Пише: Михајло Пантић
Тих година сам ловио рибу на Дунаву и размишљао о томе шта ћу бити кад одрастем.
Обично бих пецао код канализационог испуста на Ушћу.
(Треба ли уопште рећи да рибе, као и људе, привлачи задах готово свих могућих врста.)
На другој обали уздизала се запуштена тврђава, са слепим очима казамата, иза се распростирао град, ништа бољи.
Мутна, угојена вода носила је све што се могло замислити, каталог настао набрајањем тих ствари био би налик каквој енциклопедији ђубришта.
Понекад би наилазили бродови, небо се, у меланхоличном позоришту заласка сунца, просипало над реком.
И тако, велим, године су пролазиле, а ја сам и даље размишљао о томе шта ћу бити кад порастем.
Већ сам био научио да сасвим добро излазим на крај са својим привременим, детињастим занатом.
Сваке вечери враћао сам се кући носећи плетену мрежу пуну дугуљастих, слузавих, свежих рибљих тела из којих живот тек што је био истекао.
Чистио сам их над сливником.
Њихова крљушт и утроба враћале су се, подземним током, опет у реку – тамо су канибалистички расположени потомци јели остатке предака.
А ја још нисам знао шта ћу бити, мада сам, у међувремену, накупио нешто година.
(Чему овај еуфемизам? Био сам, у ствари, матори дрипац са завршеним и, ако се добро сећам, сасвим непотребним школама.)
Свет се распадао.
Увече бих, на ТВ екрану (са искљученим тоном), гледао неке сподобе, налик људима, како зевају попут умирућих риба…
Хипокризија је плазила улицама, све је било тако монотоно, без ритма, као да је из нас, свеже прекланих животиња, отицала крв.
Више нико није био у стању да било шта учини, ја сам и даље одлазио на Дунав да ловим рибу, а вода је и даље носила свакојаки отпад, цркотине и још којешта, стварно ме мрзи да набрајам, ионако се не бих ничег паметног сетио.
А онда је, једног јутра, јер све почиње јутром, магличастом реком, кроз прве зраке светлости, до мене, причвршћен на сплаву-подијуму, тихо, као да је украден из сна, доплутао нов-новцат комплет бубњева и зауставио се равно испред мојих ногу…
Сео сам, и одмах, са талентом урођеника и искуством и техником најбољег јазз-друммера одсвирао свој, и само свој, лагани, дрхтурави, паучинасти ритам.
Свет око мене је оживео.
Постао сам бубњар, коначно схватајући да дилема о избору занимања, те толико важне ствари у животу сваког човека, мора бити разрешена светим провиђењем.
Извор: Данас
