субота, 17 мај 2025
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
ЖУРНАЛИЗАМ

Богојевић: Опростио сам мучење и патњу, али их заборавити никад нећу

Журнал Published 17. септембар, 2021.
Share
Логор (Фото: srbijadanas.com)
SHARE

Униформу натопљену крвљу скинули су ми у гораждевској болници, прије него што ће ме оперисати – на живо. Сљедеће чега се сјећам је самица смјештена у подруму логора. Напољу ноћ, зима, минус 21, дрхтим испод танке плахте. До мене допиру јауци, присјећа се Радован Богојевић, који је искуство логораша стекао у Босни и Хецеговини – крај 20. вијека.

Богојевић је у логору провео 22 мјесеца (Фото: Спутњик)

Хапшење Едина Врања, високог службеника Федералне управе полиције Босне и Херцеговине, које је подигло политичко Сарајево на ноге, спремно да га брани до посљедњег „дипломатског гафа“, нит је која би могла да одмота клупко неистражених злочина почињених над Србима у посљедњем рату деведесетих. Ко је био Един Врањ, кроз шта су пролазили заробљеници смјештени у гораждевском логору те како објаснити чињеницу да је тамо било смјештено и шестогодишње дијете, разговарамо са помоћником команданта за обавјештајно-безбједносне послове 4. Подрињске лаке пјешадијске бригаде (Руђанске бригаде) Дринског корпуса Војске Републике Српске, Радованом Богојевићем, који је у логору под командом високог службеника БиХ провео 22 мјесеца.

 

Jауци који се проламају кроз ноћ

 

Богојевић је као ратни заробљеник доведен у импровизовани логор ратних заробљеника у Горажде јануара 1993, након рањавања и заробљавања од стране припадника Армије БиХ. Није био једини ратни заробљеник који ће бити смјештен у овај логор, али је један од оних који су успјели живи да стигну до њега. Многи су, прича, нестали, на путу ка логору.

„На путу ка Горажду испред нас се испријечио тунел, затрпан шљунком и пијеском, покривен минама-паштетама. Неко је требало да разминира пролаз кроз тунел и они су послали заробљене српске војнике. Заробљени српски војници су мине склањали рукама. Многи су погинули, а многи рањени су наставили даље путем смрти ка логору у Горажду“.

По доласку у Горажде, Богојевића смјештају у болницу и оперишу без анестезије, на живо. Тренуци које је, каже, тешко преточити у ријечи. И не треба, то су слике које не морају, сматра, да се вербализују. Довољно су страшне саме по себи. Након болнице бива транспортован у логор, смјештен у згради бившег ЗОИЛА-Заједнице осигурања имовине и лица Сарајево. Вријеме кога се, како каже, нерадо сјећа.

„Био сам у самици, подрумској просторији, толико скученој да нисам могао да се исправим. Јануар 1993, температура минус 22. У првих неколико мјесеци нисам био сигуран ко је и колико нас дошло живо до логора. Да нисам сам, знао сам по јауцима. Они су се проламали кроз ноћ, сваку ноћ. Касније, када су ме пребацили у просторију са осталим заробљеницима, разумио сам да је то пракса – и да су највише страдали добровољци из Чајнича. Ја сам заузео мјесто Слободана Танасковића из Вишеграда, који је овдје умро“.

Сјећа се да су сви, њих 12-13, колико их је било у једној просторији, лежали на даскама. Неки повријеђени, неки рањени. Просторија мала, они приљубљени једни уз друге. Када би неко хтио, каже, да се окрене на бок, морали су сложно сви да промијене страну.

Един Врањ (Фото: „Данас“)

„До доласка Црвеног крста нисмо се купали. За љетњих ноћи кад удари жега и врућина све је заударало на смрад, а посебно кибла (канта у коју смо обављали малу и велику нужду), јако је заударала. Тај мирис, тај ужас никада нећу заборавити. Некако ме је то више узнемиравало од свих саслушања и батина. Нисмо ни спавали. Ми смо, заправо, чекали ко ће те ноћи бити позван на разговор, а шта разговор подразумијева знали смо“.

 

Послије батина – или се враћаш у ћелију или у болницу

 

Храна је, прича наш саговорник, била оскудна. За доручак мало хљеба и врућа вода са неком травком.

„До доласка међународног Црвеног крста 12. маја, на Светог Василија Острошког, практично да нисмо јели, добијали би тек толико да биолошки останемо у животу. До тог тренутка није се ни знало да смо живи. Ми смо вођени као отписани, погинули. Породице су сазнале да смо живи тек пошто нас је Црвени крст пописао. Тек тада, годину дана касније, видио сам танак премаз паштете преко парчета хљеба, толико танак да је тонуо у рупице хљеба. Из логора сам изашао са 39 килограма“.

Са Едином Врањем се сусрео, каже, неколико пута за 22 мјесеца колико је провео у логору. Виђао га је у затворском кругу гдје су у прво време у шетњу изводили логораше. Из приче сабораца са којима је дијелио ћелију сазнаје да је Врањ из руђанске општине из које је било највише заробљеника. Лукавство се састојало у томе што је Врањ испитивао заробљенике, а мучке послове пребијања остављао својим подређенима.

„Мене лично није изводио и саслушавао, али је изводио Степовића, Илију Дробњака, Арсић Љубинка, Петра Кубуровића, Гојка Ступића. Људи су се ћутке враћали у ћелију. У ћелију или болницу, зависило је од суровости дежурног батинаша. Сам сам у неколико наврата боравио у болници. Нисмо причали, нисмо дијелили искуства, није било потребе. Сви смо све знали. Јауци су се проламали кроз цијелу зграду. Испитивање, притисак, а онда наступају људи око њега“.

 

Логор за дјецу?

 

Као старјешина, Благојевић је био изложен посебним третманима психичке тортуре.

„Мене су махом саслушавали људи из Сарајева како би сазнали информације о нашим положајима, нашој Војсци, шта имамо од технике. Прије него што ће ме заробити био сам у комуникацији са капетаном Сејдићем, командантом Вишеградске муслиманске бригаде, како би наше заробљене размијенили. Четири пута сам излазио на њихову страну током организације размене без међународних посредника. Мијењали смо лешеве за лешеве. Притисци су били велики, али то је рат, а ми војници морали смо све да истрпимо. Много више ме је узнемиравала помисао да је са нама у логору смјештено и шестогодишње српско дијете са којим нисмо имали контакт“.

Логор напушта у размјени заробљеника послије 22 мјесеца. Не воли да прича о том периоду, не воли да га се сећа. Хапшење Едина Врања потврда је, каже, да правда јесте спора али достижна. Али он не ликује. Опростио је каже, иако га је послије гораждевске епизоде сачекало још пет операција на ВМА. Разговор прекида питање: Зашто ме не питате шта је било најљепше, шта је то лијепо што никада нећу заборавити“?

Шта је то лијепо што се човеку који је на концу 20. вијека у срцу цивилизоване Европе стекао искуство логораша могло урезати у памћење?

„Прво јутро на слободи. И завјесе које се на прозорима спаваће собе лелулају на повјетарцу. Каква је то срећа“.

Наташа Јовановић

Спутњик

TAGGED:ГораждеЕдин ВрањлогорРадован Богојевић
Share This Article
Facebook Twitter Telegram Copy Link
Previous Article Да се не заборави – и ово је Цетиње!
Next Article Игуман Данило: Претходна власт се прославила преносом кокаина, нарко мафија ударила на Цркву

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
TwitterFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Александер Габујев (Блумберг): (Не)очекивани добитник украјинског рата

Санкције против Москве довеле су до наглог јачања трговине у јуанима не само од стране…

By Журнал

Ламент над Ловћеном 

Пише: Милован Урван Ламент над пјесником и владиком Његошем, уочи рушења Његошеве завјетне капеле, Михиз…

By Журнал

НВО Центар реалне политике: Режирана побуна синдиката – вид радикалног политичког дјеловања ДПС-а

За вријеме владавине Ђукановића, ови исти синдикати су били на задатку да успоре или закоче…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

ДруштвоНасловна 4

Здраво друштво болесних људи

By Журнал
КултураМозаикНасловна 4СТАВ

Рјуносаке Акутагава: Јапански ученик руских класика

By Журнал
ЖУРНАЛИЗАМНасловна 5

Америка и питање моралног кредибилитета

By Журнал
ЖУРНАЛИЗАМНасловна 5

Цетиње није пало!

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог