Пише: Владан Динић
Када је 25. маја 2020. године у Минесоти, током полицијске интервенције, живот изгубио Афроамериканац Џорџ Флојд – човек контроверзне биографије и богатог полицијског досијеа – свет су запалили масовни протести. На удару агресивног таласа “антирасизма” и политичке коректности нашли су се споменици историјских личности: од Кристифора Колумба, преко америчких председника Вашингтона, Џеферсона и Линколна, па све до глумца Џона Вејна. Међутим, бизарни врхунац овог идеолошког лудила догодио се када је на оптуженичку клупу постављен – шах!
Ова безумна теорија васкрсла је на друштвеним мрежама уз тврдњу да је шах инхерентно расистички јер бели играч увек игра први, чиме наводно стиче почетну предност и омаловажава оног ко води црне фигуре. Оно што је деловало као неслана шала постало је тема када се у причу укључила аустралијска радио-станица Еј-Би-Си из Сиднеја. Некадашњи шахиста, а данас економиста Џон Адамс, јавно је обелоданио да су га медији званично позвали да прокоментарише „расизам у шаху“. Слично питање упућено је и велемајстору Емилу Сутовском, високом званичнику Фиде, који је ову модерну глупост пресекао лаконски: “Не могу да наставим овај разговор!” и спустио слушалицу.
Да је људска глупост вечна, потврђује и историја. Шах је настао вековима пре модерних идеологија, а изумео га је човек тамне пути. Док се у свету деценијама водила узвишена филозофска расправа о томе да ли је шах спорт, наука или уметност, југословенски велемајстор и легенда Александар Бека Матановић решио је ту дилему у два потеза: “Шах је – шах!”
Древна игра на 64 поља преживела је ратове, колеру, шпанску грозницу и бруталност рачунарских чипова јер у себи носи нешто мистично и недодирљиво. Зато су и лекари током недавне пандемије коронавируса призвали у помоћ легенду о настанку шаха како би народу објаснили опасност од геометријске прогресије ширења вируса.
Легенда каже да је мудрац Сиса бен Дахир измислио шах како би бахатог и суровог индијског краља Шахрама научио памети и показао му да владар без свог народа (фигура) не представља ништа.
М. Ломпар: Емигрант је „шахом“ натерао отаџбину да га призна (Фељтон, шах и књижевност; 3. дио)
Одушевљени тиранин понудио је мудрацу награду по жељи. Сиса бен Дахир је затражио наизглед скромну награду: да му се на прво поље табле стави једно зрно жита, а на свако следеће дупло више него на претходно. Краљ се надмено насмејао и наредио слугама да испуне захтев. Међутим, пре него што су стигли и до трећег реда поља, краљеви математичари су схватили застрашујућу истину – у целој империји, па и на целом свету, нема толико жита! Коначан број износио је 18.446.744.073.709.551.615 зрна. У знак сећања на ову лекцију, шаховска поља се у Индији и данас називају “кохатазара” (амбар).
Друга предања, попут оних из персијског епског дела “Шахнаме” писца Фирдусија, сведоче о дубоким коренима ове игре. У Кини се шах играо још пре два миленијума, а забележене су приче о скупоценом ћилиму великаша Чунга на којем су прелепе девојке служиле као живе фигуре.
Постоји и легенда која проналазак шаха приписује грчком јунаку Паламеду током вишегодишње опсаде Троје. Како би скратио досаду војницима, Паламед је осмислио игру, а у једној партији је маневром скакача упао у противнички табор и дао мат. Та партија је наводно родила идеју о чувеном Тројанском коњу, помоћу којег је Троја коначно пала. Вековима касније, 1863. године у Паризу, покренут је шаховски часопис управо под називом “Паламед”, са Сервантесовом максимом на насловници: “Живот је сличан шаховској партији”.
Кроз историју, шах је слављен, али и забрањиван као „ђавоља игра“. Француски краљ Луј ИX поседовао је три раскошне гарнитуре од злата, сребра и кристала (које се данас чувају у Паризу), али је истовремено 1254. године издао едикт којим строго забрањује играње шаха у народу. С друге стране, монголски освајач Тамерлан из 14. века био је страствени играч који је увео обавезно учење шаха за своје војсковође. Када му је у посету дошао чувени мајстор Галалдин, који је све противнике побеђивао дајући им топа форе, Тамерлан му је упутио двосмислену добродошлицу: “Ти си први у шаху, а ја у управљању државом!” Мајстор му је без страха одговорио: “Ми смо непобедиви, сваки у својој области!”
Шах је преживео векове, краљеве, забране и компјутере, па нема сумње да ће преживети и најновије апсурде модерног доба.
Извор: НИН
