Piše: Tomas Piketi
Koautori ovog teksta su Lukas Čancel, Kornelia Mohren, Rovaida Mošrif, Moric Odreski i Anmol Somači.
Zamislite budućnost u kojoj svi uživaju visok nivo blagostanja; budućnost u kojoj će 90% svetske populacije udvostručiti svoj dohodak, a radiće samo polovinu današnjeg radnog vremena. Svet u kom će siromašnija polovina čovečanstva doživeti da njen udeo u globalnom bogatstvu raste sa današnjih 2% na čak 30%; svet u kom će svi moći da troše dovoljno, ali ne preterano. I zamislite da se sve to ostvaruje bez uništavanja klimatskog sistema, na planeti koja će moći da održi ljudski život.
Kao protivotrov za sumorne tehno-autoritarne vizije budućnosti kakve nam danas nude, hitno nam je potrebna nova i radikalna vizija globalnog napretka u 21. veku. Najverodostojnija je ona vizija u kojoj je prvi preduslov za dostizanje jednakosti i ljudskog razvoja očuvanje održivosti života na našoj planeti.
Naš novi izveštaj razmatra uslove koje treba prethodno ispuniti da bi do kraja ovog veka svet mogao da ostvari cilj uspešnog usklađivanja imperativa ekonomije i ekologije.
Naš zaključak? Globalna transformacija koja miri održivost života na planeti i visoke standarde blagostanja za sve jeste moguća – pod uslovom da su ispunjena tri uslova. Neophodna nam je brza dekarbonizacija energetskih sistema. Ali potrebno nam je i veliko pomeranje od prekomernosti ka „dovoljnosti“ potrošnje. To podrazumeva značajno skraćenje radnog vremena i umanjenu potrošnju sirovina, uz duboke promene u obrascima trošenja, prehrambenih navika, korišćenja zemljišta i šumskog pokrivača. Finansijska i politička podrška za dekarbonizaciju i dostizanje održivog nivoa potrošnje zahtevaju drastično smanjenje dohodovne, imovinske i političke nejednakosti, kako između zemalja tako i unutar njih. Smanjenje globalne nejednakosti može se uskladiti s projektom temeljne dekarbonizacije; to je zapravo neophodan preduslov zajedničkog prosperiteta na planeti ograničenih resursa.
Izveštaj o globalnoj pravdi je prvi pokušaj izlaganja kompletno kvantifikovanog plana željene tranzicije. U izveštaju su objedinjene četiri dimenzije koje se u današnjim raspravama često tretiraju zasebno: preraspodela na globalnom nivou; temeljna reforma međunarodnog finansijskog i ekonomskog poretka; radikalna transformacija energetskih sistema; i promena u obrascima potrošnje. U poređenju s većinom klimatskih scenarija koji se danas nude (uključujući i one Međuvladinog panela o klimatskim promenama), glavna novina je to da su sve četiri dimenzije modelovane zajedno – a u središte analize su postavljeni nejednakost i dostizanje dovoljnosti potrošnje.
Šta bi nam takva tranzicija donela? U njenom središtu je dohodovna konvergencija između različitih država. Prosečan nacionalni dohodak po glavi stanovnika, od najsiromašnijih regiona (290 evra mesečno u subsaharskoj Africi) do onih najbogatijih (4.590 evra u Severnoj Americi/Okeaniji), što čini razliku od čak 16 prema 1, porastao bi do jedinstvenog nivoa od oko 5.000 evra mesečno u svim zemljama sveta do 2100. godine.
Ali konvergencija nije samo monetarna. Godišnje radno vreme po zaposlenom trebalo bi da opadne s približno 2.100 na oko 1.000 sati, čime će se nastaviti dugoročni trend skraćivanja radnog vremena; udeo globalnog radnog vremena posvećenog uslugama zdravstva i obrazovanja narastao bi sa 11% na 43%. Žene i muškarci bi se približili izjednačavanju plata i udela u radu za novac i radu za domaćinstvo.
Sve to bi se odvijalo u klimatskim uslovima koji pogoduju održanju života na planeti. Zahvaljujući održivoj konvergenciji i brzoj dekarbonizaciji globalno zagrevanje bi dostiglo maksimalni nivo od 1,8 C, umesto 4 C prema sadašnjim projekcijama.
Ništa od toga neće biti moguće bez značajnog smanjenja nejednakosti. Interpersonalne razlike na dohodovnoj lestvici smanjile bi se do odnosa od jedan prema pet, a na imovinskoj na jedan prema deset, čime bi se nastavili trendovi zabeleženi u 20. veku u zapadnoj i severnoj Evropi. Udeo u globalnom bogatstvu siromašnije polovine čovečanstva porastao bi sa 2% na 30%, dok bi udeo u klasi milijardera opao sa 6% na 0,05%.
Za vođenje i finansiranje takvih promena potrebne su nove institucije. Fond za globalnu pravdu bi u periodu od 2026. do 2060. trošio godišnje u proseku 10% svetskog BDP-a za isplatu dividendi i investicije zemljama kojima je to potrebno, nasuprot sadašnjem iznosu od ispod 0,4%, koliko danas čine sabrani fondovi za međunarodnu pomoć i budžeti Ujedinjenih nacija, Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke. Sredstva bi dolazila iz svetskog suverenog fonda koji bi činilo 10% svetskog akcijskog kapitala, kao i prilivi od povećanog globalnog poreza na imovinu od 20% godišnje za klasu milijardera i globalnog poreza na dohodak od 90% na samom vrhu lestvice. Te poreze bi plaćao približno 1% svetske populacije.
Rezultat nije transfer od mnogih u korist nekolicine, već dobit za gotovo sve. Blizu 90% svetske populacije udvostručilo bi svoje prihode između 2026. i 2100. godine, a kada se uzmu u obzir novostečeno slobodno vreme i nastanjivost planete, koristi bi imalo više od 99% populacije. Plan takođe preraspodeljuje političku moć. Danas najbogatiji regioni imaju četiri puta više glasova u MMF-u i Svetskoj banci nego što bi trebalo da imaju na osnovu udela u svetskoj populaciji; u novom poretku bi svaki stanovnik imao jednako pravo glasa, podržano međunarodnom klirinškom unijom i novom međunarodnom valutom da bi se okončale privilegije dominantnih sila i rešile globalne trgovinske neravnoteže.
Naš izveštaj je deo šire međunarodne agende za očuvanje planete koja može održati život, agende socijalne pravde i reforme globalne finansijske arhitekture – uključujući Bridžtaun inicijativu koju je pokrenuo Barbados 2022. godine, Seviljsku obavezu finansiranja razvoja, proces poreske konvencije UN-a i inicijative G20 u oblasti globalne nejednakosti koje predvode Brazil i Južna Afrika. Glavni doprinos ovog izveštaja je postavljanje svih pomenutih inicijativa u kvantifikovani institucionalni okvir, uz modelovanje društveno-ekonomskih konvergencija, temperaturne promene i putanju raspodele do 2100. godine.
Održivost, jednakost i prosperitet u 21. veku su materijalno dostižni. Budžet za ugljenik to dopušta, a istorija nudi presedane uporedivih razmera, kao što pokazuju opšte pravo glasa, univerzalno dostupno zdravstvo i školstvo, skraćivanje radnog vremena i suzbijanje nejednakosti u 20. veku. Prepreka na našem putu ne tiče se tehničke izvodljivosti, već odsustva zajedničke vizije društvenog napretka koja je u isto vreme konkretna i radikalna. Za to će nam biti potreban jasan politički izbor i težak rad na izgradnji koalicija na osnovu takvog opredeljenja.
Izvor: Peščanik
