Пише: Милкош Миљковић
Раскош француског Версаја и лепота Евијана, осим допадљивих кадрова, нису човечанству донели никакво суштинско олакшање. Рефлектори овогодишњег самита седам најмоћнијих земаља света осветлили су исте глумце као и прошле године, само су они своје улоге одиграли нешто другачије. На тој сцени није овековечена победа дипломатије – остаће упамћен само страх осталих актера од главног глумца са друге стране Атлантика и његове плаховитости у милости и немилости.
Од хероја до слабића
Пролетос су, пре свега Европљани, покушавали да пркосе, да искораче из сенке Вашингтона и колико-толико покажу да и даље имају некакав суверенитет, кичму и тежину. Ових дана пред очима света одиграла се потпуна капитулација пред хировитим лидером САД-а али и новом геополитичком реалношћу, коју Европа и „остали“ годинама одбијају да виде.
Вође Старог континента одустали су од идеје да „преваспитају“ Доналда Трампа, да га „насекирају“ тиме што ће отворено да покажу колико су понижени и увређени његовом осионошћу. На место тога, решили су да се пред председником Сједињених Држава простру као онај црвени тепих на улазу у палату. Тако су лидери старих, вековних држава, започели надметање у томе ко ће Трампу више да ласка не би ли му тако нахранио гигантски его. А све то у сврху очувања сопствене коже на леђима.
Тапшања по рамену, вечере после поноћи, похвале и честитке човеку за гашење пожара на Блиском истоку – истом оном председнику који је ватру и запалио, поклањање дресова… То нису ситни знаци пажње: то је вапај Европе којој вода улази у уста и која моли Америку да је (ипак) не напушта.
Ако се неко сети да помене препирку италијанске премијерке Ђорђе Мелони и Доналда Трампа око тога ко је кога „молио“ за фотографију: није ту било никаквог „показивања зуба“, само его „поткачен“ у приземној расправи, достојној тинејџера на прослави осамнаестог рођендана.
Добре вести и остала чуда
У освит самита згодно је обнародовано дипломатско чудо 2026. године: „предспоразум“ САД и Ирана који значи да се, до неког коначног договора, неће пуцати у наредних шездесет дана. У доброј вери да је ово заиста пут према коначном решењу и стављању тачке на сукоб, имајући у виду да је страна у сукобу Доналд Трамп, радосна вест мора се узимати са значајном дозом опреза.
Без намере да се цела ствар „баксузира“, само се наглас ваља запитати: шта ако је ово само још једна Трампова „бизнис“ и „пи-ар“ стратегија пред самит Г7, а не стварни допринос глобалном миру? Не би ово био први такав маневар америчког председника последњих месеци.
Када је о кризи у Украјини реч, председник Володимор Зеленски добио је од светских сила оно што је и очекивао: навијачке поруке, шаке на рамену, обећања о моћним западним системима за противаздушну одбрану и наклоност западних новинара. Ипак, након што је објављен видео како га лидер САД игнорише на самиту, док Зеленски покушава да му се приближи, стиче се утисак да би председник Украјине све набројано без размишљања мењао за сат времена насамо са Доналдом Трампом.
Дигитални вазали
Можда једна од најважнијих ствари најмање је медијски покривена на самиту седам најмоћнијих. Био је то радни ручак са челницима највећих америчких компанија у домену вештачке интелигенције. За тим столом, Америка је још једном „европским партнерима“ скренула пажњу да њихова будућност везана за ВИ, а самим тим технолошка безбедност, оптичким кабловима по дубини океана води до „дата-центара“ на тлу САД-а. И тако се „партнери“ и на том пољу све више претварају у вазале.
Све то из угла посматра Кина и задовољно се смеје, знајући да се њена технолошка сенка већ увелико надвали над тлом са обе стране Атлантика.
Ништа се после самита Г7 у свету неће померити, јер није сазрело да се помери. Планета се налази у „интерегнуму“ – оном стању где стари светски поредак никако да умре, а нови никако да се роди. Запад је на овом састанку за себе купио још мало времена. А времена је на геополитичкој „тезги“ све мање у понуди.
Извор: НИН
