Превео са грчког језика: Никола Гачевић, свештеник, теолог
Пред читаоцима је разговор који је Дионисије Склирис водио са угледним кинеским професором Вангом Јивејем, а који је објављен у познатом грчком листу „То Вима“.
Ванг Јивеј (王义桅, Wang Yiwei) професор је међународних односа на Универзитету Женмин у Пекингу. Поред бројних академских и стручних дужности, руководи Академијом за проучавање мисли предсједника Си Ђинпинга о социјализму са кинеским особеностима. Убраја се међу водеће кинеске познаваоце и тумаче политичке философије на којој се заснива савремена спољна политика Кине.
У овом разговору професор Јивеј излаже кинеско виђење савременог свијета, међународних односа и будућности човјечанства, објашњавајући појмове државе-цивилизације, мултиполарности и социјализма са кинеским особеностима.
Питање: Какво мјесто у мултиполарном систему који заговара Кина припада западним половима — Европској унији и Сједињеним Америчким Државама?
Одговор: Кина је ближа Европској унији него Сједињеним Америчким Државама, са којима се разликује у три кључна питања.
Као прво, Кина је секуларно друштво, за разлику од Сједињених Америчких Држава, које себе доживљавају као изабрани Божји народ. Кинеска држава-цивилизација заснива се на споју конфуцијанизма, таоизма и будизма. То су овоземаљске религије, које се не позивају на трансцендентног Бога у оностраном свијету, као што је случај са западним монотеизмом.
Као друго, Сједињене Америчке Државе граде систем савезништава у којем се нека спољна сила представља као пријетећи непријатељ, како би се савезници потчинили ономе ко им гарантује безбједност. Кина, насупрот томе, вјерује у узајамни развој у оквиру глобалне заједнице са заједничком будућношћу.
Као треће, Кина заговара народну владавину, док Сједињене Америчке Државе заступају капиталистички систем.
Европу сматрам ближом Кини зато што се и она противи хегемонизму, стављајући у први план социјалну правду, заштиту животне средине и законско уређивање области вјештачке интелигенције. Кина подржава процес европских интеграција како би Европска унија, након што стекне стратешку аутономију, постала снажан пол мултиполарног свијета. Распад Европске уније проузроковао би неодрживе неједнакости, праћене неконтролисаним капитализмом америчког типа. Желимо блиску сарадњу са Европом у области међународних односа.
Питање: Шта подразумијевате под спојем конфуцијанизма, таоизма и будизма у кинеској држави-цивилизацији?
Одговор: Будизам се усредсређује на однос поштовања према самоме себи, конфуцијанизам га допуњује односом поштовања према другима, док таоизам ту цјелину заокружује односом поштовања према природи.
У Кини су ове три овоземаљске религије још веома рано обједињене у складну цјелину: будизам као пут промишљеног самопосматрања, конфуцијанизам као основа складног друштвеног и политичког суживота, а таоизам као израз еколошког односа према природи. Није било „светих ратова“ нити вјерског насиља. Ове три религије сапостоје у истом храму и у оквиру истог религијског симбола. Геополитички пандан томе јесте начело немијешања у унутрашње послове других држава. У Кини не постоји појам „праве стране историје“. Ми Кинези не вршимо прозелитизам, нити смо прошли кроз процес секуларизације, јер су наше религије од самог почетка биле овоземаљски усмјерене, наглашавајући склад у различитости.
Питање: Ипак, идеологија социјализма, коју је Кина прихватила, западна је идеологија која је понекад спроводила и насилан „прозелитизам“. Како се искључивост социјализма може ускладити са складним тројством конфуцијанизма, таоизма и будизма?
Одговор: Ми говоримо о „социјализму са кинеским особеностима“. Тај израз потиче из историјског неслагања Кине са Совјетским Савезом током педесетих година двадесетог вијека у погледу будућности социјализма.
Историја је потврдила исправност кинеског става да социјализам треба да буде усклађен са културом сваке појединачне локалне традиције. Да ли сте се икада запитали зашто се, упоредо са распадом Совјетског Савеза, социјализам урушио широм Европе, али не и у Кини?
Ми Кинези сматрамо да социјализам не треба наметати другима, већ да он мора бити у складу са начелом независности. Извели смо сопствену револуцију, са сопственом Црвеном армијом, и нисмо били продужена рука Совјетског Савеза.
Са истом одлучношћу са којом смо се изборили за независност од Совјета, данас бранимо своју независност од Сједињених Америчких Држава.
Питање: Неко би могао рећи да су у опстанку социјализма у Кини значајну улогу имала ауторитарна обиљежја, која Кина данас дијели са Русијом и Ираном.
Одговор: У Кини не размишљамо у категоријама подјеле свијета на двије супротстављене стране — на примјер, демократије насупрот ауторитарним режимима или бијело насупрот црном. У таоистичком симболу Таиђитуа, црна „риба“ Јина има бијело „око“, док бијела „риба“ Јанга има црно „око“. Свјетлост и тама нису међусобно одвојене, већ сапостоје и преображавају се једна у другу.
Међутим, упитао бих вас: вјерујете ли да би било могуће управљати народом од милијарду и по људи када не би постојала демократија? Када не би постојало повјерење у руководиоце? Демократија није монопол Запада, већ заједничка вриједност човјечанства. Кина је била један од првобитних твораца Универзалне декларације о људским правима. Наша револуција изведена је у име демократије.
Да бих вам то појаснио, навешћу разлике у односу на западну демократију.
Као прво, демократија подразумијева суверенитет. Демократија без независности сазидана је на пијеску. Управо нас то забрињава када је ријеч о Европској унији, која своју безбједност повјерава Сједињеним Америчким Државама. У Кини, осим тога, одбацујемо америчке дигиталне платформе јер их сматрамо обликом дигиталне колонизације коју спроводе приватне компаније. Кинески израз „минџу“ значи „народ је суверен“ и уграђен је у сам појам „Народне Републике Кине“.
Као друго, и у Кини постоји гласање, али народ представља Комунистичка партија. Абрахам Линколн говорио је о „владавини народа, од народа и за народ“. Ми томе додајемо: „Први у жртвовању за народ, посљедњи у коришћењу добробити.“
Комунистичка партија Кине није „партија“ у етимолошком значењу те ријечи — дакле, један дио или једна страна — као што је то случај на Западу, већ се темељи на кинеском цјеловитом погледу на друштво. Током пандемије ковида 19, чланови Комунистичке партије први су се изложили опасности и били спремни да се жртвују, а посљедњи су користили погодности предузетих мјера.
Чланови Партије подлијежу већим ограничењима и строжој дисциплини. Имамо и Централну комисију за надзор дисциплине, која истражује случајеве корупције међу државним и партијским функционерима.
Према томе, није ријеч само о једнопартијском систему у оном смислу у којем га ви схватате. Кина је држава-цивилизација са неиндивидуалистичким обликом демократије. Постојање демократије потврђују достигнућа у науци и технологији, која су заједнички плод народа и Партије, посматраних као јединствена цјелина.
Ако прихватате кинеска достигнућа, онда треба да поштујете и кинеско схватање демократије — „минџу“(minzhu).
Питање: Да ли појам државе-цивилизације важи само за Кину? Да ли бисте, на примјер, и друге силе — попут Русије, Ирана, Израела, Индије, Европске уније и Сједињених Америчких Држава — сматрали државама-цивилизацијама?
Одговор: Настојање Русије да се представи као држава-цивилизација, што се запажа и у говорима предсједника Путина, настало је под утицајем кинеских политичких мислилаца. Русија је евроазијска цивилизација, чији је симбол двоглави орао окренут и према Истоку и према Западу. Кина, међутим, бира симболе јединства, а не двосмислености. На кинеској застави једна звијезда, која представља Комунистичку партију, обједињује остале четири звијезде — раднике, сељаке, ситну буржоазију и националну буржоазију.
Русија сматра да је претрпјела штету усљед европског вестфалског система националних држава и зато рат у Украјини субјективно доживљава као трагедију проистеклу из примјене европског начела националних држава. Из сличних разлога Русија се окреће појму државе-цивилизације, али су њени разлози другачији од кинеских.
Иран посједује веома древну цивилизацију — стару четири хиљаде година, у поређењу са пет хиљада година кинеске цивилизације. За разлику од нас, током историје мијењао је религије, од зороастризма до шиитског ислама, али ми то поштујемо.
Израел представља јединствен случај. У њему је оживљен библијски језик и постоји вјерски континуитет дуг више хиљада година, али је тај народ много вјекова живио без сопствене државе. Кина, насупрот томе, има јединствену државу још од 221. године прије Христа. Израел је можда држава-религија, а не држава-цивилизација.
Индија учи од Кине, при чему је религији намијенила улогу обједињавања коју у Кини има Комунистичка партија. Међутим, Индија је далеко од јединства какво постоји у Кини и у њој је примјетна изражена расцјепканост.
Када је ријеч о Европској унији, њени оснивачи били су римокатолици који су два свјетска рата схватали као посљедицу вестфалског система. Тај систем настојали су да превазиђу стварањем савременог наднационалног поретка, надахнути универзалношћу римокатолицизма. Међутим, то никада није било отворено признато, а данас разноликост односи превагу над јединством.
Европа представља унију, а не јединствену демократску републику. Спој јединства и разноликости остаје циљ којем се тежи, али се он у Европи не може остварити у оквиру државе-цивилизације.
Кина придаје нарочит значај Грчкој као традиционалном извору западне цивилизације. Зато жели да изгради узајаман однос између двију цивилизација: кинеске, која представља древну источну цивилизацију, и грчке, која је древни извор западне цивилизације.
Сједињене Америчке Државе представљају веома младу државу, коју су основали енглески и други европски досељеници, полазећи од идеје о мисији „изабраног народа“ и самосвијести о настављању традиције Римског царства. Сједињене Америчке Државе пружају значајан допринос цивилизацијском развоју — на примјер, посредством интернета и вјештачке интелигенције — али нису држава-цивилизација.
Питање: Како овакво схватање утиче на став Кине према актуелним ратним сукобима?
Одговор: Запад има своје коријене на Средоземљу, у цивилизацијама оскудице, као што су грчка и римска. Оскудица у природним ресурсима подстиче трговину, а она потом води ка колонијализму и стварању снажне војске.
Кина је одувијек била развијено земљорадничко друштво, са довољно хране и без подстицаја за колонијално ширење. За вријеме династије Минг, кинески бродови пловили су до Африке, али Кина није колонизовала ниједан педаљ земље.
У Сједињеним Америчким Државама, као наставку западног колонијализма, постоје четири темељна обиљежја: религија; трговина, која се заснива на склапању споразума; рат, који подразумијева употребу силе посредством војске; и правосудни систем.
Кина је, насупрот томе, цивилизација инжењера, градитеља и трговаца, која је по својој природи мирољубива и слиједи Конфучијево начело: „Не чини другима оно што не желиш да други чине теби.“
Кина је у савременој епохи претрпјела исувише много ратова и зато не жели да другима нанесе оно што је и сама претрпјела. Потребна нам је савремена војска ради одбране, док истовремено, ради развоја своје трговине, подстичемо мир широм свијета.
Питање: Каква је кинеска визија будућности човјечанства?
Одговор: То је „глобална заједница будућности коју дијелимо“. Ова замисао црпи надахнуће из будизма, конфуцијанизма и таоизма, као склада са самим собом, другим људима и природом.
Говоримо о „глобалној заједници“, а не само о „човјечанству“, како бисмо тим појмом обухватили сва жива бића.
На геополитичком плану залажемо се за миран суживот, узајамно поштовање и учење једних од других, као и за равноправност у погледу народног суверенитета и културе.
Ако не постоји само једна „права страна“ и ако модернизација не мора нужно да значи вестернизацију, онда припадност заједници не подразумијева подјелу на супротстављене блокове.
Глобална заједница заједничке будућности значи да учимо од Запада, али истовремено изграђујемо складну заједницу без подјела.
* О аутору интервјуа
Дионисије Склирис, рођен 1979. године у Атини, грчки је философ, теолог, писац и публициста. Основне студије философије и теологије завршио је на Универзитету у Атини, постдипломске студије наставио је у Лондону, а докторске студије из области философије окончао је на Сорбони у Паризу.
Био је предавач на Теолошком факултету Универзитета у Атини и на Отвореном Универзитету. Аутор је бројних књига, научних студија и чланака, а као предавач учествује на научним скуповима и конференцијама широм свијета.
Грчкој јавности познат је и по честим гостовањима у телевизијским и радијским емисијама, у којима се бави философским, теолошким, друштвеним и геополитичким питањима. Сарађује са више угледних грчких часописа и других медија.
Извор: То Вима
