane proizvode koji se masovnije troše, kao što je artiljerijska municija – potrebna je zapadna tehnologija, finansije i partnerstva, koje bi ih zajedno učinili konkurentnijim u takmičenju sa Kinom, „bez sumnje najvećom pretnjom po tursku vojnu industriju“, kaže Ertač Kodža, rukovodilac za međunarodnu saradnju turske Agencije za odbrambenu industriju.
Važnije od svega, Evropa – uključujući države koje nisu članice Unije, poput Velike Britanije – obuhvata otprilike polovinu od 720 milijardi evra vredne godišnje turske razmene dobara i usluga.
„Evropa je naša jedina sigurna i mirna granica“, priznaje jedan viši turski zvaničnik. „Mi izuzetno cenimo evropsku stabilnost i bezbednost“.
Čak i u tom slučaju, bolji odnosi ne znače da su oni dobri, i bliže veze u sektoru odbrane nužno ih ne poboljšavaju, što postavlja gornju granicu za trgovinsku razmenu i priliv investicija koji su potrebni turskoj ekonomiji.
Pregovori o priključenju Evropskoj uniji koji su otpočeli 2005. godine, zamrznuti su 2018. godine. Svi se slažu da bi sporazum o carinskoj uniji koji je Turska potpisala sa EU 1995. godine – pre nego što je digitalna ekonomija uzela zamah – trebalo da se unapredi. Ali izvesti to unapređenje zahteva politički teško sprovodljive promene koje Ankara neće biti voljna da prihvati, poput pridržavanja pravila o transparentnim javnim nabavkama.
Postoji jedno dublje neslaganje koje ograničava najopsežniju saradnju, a koje dolazi od onoga što kritičari video kao sve snažniji autoritarizam u turskoj politici. Ukoliko Turska postane u potpunosti autoritarna zemlja, kažu kritičari, glavna vladina preokupacija postaće uklanjanje unutrašnjih pretnji a ne suočavanje sa zajedničkom spoljnom pretnjom – što se dobrim delom desilo u Mađarskoj za vreme bivšeg premijera Viktora Orbana.
Za sada, obe strane pokušavaju da pronađu putanju prema novom bezbednosnom poretku u sve opasnijem svetu u kojem SAD nemaju više pretežnu ulogu u evropskoj bezbednosti koju su donedavno imale.
„To je razlog zbog čega odjeci ranijeg uzajamnog nepoverenja znače više nego ikada“, kaže Sinan Ulgen, rukovodilac istraživačkog instituta EDAM, sa sedištem u Istanbulu.
„Pitanje za Evropu je: ‘Kada zagusti, da li će se Turska svrstati uz Evropu ili će stajati po strani?’ Pitanje za Tursku je: „Da li će [sadašnji zastoj] voditi nefunkcionalnom NATO i bezbednosnoj arhitekturi Evropske unije iz koje će ona biti izostavljena’?“
„U najgorem slučaju, ovo bi dovelo do ispunjenja naših najvećih strahova: slabije Evrope i Turske koja bi bila prinuđena da se sama snalazi“, dodaje Ulgen. „To bi bila plovidba nepoznatim vodama“.
Izvor: Financial Times
