Пише: Иван В. Лалић
Никада самљи него крајем јула
Када је лету педаљ до зенита,
А хлорофилу аршин до расула
У метастази жутила и руја,
Тамније када зелене су боје
У вртовима, а стрњика сува,
Тамнија доња амплитуда бруја
Ветра што обноћ у времену дува.
Никада самљи него крајем јула
Кад све је, мислиш, на дохвату: чула
Оштра ко нож још топао од точка
Брусача, али битно недостаје:
Анђела кога слутиш нећеш срести,
А ваздух трудан је од благовести.
(8. VII 1989)
Извор: Поезија Суштине
