Piše: Milan Milošević
“Podlegla je starom dekadentnom iskušenju da izmisli sebe kao sablaznu, nepriznatu i neshvaćenu pesnikinju; majka svoje dece i žena svog muža; ljubavnica mladog Efeba; osoba iz bajkovite prošlosti; bard vojske osuđene na uništenje; učenica i prijateljica, strastvena pratilja. Od ovih (i drugih) ‘slika ličnosti’, stvorila je veliku poeziju našeg vremena. Ali nije imala kontrolu nad sobom, nije imala moć samospoznaje (i negovala je to neznanje). Bila je bespomoćna, bezbrižna i nesrećna, okružena ‘gnezdom’ i sama, pronalazila je i gubila, i pravila beskrajne greške
Marina Cvetajeva je jednom prilikom gorko prekorila Ilju Erenburga koji se iz Francuske vratio u avgustu 1940: “Objasnili ste mi da su moje mesto, moja domovina, moji čitaoci ovde, ali sada su mi muž i ćerka u zatvoru, ja sam bez novca sa sinom, na ulici, i niko ne želi da me štampa, a kamoli da razgovara sa mnom. Šta da radim?”
Erenburg je Cvetajevoj odgovorio: “Marina, Marina, postoje viši državni interesi koji su skriveni od tebe i mene, i u poređenju sa kojima lična sudbina svakog od nas ne vredi ništa…”
Dugo bi nastavio svoju propoved, ali ga je Marina prekinula. “Ti si nitkov!”, rekla je i otišla zalupivši vratima, piše Dmitrij Seseman, sin Antonine Klepinine u svojoj knjizi Pariz–Gulag–Pariz.
Biće ipak da je Marina Cvetajeva u tim trenucima Ilju Erenburga htela da pita da li nešto zna o sudbini njenog muža i ćerke. Istraga protiv Sergeja Efrona trajala je mesecima. Dva meseca posle hapšenja prebačen je u psihijatrijsku kliniku u zatvoru Butirka u Moskvi. Njegova ćerka Arijadna Efron je pod pritiskom, uz mučenje, lišavanje sna i zatvaranje u ledenim ćelijama, priznala da je po nalogu francuske obaveštajne službe slala informacije o radu sovjetskih vojnih instalacija i o antisovjetskim osećanjima istaknutih sovjetskih umetnika. Takođe je priznala da je i njen otac radio za francusku službu.
Život i poetika Marine Cvetajeve između Erosa i Tanatosa (treći dio)
Priznali su i Nikolaj Klepinjin, i spisateljica Emilija Litauer, i knez Pavel Tolstoj, koji je čak tvrdio da ga je Efron regrutovao u Evroazijsku organizaciju 1928. mada je Efron to negirao navodeći da ta organizacija u to vreme nije postojala.
Sergej Efron je priznavao samo da je sarađivao sa NKVD-om i Društvom za povratak u SSSR, a poricao je bilo kakvu vezu sa francuskom obaveštajnom službom. Takođe, ponavljao je da njegova supruga Marina Cvetajeva nije imala veze sa politikom iako je objavljivala poeziju u emigrantskim publikacijama.
Koju od nas dve prate
Nakon hapšenja Arijadne i Sergeja Efrona, Marina Cvetajeva je živela u strahu. Kad su se ona i Ana Ahmatova 1940. šetale po Manjinskoj šumi, za njima su išla dva čoveka, a Ana Ahmatova se stalno pitala: “Koju od nas dve to prate, mene ili nju?”
Kada je mladi pesnik Jaropolk Semjonov pokazivao da joj je odan, Marina Cvetajeva je pitala Ninu Gordon, prijateljicu svoje ćerke: “Zašto se tako dobro ophodi prema meni? Da li je on možda iz NKVD?”
Iseljena iz dače NKVD, sa sinom Murom se seljakala od jednog prijatelja do drugog. Nije imala papire. Mur je šest puta menjao školu. Uz Pasternakovu pomoć, dobila je kartočku za snabdevanje – jednu za dvoje, što znači da su ona i sin delili jedan obrok u Domu stvaralaštva u Golicinu.
Mali honorar je zarađivala prevodeći, više po zvuku nego po značenju, bugarske i gruzijske pesme, a u zatvor je povremeno odnosila novčane pošiljke od po 50 rubalja za muža i ćerku. Samo po tome što su pošiljke primane zaključivala je da su živi.
Paradoks u kalendaru
Kad je u septembru 1939, ubrzo nakon potpisivanja pakta Molotov–Ribentrop, Efron uhapšen, optužen je, između ostalog, da je bio povezan sa Grigorijem Sokoljnikovim, sovjetskim ambasadorom u Londonu (osuđen na 10 godina zatvora, umro u prisustvu vlasti 1939) radi “ometanja uspostavljanja prijateljskih odnosa između SSSR-a i Nemačke” preko predstavnika britanske i američke obaveštajne službe.
Kada je Vojni kolegijum Vrhovnog suda Sergija Efrona osudio na višu meru kažnjavanja streljanjem 6. jula 1941, operacija “Barbarosa” (rat Hitlerove Nemačke protiv SSSR) je trajala već dve nedelje.
Strah za sudbinu sina
Kada su nemački bombarderi počeli da tuku po Moskvi, a sirene za vazdušnu opasnost da zavijaju, Marina Cvetajeva o sudbini muža i ćerke nije ništa znala. Prozori su bili izlepljeni trakama novina kako bi se sprečilo da se staklo rasprsne pod vazdušnim pritiskom od eksplozija bombi. Uveče su se u nebo uzdizali glomazni baloni.
Plašila se za život sina Mura, koji se prkosno peo svake noći na krovove zgrada da pomaže vatrogascima i teritorijalcima u otkrivanju i gašenju zapaljivih bombi i vatrenih buktinja koje su doletale sa zapaljenih zgrada. Bio je visok i zgodan, imao je 16 godina i devojku u Moskvi, i odbijao svaki predlog da se evakuišu odande. Cvetajeva je od skoro svakoga koga je i površno poznavala tražila savet: da li da se evakuiše ili da ostane? A ako ode, kuda? I sa kim?
Život i poetika Marine Cvetajeve između Erosa i Tanatosa (drugi dio)
Sestra Sergeja Efrona Jelizaveta Jakovljevna i još neki Marini bliski ljudi imali su sopstvene brige i probleme. Prevodilac germanist Nikolaj Viljmont se pridružio miliciji. Sekretar žurnala “Znamja” Nikolaj Tarasenkov je kao ratni reporter bio na frontu od prve nedelje rata…
“Možeš se obesiti na njemu, neće se prekinuti…”
Rano ujutru 8. avgusta 1941. kamion Književnog fonda stao je ispred kuće na Pokrovskom bulevaru da pokupi stvari onih koji se sa rečnog terminala evakuišu parobrodom “Aleksandar Pirogov”. Boris Pasternak je došao iz Peredelkina, blizu Moskve, kako bi pomagao Marini da spakuje prtljag. “Možeš se obesiti na njemu, neće se prekinuti…”, rekao je uveravajući je da je kanap koji joj je nabavio za uvezivanje prtljaga jak.
U Kazanju je prešla na drugi parobrod koji je rekom Kamom plovio do Čistopolja u Tartastanu. Tamo je evakuisana većina istaknutih pisaca i njihovih porodica. Ostali, među kojima i Marina i njen sin Mur, brodom “Čuvaška republika” 8. avgusta 1941. odvezeni su Kamom uzvodno do Jelabuge, tihog i prilično prljavog provincijskog grada u kome je samo u dve-tri centralne ulice bilo nekoliko dvospratnih kamenih kuća prošlovekovnih trgovaca, dok su nedaleko od starog centra, u blatnjavim ulicama bile jednospratne brvnare.
U takvoj jednospratnoj brvnari, u ulici Vorošilova broj 20, Marina i njen sin smestili su se u maloj sobi od oko šest metara, samo zavesom odvojenoj od ostalog dela stana. Krevet i kauč su bili sve što je sadržala. Gazdarica Anastasija Ivanovna Brodeljščikova bila je svadljiva i neprijatna: “Nemaju obroke! A onda, ti ljudi sa Naberežnje (to jest, iz NKVD-a) dolaze i pregledaju njene papire kada nje nema i pitaju me ko je posećuje i o čemu pričaju… Ništa drugo nego briga… Rekla sam im da potraže drugu sobu”.
Kiril Henkin, pisac koji je posle emigriranja u Prag, Berlin i Pariz po preporuci Sergeja Efrona otišao u Španiju i tamo se povezao sa NKVD, u svojoj knjizi Lovac naopačke, objavljenoj u Frankfurtu na Majni 1980. godine, piše da je Marinu, odmah po dolasku u Jelabugu, pozvao lokalni predstavnik NKVD-a i ponudio joj da bude prevodilac nemačkim zarobljenicima. Henkin je uveren da se Cvetajeva tih vlasti plašila.
Tamara Petrovna Krasnova, tada veoma mlada, sećala se neobične žene u jakni sa vidljivom keceljom ispod, s potpuno iscrpljenim licem, gotovo isklesanim od kostiju. Nasred pijace ljutito je razgovarala sa svojim zgodnim sinom tinejdžerom – na francuskom. Tamara je u toj ratnoj atmosferi jasno razaznala da nisu razgovarali na nemačkom! Sin je ljutito odgovorio, takođe na istom jeziku; zatim je negde pobegao, očigledno na majčin zahtev.
Pušila je, a gest kojim je otresala pepeo takođe je ostao u sećanju Tamare Petrovne. Izgledala je kao da je upravo preživela tragediju.
Nedostižan posao sudopere u klubu književnika
“Njeno raspoloženje je odvratno, najpesimističnije… U samoubilačkom je raspoloženju… Novca je sve manje, a posla nema… Žao mi je majke, ali još više mi je žao sebe”, zapisao je u svom dnevniku njen sin Mur koga je sve u vezi sa Jelabugom iritiralo: sam grad, njihova bedna soba u kući u Vorošilovljevoj ulici, vesti o mobilizaciji i loše vesti s fronta – i majčina nesposobnost da se nosi sa problemima svakodnevnog života.
Marina Cvetajeva je više puta odlazila u okružno odeljenje za obrazovanje i raspitivala se da li bi mogla da radi u Pedagoškom institutu, ili u dečjoj biblioteci, ili kao vaspitačica u dečjem obdaništu, ali je svaki put odbijena.
Iz Jelabuge je poslala razglednicu predsedniku Saveza tatarskih pisaca Tuhfatu Imamutdinovu s pitanjem da li bi mogla da radi kao prevodilac poezije, s obzirom da je imala preporuku direktora Gos-lit-izdata P. I. Čagina i dva njegova pisma: jedno Savezu pisaca i jedno Tatarskoj izdavačkoj kući. Činovnik je na razglednici napisao “K delu!” i odložio je u arhiv.
Marina Cvetajeva je otišla u Čistopolj 24. avgusta, a 26. avgusta 1941. podnela zahtev:
“Savetu Književnog fonda. Molim vas da me primite na rad kao sudoperu (v kačestve sudomoйki) u menzi Litfonda koja će se otvoriti. M. Cvetajeva.” Članovi Književnog fonda bili su skloni da joj daju posao, ali je najstariji prisutni pisac Konstantin Trenev rekao da bela ruska emigratkinja Cvetajeva posao v kačestve sudomoйki nije zaslužila ni svojim radom, ni svojim angažovanjem.
Život i poetika Marine Cvetajeve između erosa i tanatosa (1. dio)
Marina se nadala da bi joj mogao pomoći pisac Nikolaj Asejev, funkcioner Prezidijuma Saveza pisaca, koji je ranije na njenu molbu da predloži da bude primljena u Savez književnika, izražavajući svoje divljenje rekao: “Ja da predložim Marinu Cvetajevu? Pa ona bi mogla da predloži mene…” Asejev se pretvarao da je bolestan i nije prisustvovao sastanku Književnog fonda. Dozvola za boravak u Čistopolju Cvetajevoj nije izdata.
Književnica, kasnije i disidentkinja Lidija Kornejevna Čukovska, koja je u to vreme bila evakuisana u Čistopolj, napisaće u pismu Pasternaku 1. oktobra 1956. da su imena Nikolaja Asejeva i Marine Cvetajeve povezana samo kao imena Kaina i Avelja, Salijerija i Mocarta, a da Asejev nije pesnik, nego ubica… Tih kritičnih dana 1941. Lidija Čukovska se obratila prijatelju svog oca, dečjeg pesnika Korneja Čukovskog, pesniku Levu Mojsejeviču Kvitku. Njegovo mišljenje je u to vreme bilo poštovano – bio je komunista i nosilac medalja, što u to vreme nije bilo malo. Ubedio je članove Književnog fonda da održe novi sastanak komisije. Marina Ivanovna Cvetajeva je pozvana da u partijskoj kancelariji Gradskog veća Čistopolja lično iznese svoj zahtev.
“Zašto toliko želiš da se preseliš u Čistopolj?”, pitali su je.
“Postoje mogućnosti za posao u Čistopolju. Takođe želim da se moj sin upiše u stručnu školu.”
Zatim je Cvetajeva zamoljena da izađe i počela je diskusija: da li ovoj ženi treba pomoći ili ne? Trenev je ponovo oštro kritikovao njenu belo-emigrantsku prošlost i njen navodni “parazitski stav”. Pisci Abram Dorman, Pjotr Seminjin i Vera Smirnova govorili su u odbranu Cvetajeve. Bolesni Asejev je predao pismo tražeći da se donese odluka u korist Marine Cvetajeve.
Lidija Čukovska je 26. avgusta pronašla Marinu Cvetajevu ispred sobe sa natpisom “Partijska kancelarija” u hodniku zgrade Gradskog sovjeta u Čistopolju. “Stisnuta uza zid, očiju uprtih u vrata, sva seda Marina Ivanovna. ‘Ti?!’ Pojurila je ka meni, zgrabila me za ruku, ali je odmah povukla svoju.. ‘Ne idi! Ostani sa mnom!’” Nervozno je koračala hodnikom pušeći i razdražljivo ponavljala da u Čistopolju ima ljudi, a da tamo nema nikoga, da se u Jelabugi boji.
Konačno je iz partijske kancelarije izašla sekretarka komisije, dečja pesnikinja Vera Smirnova i rekla Cvetajevoj: “Vaš slučaj je povoljno rešen”.
Većinom glasova dozvoljeno joj je da se preseli u Čistopolj.
Odluka o poziciji sudopere je odložena jer kafeterija još nije bila otvorena.
Psihički slom
Čukovskaja kaže da je Marina reagovala sumorno kada se povela reč o tome da će i u Čistopolju ona i njen sin verovatno morati da žive ne u centru, niti u kamenoj kući, već u seoskoj kolibi. Bez tekuće vode. Bez struje. Baš kao u Jelabugi.
“Da li se isplati tražiti? Svakako neću ništa naći. Radije bih odmah odustala i otišla u Jelabugu.”
“Ne! Pronaći sobu ovde ipak nije tako teško.”
“Nije važno. Čak i ako nađem sobu, neće mi dati posao. Neću imati od čega da živim.” I odjednom je upitala Lidiju Čukovsku: “Zašto misliš da je život vredan življenja?”
Prespavavši kod prijatelja, Marina se sledećeg jutra, 27. avgusta, brodom vratila u Jelabugu.
U dnevniku je zapisala: “Strah. Od svega! Koliko se plašim! Ako dođu po mene, obesiću se…”
Njene sveske sadrže tragove umora i mračnih misli. “Godinu dana pokušavam sa smrću… Sve je ružno i zastrašujuće… Sve što me drži prizemljenom je uništeno. Samo Mur, on ima 16 godina…”
Njen sin Mur je 29. avgusta 1941. zapisao u dnevniku kako su joj neke komšinice savetovale da se ne seli jer će u Sovhozu u Jelabugi biti posla. Pitala je sina da li da se sele. On je u dnevniku zapisao odgovor da odluku mora da donese Marina, kao što je donela odluku o evakuaciji iz Moskve, a ne da na njega prebacuje odgovornost. “Neko od nas dvoje će izaći iz ove sobe sa nogama napred”, rekao je Mur svojoj majci u žestini svađe i nekud otišao.
Dva dana kasnije, 31. avgusta 1941. godine, vlasnica kuće Anastasija Bredeljščikova pronašla je Marinu Cvetajevu obešenu u hodniku.
Nije li se obesila baš o onaj konopac koji je pozajmila od prijatelja Pasternaka? Jer, tragedije uvek imaju te svoje slučajne detalje koji posle dobijaju poseban smisao, neobjašnjiv i tajnovit, pita se u svom eseju Petar Vujačić citirajući poljskog pisca Gustava Herlinga Gruđinjskog, koji je to o konopcu zabeležio oslanjajući se na posredno kazivanje pisca Konstantina Paustovskog.
U oporuci je napisala je sinu: “Murliga! Oprosti mi, ali bilo bi gore. Teško sam bolesna. Ja više nisam ja…”
Videvši Georgija Efrona kako se vraća sa radne akcije na aerodromu na koju je bio mobilisan, gazdarica Anastasija Ivanovna Brodeljščikova mu je potrčala u susret. On je po njenom izrazu lica video da se dogodilo nešto strašno. Seo je u prašinu pored puta, dugo ne mogavši da ustane.
Rekvijem
Marina Cvetajeva je sahranjena na Petropavlovskom groblju grada Jelabuga. Na sahrani bez opela je bilo malo ljudi. Nije bilo nikoga da poseti grob i kasnije niko nije znao da pokaže gde se nalazi. Gotovo kao kad se u njenoj pesmi Rekvijem, poznatoj i pod naslovom Monolog – nastaloj 1913. kada je bila jako tužna i imala dvadeset godina – kaže da će, kada ona nestane s površine zemlje, u zaboravnosti dana sve biti kao da pod nebom nikada nije bilo nje, ni zelenila njenih očiju, ni njenog nežnog glasa, ni zlatnog vlasa njene kose…
Už skolьko ih upalo v эtu bezdnu,
Razvёrztuю vdali!
Nastanet denь, kogda i я isčeznu
S poverhnosti zemli.
Zastыnet vsё, čto pelo i borolosь,
Siяlo i rvalosь.
I zelenь glaz moih, i nežnый golos,
I zoloto volos.
I budet žiznь s eё nasuщnыm hlebom,
S zabыvčivostью dnя.
I budet vsё – kak budto bы pod nebom
I ne bыlo menя!
1913.
Pesme, pogotovu dobre, prkose vremenu koje prolazi. Ilja Erenburg je to znao kada je 1922. predviđao: “Sve to će biti zaboravljeno; i krvava bitka vekova, i bes onih koji su otkinuli naramenice, i poštovanje ovih zlatnih krpa onih koji su se molili. Ostaće prelepe pesme Marine Cvetajeve, kao i pohlepa za životom, volja za propadanjem, borba jednog protiv svih, i ljubav, uzvišena približavanjem kapiji smrti…”
Nekoliko dana nakon smrti Marine Cvetajeve, njen sin Georgij Efron, iz milošte zvani Mur, preselio se u Čistopolj kod Nikolaja Asejeva, koga je Marina Cvetajeva u oporuci zamolila: “Voli ga kao sina, zaslužuje to”.
Žena Asejeva, Oksana Mihajlovna, nije volela Cvetajevu i tu odbojnost je prenela i na njenog sina, te je Georgij otišao u internat. Starija učiteljica internata Ana Stonova, valjda u nameri da ga uteši, predložila mu je da pročita neku majčinu pesmu. “Ne znam ih”, odgovorio je ledeno.
Proveo je manje od mesec dana u internatu, a zatim se, na poziv direktora Književnog fonda, vratio u Moskvu pod opsadom, koju su ljudi žurno napuštali u kamionima natovarenim kućnim stvarima. Nije znao da je tada, 16. oktobra 1941, u vreme delimične evakuacije Moskve, njegov otac Sergej Efron streljan u specijalnom objektu NKVD Komunarka.
Otišao je u Taškent 30. oktobra 1941. i uspostavio kontakt sa tamo evakuisanom Anom Ahmatovom. Do sredine 1942. Georgij se posvađao sa njom, očito ignorišući njen težak položaj (muž u grobu, sin u logoru).
“Ponekad joj zavidim zbog moje majke. I ona je mogla biti okružena takvim ‘oreolom ljudi’, živeći u perjanicama i ćaskajući o trivijalnostima. Kažem: mogla je. Ali nije, jer nikada nije bila ‘boginja’, sfinga, poput Ahmatove”, napisao je Georgij svojoj sestri Arijadni Efron koja je tada bila u logoru u kome će provesti osam godina. Ponovo je uhapšena 22. februara 1949. i osuđena na doživotno progonstvo u Turuhanski okrug Krasnojarskog kraja. Rehabilitovana posle smrti Staljina, Arijadna je ostatak života provela prikupljajući rukopise i radeći na izdavanju dela svoje majke Marine Cvetajeve.
Neka pisma njene majke Arijadni je, kad je 1960-ih dolazio u SSSR, dao Marinina možda najburnija strast – Sergejev drug s Galipolja i iz praških i pariskih dana – Konstantin Rodzevič.
On je u toku rata bio pripadnik Francuskog pokreta otpora. Nemci su ga zarobili i držali u logorima Oranijenburg i Zaksenhauzen. U maju 1945. su ga oslobodili crvenoarmejci i dozvolili mu da se vrati u Francusku. Ćuteči do kraj života, poživeo je 92 godine i umro u Parizu 1988, tri godine pre raspada SSSR-a.
Georgij Efron se iz Taškenta vratio u Moskvu u jesen 1943. i počeo da studira na Književnom institutu. U kaputu, sa vojničkom zimskom kapom, sa ušankama ispod ruke 26. februara 1944. je utrčao u Institut, rukovao se sa svima i otišao u rat.
Georgij Sergejevič Efron, redov u 7. streljačkoj četi 3. streljačkog bataljona 437. streljačkog puka 154. streljačke divizije Crvene armije, imao je 19 godina kada je tokom operacije Bagatrion teško ranjen u bici kod sela Drujka. Poslat je u sanitetski bataljon, ali je 7. jula 1944. poginuo na putu kada je nemačka avionska bomba pogodila vozilo kojim je transportovan. Prvobitno je sahranjen u selu Strunevščina, a kasnije ponovo u masovnoj grobnici u Braslavu (Vitebska oblast, Belorusija). U arhivskom dokumentu Sećanje naroda ime tu sahranjenog redova Georgija Sergejeviča Efrona navedeno je pod brojem 382.
Izvor: Vreme
