Пишу: Сева Гуницки и Џереми Морис
Превод: Милош М. Милојевић
Већина анализа окончања рата у Украјини усредсређује се на намере једног човека: руског председника Владимира Путина. Овај приступ претпоставља да особа која је самовласно покренула напад може и да га оконча на исти такав начин. Али након више од четири године вођења рата, руска економија и друштво су се преустројили у складу са ратом, чиме је створен моћан скуп унутрашњих подстицаја који чини окончање рата тешким, и чак опасним, за руског председника.
Кремљ је рат претворио у средишњи организациони принцип друштвеног и економског живота, и рат је, зауврат, преобразио руску државу. Државна економија у сенци, тржиште рада, регионални буџети, друштвене хијерархије и политички подстицаји, сви су се престројили у складу са овим сукобом. У том процесу, рат је створио самоодрживи институционални и економски поредак који ограничава и самога Путина. Руска фискална и индустријска база постала је структурно зависна од војне потрошње, толико да без ње читави региони или сектори економије не би могли да опстану. Борачке плате и веће зараде у одбрамбеном сектору пружили су милионима Руса у пасивним крајевима после више деценија први забележени раст реалног дохотка.
Режим не може да поништи ове промене а да не оголи огромну неједнакост у земљи и да не створи велику класу тумарајућих, осиромашених ветерана. И све већа сива економија – коју чини кријумчарење и лабаво спровођење царинских прописа – сада одржава ток потрошачких добара у санкционисану земљу, стварајући тако нове финансијске интересе који се не дају лако укинути.
То не значи да је мир немогућ. Већина Руса, у ствари, са добродошлицом би поздравила окончање сукоба. Али то значи да било који покушај окончања рата мора да се супротстави овим невидљивим силама. Заустављање борби сада би значило економско ишчашење, друштвени метеж и политичко преиспитивање са којима режим није спреман да се суочи. Москва, другим речима, је уплетена у ратну замку коју нико унапред није осмислио и коју нико не може лако да размрси.
Семјуел Чарап/Сергеј Радченко: Зашто су неуспешни мировни разговори о Украјини?
Зависност од држања правца
Супротно широко распрострањеним уверењима, већина Руса није имала користи од инвазије. Тачно је да је, пошто је током прве две ратне године руски војни буџет утростручен, руска економија остваривала раст и да су плате расле. Али оно што делује као ратни просперитет географ Наталија Зубаревичева назвала је „законом малих бројева“: процентуални раст делује запањујуће само зато што је основица била ниска. Реалне зараде јесу порасле, по званичним показатељима, за око осам одсто 2023. године и девет одсто 2024. године. Али чак и након овог раста, медијална руска зарада 2024. године била је свега око 56.000 рубаља месечно (око 600 долара). Раст је, потом, знатно успорен током 2025. године, на свега 4,4 одсто. И званична стопа инфлације током претходних година – редом 7,4 одсто, 9,5 одсто и 5,6 одсто – је по свој прилици потцењена.
У међувремену, пет одсто Руса држи угрубо 75 одсто укупног богатства земље, што је неповољнији удео него у Сједињеним Америчким Државама (где пет одсто најбогатијих држи око 60 одсто богатства). Добит од руског војног кејнзијанизма, тамо где је уопште постојала, је неравномерно распоређена, првенствено онима који раде у војној производњи или близу ових постројења. Од почетка рата, број пензионера који раде нагло је порастао, а порески систем методички је преобликован да извуче што више од оних који најслабије стоје. Држава није наплаћивала порез на наследство током две деценије а порез на имовину је занемарљив, али стопа пореза на додату вредност, која је била 18 одсто неколико година пре почетка рата, повећана је на 22 одсто 2026. године. Овим порезом сада се финансира око половина федералног буџета.
Ово није систем устројен тако да се деле згодици ратне потрошње. Обичним Русима, користи од ратних прихода све више изгледају као мамац и обмана. Обећања да ће за жртве уследити награда, и да ће ратна потрошња обезбедити оно што руска економска политика никада није учинила, већ сада делују супротстављена реалношћу.
Санкционисана добра и шверцована роба улазе у земљу из Кине, Турске, Средње Азије преко импровизоване мреже у којој мито, намерно исказивање ниже вредности и погрешно класификовање мењају званичне царинске процедуре. Руска влада је такође толерисала отворено кријумчарење како би помогла економији да попуни празнине које се нису могле попунити домаћом производњом. Посивели су читави сектори малопродаје уз прећутни државни благослов, пошто су алтернатива празне полице и политички проблеми.
Уколико се рат заврши без једновременог укидања санкција и поновног укључивања земље у међународно тржиште, влада ће морати да и даље допушта рад ове сиве економије. Русија је и раније толерисала кријумчарење. Но права цена јесте што ни мир неће исправити изобличења. Класа посредника сада остварује профит захваљујући заобилазницама и није јој у интересу да оне буду замењене [редовном трговином]. А што се пространија сива зона толерише, то се више поткопава Путинова нада да одмени доходак од трговине угљоводоницима опорезовањем потрошње и трговине.
Ратну економију тешко је структурно расформирати и и из других разлога. Војна и безбедносна потрошња сада обухвата око 40 одсто укупне федералне потрошње, што је ниво без преседана у руској историји и по свој прилици је више чак и у односу на милитаризацију из совјетског доба седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Број предузећа у руском војноиндустријском комплексу скоро је утростручен од почетка инвазије, и ове фирме сада запошљавају око четири и по милиона људи. Производња која је повезана са ратом је само током 2025. године порасла двадесет одсто.
Да појаснимо, компаније које су се највише окористиле о овај сукоб су географски изоловане, наслеђе совјетског промишљања о „дубокој одбрани“ у складу са којим су размештане далеко од великих популационих и економских центара. Раст плата који привлачи раднике у градове као што су Нижњи Тагил, центар за производњу тенкова од неких триста хиљада становника, скоро две хиљаде километара источно од Москве, ретко се осети изван фабричког круга. Широм Русије, оружани сектор можда запошљава милионе људи, али ови радници живе у сиромашних градовима средње величине далеко од престонице. У међувремену, цивилне компаније суочене су са високим каматним стопама и акутном несташицом радне снаге, што за оне које нису повезане за одбрамбеним сектором чини продуктивно инвестирање готово немогућим.
Али ове фирме и њихови радници и даље су прилично утицајни. Зато што цивилни сектор руске економије пролази кроз оскудицу капитала, радне снаге и инвестиција, њен државно субвенционисани војни сектор располаже огромном економском моћи и снажно је подстакнут да овековечи услове који ту моћ одржавају. Нагло смањивање војне потрошње које би уследило после окончања рата ризиковало би покретање штрајкова радника војне индустрије и њихово подстицање да решење свог незадовољства потраже у Москви. Умањење војних издатака свакако би довело до раста незапослености и нижег раста, те би изазвало главобоље руских званичника. Како би се покрио дефицит и сервисирао владин дуг, Кремљ би по свој прилици морао да повиси порезе и умањи социјалне издатке. Руска централна банка нема недвосмислен одговор како да смањи ратну економију а да истовремено избегне стагфлацију и потенцијално упадање у дужничку спиралу. Можда јој не остаје много избора до да упари мере штедње са позајмљивањем по кажњеничко високим каматним стопама чиме би се угушио било какав изглед економског опоравка.
Без лагодног изласка
Још један извор напетости у руској државе јесте растућа класа ветерана: процењује се да ће се напослетку 700.000 војника вратити са фронта. Неких 140.000 већ се трајно вратило кући, и придружиће им се више од пола милиона сабораца. Кремљ ради на томе да некадашње војнике претвори у лојалну политичку базу: Путин је назвао ратне ветеране „новом елитом“. Установљена је Фондација бранитељи отаџбине, државни фонд који предводи један од Путинових рођака, како би се управљало државним сервисима намењеним ветеранима, а ветерани су постављани на положаје у регионима и општинама. Према извештавању руског новинара у егзилу Фарида Рустамова, Кремљ планира да кандидује стотину ветерана за Државну думу на изборима 2026. године.
Али за Путина, овакви планови су двосекли мач. Некадашњи војници могу да појачају подршку руском председнику и његовом систему, али такође могу Москву да још више уплету у сукоб, пошто ветерани и њихове породице знатно зависе, материјално и психолошки, од легитимности рата. Њихова жртва мора бити поштована и не смеју се прекинути оне користи које продужењем рата уживају. Било какав мировни споразум који не би могао бити представљен као победа ризикује да их отуђи. Повратак војника који на фронту зарађују далеко више [него у мирнодопским условима, прим. прев] такође носи додатне ризике прилагођавања цивилном животу. У јануару, руски државни медији известили су да је неких 250.000 ветерана незапослено. Извештај је брзо уклоњен са Интернета, што је доказ његове политичке осетљивости.
Цена којом је друштво оптерећено већ је видљива: руска јавност све више гледа ветеране са страховима и подозрењем. Анализе више хиљада судских записника независних руских новинара показују да су ветерани гоњени за убиства два и по пута чешће него људи који нису служили у војсци, а два пута учесталије за наношење тешких телесних повреда. Многи Руси и даље памте последице совјетског повлачења из Авганистана 1989. године, када је поплава ражалованих ветерана допринела бујању организованог криминала и нестабилности. Данас је број ветерана који се враћају из рата већи, а друштвена структура која би требало да их прихвати, попут здравствених установа и рехабилитационих центара, је слабија.
Оно што посебно тешким чини прекидање ове зависности од рата јесте што њени различити чиниоци подупиру један другог. Свако прилагођавање ратним приликама ствара нове интересе, зависности и политичке чињенице које повисују цену мира. Регионалне владе сада се такмиче да остваре регрутационе квоте, и њихови буџети зависе од федералне војне потрошње; прекидање тог финансирања би поткопало њихов политички положај и фискалну основу. Централна банка је оријентисала своју фискалну политику ка обуздавању инфлације подстакнуте ратом. Држањем високих каматних стопа које практично кажњавају цивилне инвестиције, створила је изопачену структуру подстицаја у којој само предузећа повезана са ратом могу себи да приуште позајмице и раст.
Руски образовни систем такође је реорганизован, уз проширење војно-патриотске обуке и измене универзитетског курикулума. Емиграција либералних стручњака изменила је састав класе образованих тако да је сада у већој мери чине лојалисти. И државни медији, који су провели четири године стварајући наративну структуру о егзистенцијалној борби против Запада, не могу се помаћи ка приповести о компромису а да не поткопају кредибилитет самог режима.
Интервју, Мајкл Кофман: Рат дронова, исцрпљена Русија и неизвјесна 2027
Машинерија коју Путин не може да заустави
Западни доносиоци политичких одлука склони су да претпоставе да се ратови завршавају када предводници одлуче да их окончају. Али руски рат је постао чињеница свакодневног живота милиона људи. Његово окончање захтева не само излажење на крај са Путиновим амбицијама већ и са страховима о метежу који би мир могао донети.
Путин је и даље средишњи доносилац политичких одлука у систему који је осмишљен око усредсређења власти. Али његови избори ограничени су последицама сопствених политика. Не може да изврши демобилизацију а да не доведе до велике незапослености и кризе реинтеграције [ветерана, прим. прев]. Не може да умањи војну потрошњу а да не опустоши поједине области и индустрије које од ње зависе. И не може да одустане од наратива о егзистенцијалној борби а да не поткопа легитимитет на којем почива његов ауторитет.
Рат је можда отпочео одлуком једног човека. Али окончаће се само онда када се промене основни чиниоци који га одржавају, било исцрпљивањем, спољним притиском, или излазним путањама које би мир учиниле мање проблематичним. Разумети невидљива ограничења која спутавају и владареве изборе је први корак према осмишљавају ових излазних путања. Превише дипломатске енергије потрошено је у покушајима да се спознају Путинове мисли. Било је боље да је потрошена у покушајима да се разуме војна машинерија коју је изградио, и начини на које, сада и без њега, ова машинерија покреће земљу.
Извор: Foreign Affairs
