Униформу натопљену крвљу скинули су ми у гораждевској болници, прије него што ће ме оперисати – на живо. Сљедеће чега се сјећам је самица смјештена у подруму логора. Напољу ноћ, зима, минус 21, дрхтим испод танке плахте. До мене допиру јауци, присјећа се Радован Богојевић, који је искуство логораша стекао у Босни и Хецеговини – крај 20. вијека.
Хапшење Едина Врања, високог службеника Федералне управе полиције Босне и Херцеговине, које је подигло политичко Сарајево на ноге, спремно да га брани до посљедњег „дипломатског гафа“, нит је која би могла да одмота клупко неистражених злочина почињених над Србима у посљедњем рату деведесетих. Ко је био Един Врањ, кроз шта су пролазили заробљеници смјештени у гораждевском логору те како објаснити чињеницу да је тамо било смјештено и шестогодишње дијете, разговарамо са помоћником команданта за обавјештајно-безбједносне послове 4. Подрињске лаке пјешадијске бригаде (Руђанске бригаде) Дринског корпуса Војске Републике Српске, Радованом Богојевићем, који је у логору под командом високог службеника БиХ провео 22 мјесеца.
Jауци који се проламају кроз ноћ
Богојевић је као ратни заробљеник доведен у импровизовани логор ратних заробљеника у Горажде јануара 1993, након рањавања и заробљавања од стране припадника Армије БиХ. Није био једини ратни заробљеник који ће бити смјештен у овај логор, али је један од оних који су успјели живи да стигну до њега. Многи су, прича, нестали, на путу ка логору.
„На путу ка Горажду испред нас се испријечио тунел, затрпан шљунком и пијеском, покривен минама-паштетама. Неко је требало да разминира пролаз кроз тунел и они су послали заробљене српске војнике. Заробљени српски војници су мине склањали рукама. Многи су погинули, а многи рањени су наставили даље путем смрти ка логору у Горажду“.
По доласку у Горажде, Богојевића смјештају у болницу и оперишу без анестезије, на живо. Тренуци које је, каже, тешко преточити у ријечи. И не треба, то су слике које не морају, сматра, да се вербализују. Довољно су страшне саме по себи. Након болнице бива транспортован у логор, смјештен у згради бившег ЗОИЛА-Заједнице осигурања имовине и лица Сарајево. Вријеме кога се, како каже, нерадо сјећа.
„Био сам у самици, подрумској просторији, толико скученој да нисам могао да се исправим. Јануар 1993, температура минус 22. У првих неколико мјесеци нисам био сигуран ко је и колико нас дошло живо до логора. Да нисам сам, знао сам по јауцима. Они су се проламали кроз ноћ, сваку ноћ. Касније, када су ме пребацили у просторију са осталим заробљеницима, разумио сам да је то пракса – и да су највише страдали добровољци из Чајнича. Ја сам заузео мјесто Слободана Танасковића из Вишеграда, који је овдје умро“.
Сјећа се да су сви, њих 12-13, колико их је било у једној просторији, лежали на даскама. Неки повријеђени, неки рањени. Просторија мала, они приљубљени једни уз друге. Када би неко хтио, каже, да се окрене на бок, морали су сложно сви да промијене страну.
„До доласка Црвеног крста нисмо се купали. За љетњих ноћи кад удари жега и врућина све је заударало на смрад, а посебно кибла (канта у коју смо обављали малу и велику нужду), јако је заударала. Тај мирис, тај ужас никада нећу заборавити. Некако ме је то више узнемиравало од свих саслушања и батина. Нисмо ни спавали. Ми смо, заправо, чекали ко ће те ноћи бити позван на разговор, а шта разговор подразумијева знали смо“.
Послије батина – или се враћаш у ћелију или у болницу
Храна је, прича наш саговорник, била оскудна. За доручак мало хљеба и врућа вода са неком травком.
„До доласка међународног Црвеног крста 12. маја, на Светог Василија Острошког, практично да нисмо јели, добијали би тек толико да биолошки останемо у животу. До тог тренутка није се ни знало да смо живи. Ми смо вођени као отписани, погинули. Породице су сазнале да смо живи тек пошто нас је Црвени крст пописао. Тек тада, годину дана касније, видио сам танак премаз паштете преко парчета хљеба, толико танак да је тонуо у рупице хљеба. Из логора сам изашао са 39 килограма“.
Са Едином Врањем се сусрео, каже, неколико пута за 22 мјесеца колико је провео у логору. Виђао га је у затворском кругу гдје су у прво време у шетњу изводили логораше. Из приче сабораца са којима је дијелио ћелију сазнаје да је Врањ из руђанске општине из које је било највише заробљеника. Лукавство се састојало у томе што је Врањ испитивао заробљенике, а мучке послове пребијања остављао својим подређенима.
„Мене лично није изводио и саслушавао, али је изводио Степовића, Илију Дробњака, Арсић Љубинка, Петра Кубуровића, Гојка Ступића. Људи су се ћутке враћали у ћелију. У ћелију или болницу, зависило је од суровости дежурног батинаша. Сам сам у неколико наврата боравио у болници. Нисмо причали, нисмо дијелили искуства, није било потребе. Сви смо све знали. Јауци су се проламали кроз цијелу зграду. Испитивање, притисак, а онда наступају људи око њега“.
Логор за дјецу?
Као старјешина, Благојевић је био изложен посебним третманима психичке тортуре.
„Мене су махом саслушавали људи из Сарајева како би сазнали информације о нашим положајима, нашој Војсци, шта имамо од технике. Прије него што ће ме заробити био сам у комуникацији са капетаном Сејдићем, командантом Вишеградске муслиманске бригаде, како би наше заробљене размијенили. Четири пута сам излазио на њихову страну током организације размене без међународних посредника. Мијењали смо лешеве за лешеве. Притисци су били велики, али то је рат, а ми војници морали смо све да истрпимо. Много више ме је узнемиравала помисао да је са нама у логору смјештено и шестогодишње српско дијете са којим нисмо имали контакт“.
Логор напушта у размјени заробљеника послије 22 мјесеца. Не воли да прича о том периоду, не воли да га се сећа. Хапшење Едина Врања потврда је, каже, да правда јесте спора али достижна. Али он не ликује. Опростио је каже, иако га је послије гораждевске епизоде сачекало још пет операција на ВМА. Разговор прекида питање: Зашто ме не питате шта је било најљепше, шта је то лијепо што никада нећу заборавити“?
Шта је то лијепо што се човеку који је на концу 20. вијека у срцу цивилизоване Европе стекао искуство логораша могло урезати у памћење?
„Прво јутро на слободи. И завјесе које се на прозорима спаваће собе лелулају на повјетарцу. Каква је то срећа“.
Наташа Јовановић
Спутњик
