Пише: Редакција
Регионални политички центри никако да се излијече од метрополског комплекса више вриједности, наслијеђеног из Југославије, као ни „минхенског синдрома“ који их гура у заблуду да су искључиво они позвани да рјешавају сва битна питања у постјугословенском простору.
Београд има озбиљан проблем са еманципацијом и политичком самоосвијештеношћу Срба изван Србије, јер од њих очекује послушништво и пристајање на улогу кусура у политичким трансакцијама. Проблем са српском еманципацијом и политичком самоосвијештеношћу има и Загреб, јер на такве Србе не може утицати преко давно уигране сарадње са Београдом. Из тог разлога посљедњих се дана Андрија Мандић, као глас нове српске политике у Црној Гори, нашао на удару координисане и здружене операције београдских и загребачких политичара и медија.
Предсједник саборског одбора за вањску политику Републике Хрватске, Андро Крстуловић Опара, прешао је и посљедњу границу пристојности и политичке коректности, уцјењивачком изјавом да Црну Гору у ЕУ не може увести Андрија Мандић и да хрватски посланици неће гласати за ратификацију приступног уговора уколико Мандић не буде уклоњен из власти. Своју изјаву Крстуловић правда Мандићевим учешћем у операцијама око Дубровника прије 35 година и већ ту се показује сва недосљедност хрватске политике према Црној Гори, јер је Загреб био и те како вољан да пружи свеобухватни опрост свом љубимцу Милу Ђукановићу, који је одлучивао о покретању те операције.
Притом Крстуловић не може да понуди никакав доказ о Мандићевом учешћу у било каквим злочинима. С друге стране, Крстуловићева странка, ХДЗ, има веома беневолентан однос према хрватским ратним злочинцима и указује им третман какав се указује херојима. Довољно је видјети како се званични Загреб односи према ноторном Дарију Кордићу па схватити да иза Крстуловићевих напада на Мандића не стоји никаква принципијелност већ искључиво страх од човјека који, за разлику од Ђукановића, представља барикаду малигном хрватском утицају у Црној Гори.
Андрија Мандић: Једино у Црној Гори сарађују српске и албанске партије
Занимљиво је да се Пленковић, као лукав и искусан политичар, не усуђује лично испоручивати такве уцјене, већ с ланца пушта свог партијског побочника да се петља у унутрашња питања друге државе. Али пуно већи проблем од надменог и бахатог Крстуловића представљају они грађани и политичке структуре Црне Горе који се с њим слажу, не схватајући шта таквим слагањем чине властитој држави.
Андрија Мандић и његова политика, која национална и државна питања у Црној Гори рјешава кроз институције а не кроз закулисне игре и ослањање на екстерне центре моћи, до лудила доводи и званични Београд, па је и Александар Вучић с ланца пустио своје медије да га бјесомучно нападају.
Да видимо због чега то чине. Црногорска скупштина гласала је за уставне промјене које се тичу превасходно правосуђа и одговорности јавне функције. Вучићевој ергели то, међутим, ништа не значи, већ она Мандића напада због уставно неријешеног питања српског језика у Црној Гори. Тачно, то јесте једно од неуралгичних питања, али оно неће бити ријешено запјењеним подврискивањем из Београда, већ искључиво институционално и Мандић је тога потпуно свјестан па, као одговоран политичар, методично ствара предуслове за рјешавање тог питања.
Уосталом, погледа ли се историјско искуство у посљедњих пола вијека, видјећемо да ниједно питање битно за Србе изван Србије, које је Београд покушавао да ријеши постављајући се као патрон, није ријешено на начин задовољавајући за Србе. А што се тиче заштите српског језика, Александру Вучићу би, умјесто кидисања на Андрију Мандића, било боље да тај језик заштити од, рецимо, Ане Брнабић која га скрнави на дневној основи.
