Пише: мр Стеван Гајевић
Текст смо започели једном готово заборављеном реченицом, која је у различитим облицима била присутна у јавном и економском животу прве Југославије, али и касније а гласи: „Боље плуг него дуг.“ У тој краткој народној формули налазила се читава економска филозофија једног времена. Тадашње друштвене и државне елите, суочене са тешким насљеђем Првог свјетског рата, разореном привредом, слабом индустријском основом и великим развојним заостатком у односу на западне земље, настојале су да промовишу логику рада, штедње, производње и опрезног задуживања. Дуг се није посматрао као природан извор развоја, већ као нужда којој се прибјегава само онда када домаћа акумулација, рад и штедња нијесу довољни.
Руку на срце, Краљевина Југославија је у одређеној не малој, мјери успјела да постави темеље једног озбиљнијег привредног развоја. Тридесетих година земља је имала снажније извозне резултате, развијала руднике, жељезнице, металуршке и друге индустријске капацитете, градила саобраћајну и енергетску основу и стварала претпоставке за оно што ће касније, у другом политичком систему, бити представљено као велика социјалистичка индустријализација. Наравно, тај процес није био ни потпун ни равномјеран, нити је земља успјела да достигне развијене западне економије, али је у основи постојала једна важна идеја: држава се не може трајно подизати на дугу, него на раду, производњи, штедњи и стварању нове вриједности.
Почетком и средином двадесетог вијека такво схватање дуга било је присутно и на нивоу обичног човјека. Многе породице памтиле су правило да се прво штеди, па тек онда гради кућа, купује земља, отвара радња или улаже у посао. Задуживање је носило дозу нелагоде, јер је значило да се данашња потреба плаћа будућим радом. Штедња је, насупрот томе, била знак озбиљности и домаћинског реда. Она је значила одрицање данас да би се сјутра могло улагати без зависности од повјериоца. На наведеним постулатима заснивала се комплетна класична економија.
Данас је та логика готово преокренута. Дуг је постао нормално стање, а штедња се често доживљава као застарјела навика. Државе се задужују да би одржале текућу потрошњу, грађани да би одржали привид стандарда, а привреде да би продужиле модел који све мање почива на производњи, а све више на рефинансирању. Зато питање „плуг или дуг“ није само носталгична игра ријечима. То је једно од кључних питања савремене економије: да ли друштво жели и треба да живи од стварања или од сталног одлагања рачуна односно задуживања који ће једном ипак доћи на наплату.
Савремена привредна логика, скоро по правилу, полази од претпоставке да се развој пословања заснива на позајмљеном капиталу. То више није изузетак, већ готово подразумијевани модел. Када студенти на факултетима пишу бизнис планове, врло често као нормалну почетну претпоставку узимају да се посао развија кредитом, инвеститорским новцем или неким другим обликом туђег капитала. Сопствени капитал се посматра као ограничење, а позајмљени капитал као инструмент убрзања.
У таквом размишљању постоји једна наизглед увјерљива теза: каматне стопе су фиксне, познате и унапријед урачунате, док је коришћење сопственог новца „скупо“, јер тај новац има своју алтернативну употребу. И ту, наравно, има дјелимичне логике. Ако се посматра динамичан привредни развој, ако предузетник или компанија могу да остваре профитне стопе знатно веће од каматних стопа, онда позајмљени капитал може имати смисла. Тада кредит није нужно проблем, већ полуга раста. Он омогућава да се посао покрене брже, да се капацитети прошире раније и да се тржишна прилика искористи прије конкуренције.
Међутим, остаје питање: да ли је коришћење сопственог новца заиста скупље? Ако занемаримо чињеницу да је за стварање штедње потребан дужи временски период, да се капитал мора постепено акумулирати и да тај процес тражи стрпљење, онда долазимо до једноставне истине: улазак у посао из сопствене штедње у основи је најјефтинији облик инвестирања. За такав аранжман не плаћа се камата. Не постоји мјесечна рата која притиска пословање. Не постоји банка којој се мора полагати рачун ако приход закасни, тржиште ослаби или се идеја покаже слабијом него што је планирано.
Наравно, ни сопствени новац није без цијене. Његова цијена је вријеме, одрицање и пропуштена могућност да се тај новац употријеби на други начин. Али разлика је суштинска: код сопственог капитала ризик остаје првенствено ваш, док код позајмљеног капитала ризик постаје и обавеза према другоме. Ако пословна идеја не успије, код сопствене штедње губите оно што сте сами акумулирали. Код кредита, међутим, не губите само идеју, него остајете и са обавезом која наставља да живи и након што је посао пропао. При томе је оправдано претпоставити да онај ко у посао улази сопственим новцем, новцем који је годинама стварао, штедио и одвајао од своје потрошње, према том капиталу има посебан степен пажње. Такав инвеститор много опрезније мјери ризик, пажљивије бира тренутак улагања и теже се одлучује на непромишљене потезе. Јер то није апстрактан банкарски новац, нити туђи капитал који се у пословном плану појављује као хладна рачуноводствена категорија. То је његов рад, његово одрицање и његова акумулирана прошлост претворена у инвестицију.
Стеван Гајевић: Између готовине и алгоритма – куда иде новац?
Управо зато сопствени капитал, осим финансијске, има и једну психолошку и моралну димензију. Он дисциплинује инвеститора. Када улажете своје, тада не рачунате само стопу приноса, већ и цијену грешке. Код позајмљеног капитала та опрезност често слаби, јер се кредит у почетку доживљава као прилика, а тек касније као обавеза. Зато није свеједно да ли развој почиње из штедње или из дуга. Штедња у посао уноси мјеру, а дуг често уноси брзину; питање је само да ли та брзина води ка стварању или ка судару са стварношћу.
Зато стара логика „боље плуг него дуг“ не значи одбацивање сваког кредита. Она само упозорава да дуг не смије постати замјена за стварање. Ако ову логику пренесемо на ниво државе, разлика постаје још јаснија. Није исто када се држава задужује ради производње, реализације квалитетног инфраструктурног, енергетског, образовног или развојног пројекта, односно за оно што у будућности може повећати продуктивност, извоз, запосленост и укупну додату вриједност, и када се задужење користи за покривање текућих неравнотежа. Дуг који ствара нову економску основу може имати развојно оправдање. Међутим, када се позајмљени новац претежно користи за затварање дефицита текућег буџета, за одржавање потрошње, за ублажавање мањка у платном билансу или за друге облике расхода који не стварају будући приход, тада се дуг удаљава од инвестиционе функције и постаје инструмент одлагања проблема.
Слични принципи важе и на нивоу домаћинства. Кредит није нужно лош ако се њиме купује стан, алат, образовање, посао или имовина која дугорочно ствара вриједност. Али кредит постаје опасан када се њиме купује привид живота изнад стварних могућности. Штедња је спора, често досадна и захтијева дисциплину, али даје слободу. Кредит је брз, привлачан и једноставан на почетку, али често узима мир на крају.
На ширем економском плану разлика постаје још очигледнија. Водеће западне економије могу себи дозволити висок ниво задужености јер иза њих стоје резервне валуте, дубока финансијска тржишта, централне банке, берзе и политичка моћ. Мале економије такву привилегију немају. Оне не могу бесконачно живјети од рефинансирања, јер немају сопствену монетарну моћ нити глобалну валуту којом могу пребацивати терет својих дугова на друге.
Зато је занимљиво посматрати и логику Русије и дијела БРИКС свијета, не да би се тај модел идеализовао, него да би се разумјела једна важна порука. Тамо се економска снага у великој мјери веже за енергенте, храну, сировине, злато, инфраструктуру, производне капацитете и стратешке ресурсе. Ни тај свијет није без дугова, криза и слабости, али подсјећа на оно што се у финансијски презадуженом западу често заборавља: економија не може вјечно бити само папир, обвезница, рефинансирање и пројекција раста. На крају дана, неко ће нас питати да ли имамо и нешто стварно: земљиште, енергију, робе..
Зато је и данас, можда више него икада, важно обновити једноставно правило: дуг може помоћи развоју, али само плуг — односно рад, иновације, производња и стварање нове вриједности — може трајно носити једну економију. Све друго је само лијепо упакована зависност од будућег задужења.
Извор: Linkedin
