Пише: Теодора Шкобо
Док је цела Југославија играла рокенрол, Капетан Есид говорио малој Лини, а ноге слушале шта бубањ има да каже, “Електрични оргазам” је исписивао историју домаће рок музике. Готово пола века касније, један од кључних бендова београдског новог таласа и регионалне рок сцене обележава четрдесет година од албума “Дисторзија” и представља нови, дванаести по реду, албум “У магли сјај”.
“Електрични оргазам” остаје једна од ретких константи домаћег рокенрола. Мало је састава који су тако доследно и дуготрајно обликовали његов ток, а оснивач и певач бенда Срђан Гојковић Гиле каже да се суштина заправо није променила – рокенрол је и даље његов покретач који ни после скоро пола века не мирује.
Зашто сте албум назвали “У магли сјај”?
Песма “У магли сјај” одмах ми је деловала као идеална завршна нумера. Спорија је и другачије атмосфере од остатка албума, па сам је доживео као неку врсту одјавне шпице.
Касније сам схватио да тај назив веома добро описује време у којем живимо. Свет се налази у некој врсти магле – окружен ратовима, кризама и разним друштвеним проблемима, како код нас, тако и широм света. Међутим, по природи сам оптимиста. Чак и у таквим околностима верујем да постоји светлост на крају тунела. Тај “сјај” из наслова представља управо ту наду.
Сваки албум је на неки начин временска капсула. У њему остане сачувано време у којем је настајао. Тако и овај наслов представља мој поглед на данашњи тренутак – свет јесте у магли, али ипак постоји нешто сјајно према чему треба ићи.
Рекли сте да су неке песме са новог албума настајале двадесет година. Како је дошло до тога?
То је повезано са начином рада на претходна два албума. Тада смо одлучили да променимо метод и да сви заједно градимо песме од почетка, без доношења готових идеја од куће. Тај приступ имао је својих предности, али и мана. Добијали смо другачије резултате, али је процес трајао веома дуго – снимање се развлачило по шест или седам година.
За то време ја сам настављао да пишем песме, али их намерно нисам доносио бенду јер смо имали договор да радимо искључиво заједно. Тако се током година накупио велики број готових композиција и схватио сам да би била штета да те песме нико не чује. Зато кажем да је ово на неки начин “бест оф” мог рада последњих двадесет година.
Нови албум Електричног оргазма: У магли сјај, иза времена, иза сећања
Нови албум пореде са вашим старијим албумима, попут “Дисторзије”. Како ви гледате на то?
Као што сам рекао, претходна два албума радили смо на другачији начин. “У магли сјај” представља повратак старом методу рада. Мени је то заправо једина права сличност са “Дисторзијом”. То није једини албум са којим људи пореде ново издање. Неке песме их подсећају на албум “Хармонајзер”, неке на “Зашто да не?”, а неке чак и на албум “Лутка која каже не”. Ипак, сваки албум је посебан на свој начин.
Слушао сам “Битлсе”, Дејвида Боувија, Боба Дилана, “Ролингстоунсе” – ауторе који су се трудили да сваки нови албум буде другачији од претходног. Зато се и сам трудим да не понављам оно што смо већ урадили, већ да истражујем нове правце и покушавам нове ствари. Ипак, ауторски печат увек остаје – то је нешто од чега не можеш потпуно да се одвојиш. Некоме ће се допасти, некоме неће, и то је сасвим нормално. На крају, суштина је једноставна: музика мора да остане искрена.
На албуму гостује и Аница Добра, и то на две песме. Како је дошло до ове сарадње?
Људи често сарадњу са Аницом Добром везују за филм “Како је пропао рокенрол”. У ствари, сарадња није директно почела тада. Ми смо тада били само део исте приче – ја сам радио музику, а она је играла Барбару. Права сарадња догодила се касније, на филму “Црни бомбардер”. Песма коју изводи у филму “Свечане беле кошуље” постала је својеврсна култна песма. Говорили смо да би било лепо да једном направимо нешто ново и сада се све некако природно наместило.
Песма “Где је Барбара” настала је из инструменталне теме која се првобитно звала “Барбарина тема”, због тога је било логично да позовем Аницу, јер је управо она била Барбара. Договорили смо се да пева у тој нумери, а када је већ дошла у студио, спонтано сам добио идеју да учествује и у још једној песми.
После толико деценија рада, безмало 50 година, шта вас највише покреће у писању нових песама?
Врло рано сам схватио да је рокенрол мени најбитнија ствар у животу и да желим тиме да се бавим целог живота. Кренуо сам као клинац од дванаест или тринаест година. Прво сам из татине колекције плоча слушао музику, а онда почео да правим и своју колекцију, да идем на концерте. Из свега тога произашла је жеља да и сам свирам.
Током гимназије имао сам различита интересовања и размишљао сам о неколико опција. Волео сам да сликам, што се види и на последњем албуму, али и на ранијим издањима, где су моји цртежи били на омотима. Занимала ме је књижевност, привлачила ме је сцена, па сам разматрао и глуму. Онда сам у једном тренутку схватио да у рок бенду могу да се бавим свим тим стварима истовремено – то је објединило сва моја уметничка интересовања. Наравно, музика је била и остала главна, и управо ме је она определила као основни мотив и покретач кроз цео живот. То је перпетуум мобиле – стално је занимљиво, стално инспирише и покреће.
Пре неколико година објавили сте албум “Ретко свиране песме”. Да ли међу њима има неких које су вам посебно драге?
Што се тиче албума “Ретко свиране песме”, све те песме су ми подједнако драге. Међутим, када се прави концертни репертоар, битно је водити рачуна и о томе шта публика жели да чује. Неке песме су из различитих разлога постале хитови, а неке нису, иако су по мом мишљењу можда имале исти потенцијал.
Када имаш каријеру дугу скоро педесет година, не можеш свима удовољити. Зато је концертни репертоар компромис. Управо зато је овај пројекат био прилика да их поново извучемо из запећка, одсвирамо уживо и забележимо на концертном албуму.
Са “Шарлом Акробатом” и “Идолима” радили сте албум “Пакет аранжман”. Да ли сте тада могли да наслутите његов каснији утицај?
Дефинитивно сам, када сам први пут слушао албум по завршетку снимања, знао да је реч о веома добром издању. Веровао сам да ће сигурно пронаћи своју публику, макар у одређеним круговима, јер то ипак није била музика намењена широким народним масама. Временом је та плоча израсла у једно од најзначајнијих издања југословенског рокенрола. И данас веома волим тај албум, као и све што су радили “Идоли” и “Шарло Акробата” док су постојали. Волим и оно што су њихови чланови стварали касније – Владине соло радове, ЕКВ, “Дисциплину кичме” и све остале пројекте који су настали из те сцене.
Са Дивљаном сте радили и на пројекту “Рокенрол за децу”. Те песме и данас проналазе публику међу генерацијама које нису ни биле рођене када су оне настале. Да ли вас то изненађује?
Не изненађује ме, јер је то заправо била једна од основних идеја када смо улазили у тај пројекат. То су биле песме које смо Влада и ја волели још као деца, али су се тада углавном слушале верзије које су певали Драган Лаковић и други извођачи.
Идеја је била да те песме пресвучемо у рокенрол рухо које је, очигледно, много дуговечније и које и данас звучи свеже одређеном броју људи. Зато ме не чуди што их слушају и нови клинци. Деца су пуна енергије, а те песме су снимљене енергично, као прави рок бенд. Мислим да је управо у томе тајна њихове дуговечности, наравно уз чињеницу да су то пре свега биле веома добре песме које смо само обукли у ново рухо.
Како гледате на ову сарадњу и тај период ваше каријере?
То је вероватно моја најважнија сарадња после “Електричног оргазма”. Почело је 1989. када је Влада гостовао на мом соло албуму, а затим су дошли дечји албуми, пројекат “Влада, Гиле, Пико и Шваба”, па касније и “Олд старс бенд”. Заједно смо радили и на његовом албуму “Све лажи света”. То је био један од његових најзначајнијих албума и један од најлепших периода сарадње. Били смо различити, али смо се савршено допуњавали. Никада нисмо имали озбиљне сукобе или несугласице. Оно што ја нисам имао, он јесте – и обрнуто. Зато је та сарадња функционисала толико природно.
Радили сте музику за филмове, који су данас култна остварења. Шта вас је рад на филмској музици научио о стварању музике?
Волео сам да радим филмску музику, иако сам је радио само за два филма. Као што сте рекли, оба су временом постала легендарна, па се надам да је томе макар делимично допринео и мој рад.
Ту је приступ потпуно другачији. Навикао сам да радим самостално, да сам доносим одлуке и да одговарам једино себи. У филму, међутим, музика треба да подржи емоцију коју редитељ жели да пренесе гледаоцу. Добијеш сцену и смерницу – твој задатак је да музиком појачаш тај осећај.
То ми је било веома занимљиво искуство јер ме је избацило из устаљеног начина рада. Те ситуације те освеже и инспиришу. Увек се трудим да повремено изађем из рутине и покушам нешто ново.
Још једна песма која се појављује у филму – “Игра рокенрол цела Југославија” – постала је једна од најпознатијих песама бенда. Како данас гледате на њен успех?
То је сигурно највећи хит који смо направили и једина песма која је успела да пробије границе публике којој смо се првенствено обраћали. “Електрични оргазам” је одувек био бенд намењен људима који воле и познају рок музику, што је ипак ограничен део публике. Међутим, та песма је временом добила много шире значење.
Коришћена је у филму “Лепа села лепо горе”, кошаркаши су је прихватили као незваничну химну током великих успеха репрезентације, а онда су је преузеле и различите политичке странке. Управо тај политички део ми се најмање допао, нарочито када су је користиле политичке опције које ми нису блиске. Због тога смо је током деведесетих година једно време потпуно избацили са репертоара и нисмо је свирали на концертима.
Рокенрол и стварање југословенске митологије – И после Тита Дугме
Која одлука је највише одредила пут “Електричног оргазма”?
Вероватно она прва – када је бенд и настао. Пре првог концерта у СКЦ-у, где је “Електрични оргазам” био замишљен као предгрупа нашем другом бенду, “Хипнотисаном пилету”, морали смо да направимо нови бенд јер нисмо имали довољно материјала.
Идеја је била да то буде споредни пројекат, а да главни бенд буде “Хипнотисано пиле”. Међутим, публика је реаговала потпуно супротно. На “Оргазам” је била еуфорија, док је “Хипнотисано пиле” прошло слабије – део публике је чак одлазио са концерта. Тај тренутак је одлучио све.
Која вам је омиљена песма “Електричног оргазма”?
Тешко је изабрати једну. Из раније фазе рекао бих “Крокодили долазе”. Са албума “Дисторзија” можда ”Капетан Есид” или “Не постојим”. Наравно, и “Игра рокенрол цела Југославија” и “Свечане беле кошуље”.
Како данас гледате на музичку индустрију и положај рок музике? Да ли рок и даље има своје место на савременој музичкој сцени?
Мислим да дефинитивно има. То показује и публика која и даље долази на такве концерте. Наравно, рок више није у свом златном добу. Данас је све другачије. Променио се начин на који функционише музичка индустрија, променио се начин на који се музика објављује и долази до публике.
Некада ниси могао да објавиш ништа без дискографске куће, морао си да будеш део система. Данас сваки бенд може самостално да објави своју музику на Јутјубу или стриминг сервисима, без икакве дискографске куће. То раније једноставно није постојало.
Да ли данашњи млади музичари имају исту глад и енергију какву сте ви имали осамдесетих?
С једне стране, околности јесу лакше, али управо зато постоји огромна конкуренција. Ако свако може нешто да објави, онда то свако и ради, па настаје права поплава садржаја. У таквој ситуацији веома је тешко привући пажњу и издвојити се. Зато мислим да је тешко поредити та два времена. Енергија коју човек има као веома млад аутор вероватно је иста данас као што је била и тада. Ја сам имао деветнаест година када смо снимили “Пакет аранжман”.
Верујем да су и данашњи млади људи подједнако страствени и посвећени ономе што раде. Разлика је у околностима. Можда некоме изгледа да се мање труде, али заправо се суочавају са потпуно другачијим изазовима. И даље постоји много добре енергије међу младим бендовима и има квалитетних нових извођача.
Извор: НИН
