Пише: Милован Урван
Традиционалне институције, какве репрезентују универзитети, академије наука, министарства, судство, тужилаштво, здравство, државни медији и сл., у нашем времену једва да имају икакав социјални и прогресивни значај. Оформљене да, између осталог, креирају друштвени морал, здравље, образовање и јавни укус сви ти ауторитети су попадали као с крушке, али не ломећи ноге у нашим (пост)транзицијама. Падали су, наиме, на удобне душеке конформизма који су платили на два начина: једни својим шутњом о свему за шта би иначе били позвани да се огласе, а други служећи покорно својим (песудо)идеолошким шефовима.
Све за шта су, иначе, били образовани, квалификовани и позвани да раде остало је још да издише у кабинетима, канцеларијама и учионицама. Тамо још умисле да су некоме или нечему битни. Јесу, можда, студентима док не положе испит, или својим подређеним службеницима док ови не приме плату. Овисно о ауторитету и врсти институције.
Свој суштински губитак традиционални ауторитети државне провенијенције нијесу препознали, а сасвим се лијепо може свести у неколике ријечи: изгубили су повјерење грађана. Ну, како се повјерење губи!? То се може објаснити једном аналогијом. Недавни несрећни и катастрофални пад надстрашнице на новосадској аутобуској станици показао је како се урушава повјерење у државу и њене органе. Човјек може очекивати сваковрсне катастрофе и несреће али не и пад надстрашнице на објекту такве и сл. врсте, јер елементарна претпоставка јесте да државни систем функционише бар у погледу обезбјеђивања сигурности, стабилности и функционалности основне инфраструктуре.
Може ли Енциклопедија Црне Горе отворити пут ка друштвеном споразуму?
Дочим, и слиједећи ову аналогију, можемо евидентирати да је пад кровних институција државног апарата; дакле, оних које би, између осталог – а можда и прије свега – требало да јачају свијест критичког мишљења и отпора, да обезбјеђују континуитет елементарне правде и јавне функционалности – пробио душеке удобности, јер губитак повјерења тешко се може надокнадити. Ну, то је само једна страна огледала. С друге стране, док се кровне институције сурвавају у ниском лету, можемо посматрати лет сваковрсних алтернативних ауторитета. Њихова лепеза гравитира од криминалних кланова, полунормалних старлета, медијских наркомана и шоумена, па све до јутјубера, инфлунесера, „утицајних профила“ на друштвеним мрежама и сл. варијација из виртуелног поднебесја.
Куда ће нас одводити пропаст традиционалних институционалних и процват параинституционалних ауторитета!? Тачан одговор донијеће једино будућност. Можда је вријеме да на њу утичемо, бар у мјери у којој наши политички радници и њихови колумнисти не излазе из приче о четницима и партизанима.
