Пише: Вук Бачановић
У сјенци пропасти примирја са Ираном, нових америчких ваздушних удара и све дубљих подјела унутар западног савезништва, сусрет Доналда Трампа и Реџепа Тајипа Ердогана у Анкари привукао је пажњу далеко већу од уобичајене билатералне дипломатије. Иако ниједна страна није говорила о формалној реорганизацији НАТО-а, читав низ политичких порука, од најаве укидања ограничења војне сарадње са Турском до Трамповог инсистирања да Европа преузме далеко већи терет сопствене одбране, указује да се пред очима савезника обликује нова архитектура Сјеверноатлантског савеза.
За разлику од претходних година, када је Анкара у западним пријестоницама често представљана као проблематичан и непоуздан савезник, Турска се данас све чешће описује као један од кључних стубова будућег НАТО-а. Њен географски положај, снажна одбрамбена индустрија, растући утицај на Блиском истоку и лични однос Трампа и Ердогана учинили су да се управо у Анкари воде разговори о питањима која далеко превазилазе билатералне односе. Истовремено, европске државе покушавају да се прилагоде америчком захтјеву за већим издвајањима за одбрану и постепеном повлачењу Сједињених Држава из улоге главног гаранта европске безбједности.
Вук Бачановић: Кратка расправа о љиљану, закону и другим неспоразумима
Док Вашингтон све отвореније говори о НАТО-у у којем ће Европа сама носити већи дио конвенционалне одбране, а Турска постати његов главни јужни ослонац, све је више аналитичара који сматрају да свједочимо почетку највеће трансформације Алијансе од завршетка Хладног рата.
Све се ово не догађа само због идеолошке промјене Вашингтона, већ првенствено јер је досадашњи модел америчке хегемоније постао прескуп, растегнут и све теже одржив. Лео Панич и Сем Гиндин су америчку империју описивали као систем који није почивао само на голој војној сили, него на способности Вашингтона да организује цјелину глобалног капитализма и у њу укључи чак и своје ривале.
Управо та способност сада пуца по шавовима: Кина је постала производни и технолошки изазивач, Русија војно-политички реметилац, Европа економски снажна али стратешки зависна, а САД више не желе да саме плаћају одржавање система који све теже контролишу.
Зато Трампова политика према НАТО-у није пуки хир ексцентричног предсједника, већ израз дубље промјене. Америка не напушта своју империју, већ покушава да њено одржавање учини јефтинијим. Ако Европа хоће амерички нуклеарни кишобран, нека плати. Ако хоће одбрану источног крила, нека подигне војне буџете. Ако хоће надзор Медитерана, Блиског истока, Црног мора и Кавказа, онда Турска више није проблематични ђак из задње клупе, већ геостратешки повољно лоцинарна фабрика дронова, ракета, односно свега што може понудити из свог арсенала. Зато се поново отвара питање Ф-35, санкција и турске улоге у западном војно-индустријском ланцу.
Дејвид Харви би у овом преуређивању лако препознао још један облик просторног премјештања кризе: када се акумулирани капитал, војна индустрија и државна моћ више не могу стабилизовати у старом центру, криза се избацује у нове просторе, нове коридоре, нове базе, нове уговоре, нове периферије. НАТО се тако не „реформише“ због идеала заштите „цивилизованог свијета“, већ из потребе да се војни трошкови, политички ризик и профит од распореде другачије. Мајкл Робертс би томе додао и питање профитабилности: милитаризација није само безбједносна политика, него и покушај да се кроз државну потрошњу, производњу оружја, инфраструктуру и контролу ресурса одржи систем који у цивилној економији све теже производи стабилне стопе раста.
За Балкан то значи да више неће бити само заборављено двориште западне политике, него поново коридор, тампон-зона и простор дисциплиновања. Ако Турска постаје главни јужни ослонац НАТО-а, онда ће се њен утицај на Балкану неизбјежно повећавати: кроз војну сарадњу, безбједносне аранжмане, инфраструктуру, религијске и културне мреже, али и кроз директнију политичку улогу у Босни и Херцеговини, на Косову, у Албанији, Сјеверној Македонији и Црној Гори. Истовремено, Европска унија ће од балканских држава све више тражити усклађивање са безбједносним приоритетима, а све мање ће им нудити стварну економску интеграцију. Другим ријечима, Балкан би могао добити више НАТО-а, више Турске, више наоружавања, више притисака, а мање развоја, мање социјалне стабилности и још мање сувереног политичког простора.
Будућу улогу Русије на Балкану не треба прецјењивати. Москва ће, по свему судећи, наставити досадашњу праксу: Балкан ће користити као реторички доказ западног лицемјерја, нарочито преко Косова и Босне и Херцеговине, али без стварне намјере да га претвори у сопствену зону одговорности. Дмитриј Трењин, некадашњи директор Московског центра Карнеги, још је 2021. сасвим отворено рекао да је руски политички утицај на Западном Балкану „веома ограничен“, да чак и Србија и Република Српска упркос културној блискости „гравитирају ка ЕУ/НАТО“, те да Балкан „није главна линија фронта“ руско-западног сукоба.
Тиме је Москва, много прије дугогодишњег исцрпљујућег рата у Украјини, практично показала да Балкан није простор у који је спремна да улаже озбиљну политичку, војну и финансијску енергију. Данас је тај маневарски простор још ужи: под санкцијама, војно везана за украјински фронт и економски усмјерена на преживљавање сопствене конфронтације са Западом, Русија на Балкану може производити шумове у сврху пропаганде за властито становништво, али не и поредак.
Може, с времена на вријеме, у своју корист, подсјећати на Косово кад год јој изнова затреба доказ западног лицемјерја, може симболички тапшати по рамену Београд и Бањалуку, може преко медија, дипломатије и повремених вета појачавати постојеће кризе, али не може – и не показује да то уопште жели – да Балкану понуди стварну алтернативну архитектуру моћи.
С друге стране, сусрет Трампа и Ердогана је симптом новог поретка у којем се стара империјална архитектура у потпуности не урушава, већ реконструише под притиском сопствених прекомјерних трошкова. Америка ће додуше задржати команду, Европа ће плаћати већу чланарину, Турска добија простор за регионалну афирмацију, а периферије попут Балкана поново постају мјеста на којима се туђи стратешки рачуни преводе у домаће политичке кризе. И то је оно што треба суштински да нас забрине.
