Пише: Леон Ћеванић
Прије непуна два мјесеца, још једна годишњица рођења „највећег сина наших народа и народности“ протекла је уз очекивану медијску попраћеност, погоњену, наравно, понајвише жељом за кликовима и ратовима у секцији за коментаре, јер таква је комуникација увијек бројчано моћнија од оне унисоно похвалне. Они који 25. мај дочекују у радости (и младости) и они који га дочекују у окошталој срџби стога представљају само још један у понављајућем низу огледних примјера подијељености нашег друштва. С друге стране, 10. јул и једна и друга страна, ове године округла обљетница засигурно једине преостале особе коју би и Срби и Хрвати морали моћи назвати својим „највећим сином“, дочекали смо потпуно незапажено.
170 година од рођења Николе Тесле, генија из Лике, српског и хрватског и америчког и свјетског знанственика који је, како је давно речено, „изумио 20. стољеће“, у медијима се не најављује. Око његова се имена не могу скупљати запјењене реакције и коментари. Не најављује се ни у политичкој арени, јер слабо доноси и политичке поене. Сједињеним Државама, гдје је провео већину живота и створио већину изума, Теслино је име добрано упрљано мегаломанским и малодушним идејама Елона Маска који га је одабрао за назив свог концерна, при чему америчка јавност наново доказује своју типичну маниру бркања експлоататора и угњетаваног. Србији, чијем је роду припадао, Тесла је тек један од лако примјењивих вањскополитичких адута који су као такви, баш попут свега другог у дипломацији, врло кварљива роба коју треба често мијењати. Хрватској, на чијем се простору родио, Теслина прича остаје утиснута тек унутар једне од безбројних точака туристичке мапе. Најбитнија Теслина димензија, она свјетска, тако остаје и највише закинута. Прије 20 година, о Теслиној 150. години, али и првој години хрватских приступних преговора према ЕУ, било је врло пожељно наглашавати га, називати се Теслином родном грудом и Теслиним сумјештанином, па чак и читаву 2006. прогласити „Годином Николе Тесле“. У међувремену, у ЕУ се ушло, маске пристојности могле су бити скинуте, а Теслина вриједност је опала. И то не само на пригодној кованици еура.
Малени Смиљан, село Теслина дјетињства, риједак је примјер мјеста у којем ће ова обљетница, макар као дио проширене туристичке понуде, бити обиљежена, у овом случају тродневним циклусом умјетничких и образовних програма у Меморијалном центру. Ипак, чак и овакав поглед, из визуре дестинацијског менаџмента, већ површним погледом на Теслину биографију открива суставну небригу око могућности које његова баштина у нашим крајевима нуди.
Споменимо само нека од таквих мјеста. У првом реду, колико год Смиљан био мјесто Теслина крштења и одрастања, ваљало би коначно почети наглашавати како је стварно мјесто његова рођења оближња Штикада, малено мјесто које данас не броји нити двјесто душа. Не издржавши крај пута до Грачаца, Теслина мајка Ђука родила је управо онђе, у запрежним колима која је возио њезин супруг, парох Милутин, којем је управо Штикада била и прво мјесто службовања по рукоположењу 1845. године. Својом се важношћу за Теслину причу истиче и оближњи Радуч, наслоњен на Национални парк Пакленицу, у којем се 1819. године родио његов отац Милутин, а који је уједно и једно од два мјеста (уз Острвицу код Госпића) у којима је, од првог пописа 1712. године па до оног рецентног, забиљежена присутност презимена Тесла.
Ближе Госпићу, као мјесто бочних огранака Теслиних рођака по очевој линији важан је и Могорић, а сам је град Госпић неизоставан као задња етапа Милутинова живота, мјесто гдје је од 1863. до смрти 1879. године службовао, предавао вјеронаук и писао за Србско-далматински магазин. Наравно, ту је и прослављени Смиљан, гдје је Милутин службовао од 1852. до 1863. године, а који у породичној причи уствари има трагичну симболику. Мјесто је то погибије Милутиновог прворођенца Дане, због чега је и тражио премјештај у Госпић. Сјеверније, у Плашком, дјеловала је пак богословија чији је Милутин био ђак, и која му је одредила сав будући живот.
С мајчине стране, поглед би се поновно могао упутити јужно, према Грачацу односно оближњем Томингају, њезином мјесту рођења, као и њезиног оца Николе Мандића, а названу по њезину ђеду, свештенику Томи Мандићу. Будући да је њезина мајка Софија потомак племените крајишке лозе Будисављевића, у причу би требало уврстити и сам Грачац, као и њихове стољетне постојбине Јошане и Пећане на источном ободу Лике. У потрази за Теслиним даљим рођацима и презимењацима, повезаних барем крсном славом Ђурђевданом, могло би се набрајати још низ умирању препуштених личких села (Кукљић, Дреновац, Дивосело,…). Потом би се према западу могло спустити и на обалу, до Сења гдје је Милутин добио свој први премјештај и свога првог сина Дану, па чак и до Ријеке гдје је до краја живота боравила Теслина млађа сестра. Источно, пут би водио онако како су Теслини преци пред Османлијама дошли до Лике – кроз Босну према Бањанима у старој Херцеговини, па све до Кремана у златиборском округу, данас познатијем као селу у којем су пророковали стриц и нећак Тарабић, него као прапостојбина Николе Тесле.
Са свим овим у виду, дочек Теслиних 170, кад већ није попраћен достојним слављем, остаје добра прилика за запитати се колико тога још не знамо о овом великану, колико не желимо или не можемо чути, колико је од Лике и Личана његова времена данас уопће остало…
На данашњи дан, прије 170 година, рођен је Никола Тесла. Обишли смо Смиљан и Госпић – мјеста Теслиног дјетињства, гдје је крштен и гдје је одрастао. Теслин завичај и данас свједочи о хисторији која је обликовала и његов живот и судбину његовог народа.
Извор: П-Портал
