Пише: Јарослав Трофимов
Превод: Милош М. Милојевић
Како технологија умањује разлике између снажнијих и слабијих нација, старомодни освајачки ратови можда више нису могући.
Велике силе, изгледа, нису онолико моћне колико су мислиле.
Након што је преузео председничку дужност прошле године, амерички председник Доналд Трамп без задршке је заступао визију политике по којој моћ твори право (might-makes-right) како би преобликовао америчку сферу утицаја, што је поглед на свет који се не разликује много од руског или кинеског. Будућност изгледа да се обликује у складу са често понављаном сентенцом грчког историчара Тукидида: „Јаки чине шта им је воља, слаби трпе оно што морају“.
Сентенца, коју су изворно изговориле нападачке атинске снаге злосрећним Мељанима 416. године пре Христа, имала је запажено место у говору канадског премијера Марка Карнија који је одјекнуо на међународној конференцији у Давосу у јануару, на врхунцу европских међусобица са Доналдом Трампом око његових планова да запоседне данско острво Гренланд.
Ипак, сада делује да слаби нису онолико слаби колико су многи веровали. Нити јаки могу да ураде све оно што желе.
Упркос томе што је потрошила знатан део далекометне миниције и што је побила већи део иранског вођства, америчка војска није успела да осигура стратешку победу над средњом силом каква је Иран. Техеран наставља са блокадом Ормуског мореуза. Његов теократски систем и даље чврсто држи власт и одржава способност да одапиње ракете на Израел и заливске државе, са последњим салвом размењеним ове недеље.
Украјина се, такође, није урушила. Трамп је обуставио америчку помоћ пре више од годину дана и вршио је дипломатски притисак на Кијев да преда Доњецку област на истоку земље, што је био део његовог усаглашавања са Русијом на августовском самиту на Аљасци. Упркос томе, Украјина је успела да преокрене неповољни ток рата са Русијом, одржи линије фронта и наноси све жешће ударе по самој руској територији.
Овакав развој догађаја показује колико је технолошки напредак – попут дронова и много јефтинијих прецизних ракета – изједначио могућности малих држава и великих сила које троше стотине милијарди долара на своје оружане снаге. „Украјина много боље стоји захваљујући технолошким преимућствима која су развили“, примећује летонски министар спољних послова Баиба Браже. Ово премошћавање јаза моћи широм света ограничава оно што се може постићи искључиво војном силом. Кина пажљиво посматра ове трендове и размишља да ли би могла да заузме Тајван и да ли би уопште требало то да покуша.
Сукоби који бесне широм света су, наравно, по много чему различити. Украјина је демократска земља која води одбрамбени рат против неизазваног руског напада. Репресивни ирански режим је убио хиљаде својих грађана пре него што су САД и Израел почели бомбардовање у фебруару, и деценијама је подржавао милитантне испоставе које су дестабилизовале Блиски исток.
Ипак, сви ови ратови доносе сличне лекције, изјавио је у интервјуу италијански министар одбране Гвидо Кросето. „Они ратови на које смо навикли, онакав рат какав је Русија планирала у Украјини – да се нападне и окупира једна нација – више нису замисливи“, каже. „Ратови трају онолико дуго колико нација располаже отпорношћу и спремношћу да се супротстави. Освојити нацију када су њени грађани спремни да се боре је немогуће чак и када постоји разлика у снази [између нападача и нападнутог], као што је то био случај између Русије и Украјине, или чак још израженије између САД и Ирана. Тешко је чак и Израелу, који још увек није постигао успех против Хамаса у ономе што је практично један град“.
Промена режима – руски циљ у Украјини и, барем на почетку, амерички у Ирану, не може више бити постигнута силом оружја у савременом свету, слаже се генерал Оно Ајхелсхајм, главни командант холандских оружаних снага.
„Готово је немогуће освојити такве нације капацитетима којима располажете, без обзира да ли је посреди рат САД против Ирана или Русије против Украјине“, каже Ајхелсхајм. „И уколико не успети у прве две недеље, долазите у пат позицију, кроз коју је врло тешко пробити се. Уколико желите да нешто постигнете, морате то учинити врло, врло брзо“.
Ограничења могућности великих сила нису нешто ново. И Вашингтон и Москва су у прошлости били посрамљени у ратовима на страни. САД су морале да се повуку из Вијетнама. Обе су на крају биле поражене у Авганистану. Амерички учинак у ирачкој окупацији је у најбољем случају амбивалентан.
Ипак, у многим случајевима, велике силе морале су да одустану због дуготрајних, болних побуна које су уследиле после конвенционалних војних победа и опадања домаће подршке вођењу рата. То више није случај. Руски тенкови нису могли да се домогну Кијева током више од четири године рата, и руско напредовање на бојном пољу је практично обустављено. САД нису ни покушале извођење копнених операција против Ирана, знајући добро до колико би америчких жртава то довело.
Са војном револуцијом коју су донели дронови, подстакнутој војним сукобом између Русије и Украјине, и иранском способношћу да развију разноврстан арсенал прецизних далекометних балистичких ракета, огромна предност америчке војске коју су доносиле ваздушна моћ, обавештајни и надзорни капацитети делимично је поништена. То је учинило незамисливим конвенционални оклопни продор до Техерана, сличан америчкој инвазији на Ирак 2003. године. Брзо збацивање венецуаланског силника Николаса Мадура у јануару – што је у једном тренутку изгледало као назнака будућих догађаја, појачало је Трампов апетит за Гренланд и Иран. Но, сада делује као редак изузетак а не као наговештај будућег испољавања америчке моћи.
Кина све ово помно прати. „Пре рата у Украјини, сви су веровали да Русија располаже другом по снази војском на свету. Сада су најмоћнија и друга најмоћнија војска на свету укључене у ратове, и ово ратови не иду глатко“, изјавио је пензионисани пуковник Џоу Бо, некадашњи директор Центра за безбедносну сарадњу у кинеском Министарству одбране који је сада виши сарадник пекиншког Ђингхуа (Tsinghua) универзитета.
Кинески главни потез требало би да буде позив руским стручњацима да поделе своје вештине у модерној борби дроновима, додаје: „Кина је највећи произвођач дронова, али ми не знамо како заправо да их војно употребљавамо. Само оне земље које су заиста користиле дронове на бојном пољу могу да вам кажу колико су они ефикасни“.
Тукидидова сентенца, која је дуго важила за аксиом такозване реалистичке школе међународних односа, је израз окорелог фатализма, пре него што је водич кроз много сложенију стварност, каже сингапурски истраживач Билахари Каусикан који служи као амбасадор ове острвске земље у Уједињеним нацијама. Да је истинита, истиче, малу државу попут Сингапура одавно би прогутали суседи.
„Све државе имају известан капацитет деловања (agency), чак и оне које се налазе у неповољним околностима. Али да ли имате довољно проницљивости да препознате своју могућност деловања и способности да је искористите, је нешто сасвим друго“, каже Каусикан.
За разлику од Украјине и Ирана, напомиње, Тајван можда нема снагу воље потребну за испољавање свог делатног капацитета јер је Кина све успешнија у спутавању одлучности становништва да пружи отпор могућој будућој кинеској војној операцији. Одбијањем владиног предлога за наоружавањем, тајвански парламент којем доминирају опозиционе странке у мају је усвојио много мањи пакет за одбрану вредан двадесет пет милијарди долара који је изоставио, између осталог, финансирање домаћих дронова и капацитета за вођење асиметричних ратних операција. Нови предводник опозиције, Ченг Ли-вук, посетио је кинеског лидера Си Ђинпинга и заузео је помирљивију позицију према Пекингу.
„Указивао сам мојим тајванским пријатељима – без много успеха – да су извукли погрешне поуке из Украјине“, каже Каусикан. „Лекција није да демократије помажу другим демократијама. Лекција је да су Украјинци помогли себи, и да су онда и други људи били спремни да им помогну“.
Волстрит џурнал: Најбоље ново америчко оружје у Ирану је дрон – копија иранског дрона
Филипини се такође споре са Пекингом, и могли би да се суоче са сличним проблемом у погледу одлучности да се супротставе уколико дође до рата. „Наше становништво је толико заштићено од могућности сукоба. Оно што се учи јесте гандијевска култура мира“, вајка се филипински министар одбране Гилберто Теодоро млађи. „Али да бисте то постигли, потребан вам је јак безбедносни и одбрамбени омотач како бисте осигурали политичко окружење које може гарантовати безбедност свима онима који желе да буду ненасилни.“
У свом говору у Давосу, Керни – чију земљу Трамп понекад означава као будућу педесет прву америчку државу – је истакао да средње силе попут Канаде немају избора него да сарађују са сличним нацијама како би избегли „потчињавање“ светским хегенонима. Од тада, европске нације, азијске демократије и Канада предузеле су кораке да ојачају војне, економске и безбедносне везе – делимично и како би умањиле своју зависност од САД, и од Кине.
„Уколико су уједињене, силе средње снаге могу да се супротставе великим силама“, каже француски политиколог Николас Тензер. „Ниједна од њих то не може сама да учини, али заједно имају начине да наметну одлуке, било војно, или путем механизама међународног права. То су простори у којима се може деловати – иако не делује да ће деловање бити лако“.
Историја је водич какву опасност представља охолост великих сила. Одбијање да се потчине Атини 416. године пре Христа, суперсили античког света, завршило се лоше по Мељане. Сви мушкарци међу острвљанима, бележи Тукидин, били су побијени, а њихова деца и жене одведени су у робље. Ипак, на крају се та надменост велике силе обила о главу Атињанима: изгубили су шири рат за доминацију над Грчком.
Извор: Волстрит Џурнал
