Пише: Вук Бачановић
Дана 10. јуна 1942. године започела је велика њемачко-усташка офанзива на Козару, једна од највећих противустаничких операција изведених на простору окупиране Југославије. Под командом њемачког генерала Фридриха Штала, уз учешће 40.000 њемачких, домобранских и усташких јединица Независне Државе Хрватске, око Козаре и Просаре постепено је затворен обруч чији циљ није био само уништење партизанских снага НОП-а него и потпуно уништење људи које су окупационе власти сматрале непоузданим.
Војна операција завршена је средином јула њемачким проглашењем „великог успјеха“, али је иза тог милитаристичко-бирократског језика војних извјештаја остала једна од највећих људских трагедија у историји српског народа у Босни и Херцеговини током Другог свјетског рата. Према подацима које износи хрватски историчар Никица Барић, судбина више од шездесет хиљада људи од осамдесет хиљада који су се нашли у окружењу била је непосредно одређена догађајима који су услиједили након затварања козарачког обруча.
Људи у окружењу нису представљали само наоружане устанике против НДХ. Међу њима су били сељаци: старци, жене, дјеца и читаве породице које су се, бјежећи пред непријатељем, нашле у збјеговима између шума, јаруга и планинских бестрагија Козаре. Хиљаде мушкараца стријељане су као партизани или партизански симпатизери. Десетине хиљада људи, укључујући и жене, дјецу и старце су завршиле у логорима Земун, Стара Градишка и Јасеновац.
Вук Бачановић: Пропаст цивилизација као мјера америчке хладноратовске побједе
Многи су депортовани на присилни рад у Њемачку и Норвешку, односно претворени у робове. Хиљаде дјеце одвојена су присилно од родитеља и расута по прихватилиштима, домовима и логорима, често без могућности да икада више пронађу своје породице, бивајући тако – уколико у међувремену нису умрли од глади, болести и злостављања – уклопљени у асимилациони пројекат усташке државе. Према различитим процјенама, у самој операцији и њеним непосредним посљедицама страдало је тридесет пет хиљада људи. Козара је у том смислу била далеко више од једног од бројних ратишта Народно ослободилачког рата.
Она је једна од оних историјских тачака у којима се сабирају судбине генерација и у којима један народ као у огледалу може да види властити вијек – вијек готово непрекидног судара са најмоћнијим силама свога времена. Од аустроугарских и њемачких офанзива 1914. и 1915. до нацистичко-усташког обруча око Козаре 1942. године, српски народ је у размаку краћем од три деценије прошао кроз два велика историјска систематска уништења: простор настањен Србима са обије стране Дрине нашао се на удару једног истог историјског кретања: настојања да се простор Балкана подреди политичким, војним и економским интересима средње Европе.
У тим ратовима, логорима, окупацијама и присилним миграцијама живот је изгубило приближно милион људи. За велики народ то би била тешка рана; за мали народ то је значило да је смрт однијела више људи него што су нека покољења успјевала да роде, остављајући иза себе празнину коју није било могуће испунити ни деценијама мира.
На њој се јасно види механизам који је обиљежио судбину читавих српских области у Двадесетом вијеку: најприје долази велика војна сила, затим њени локални савезници и управљачи, потом разарање насеља, уништавање привредне основе живота, расељавање становништва, логори, одвођење или ликвидација радно способних, распарчавање породица…
Али можда најтежа истина коју нам остављају Козара и читав српски двадесети вијек јесте чињеница да велико страдање само по себи не рађа нужно мудрост. Оно може родити и горчину, страх и искушење да се сопствена историјска рана претвори у морални изузетак. Управо зато је дубина моралног суноврата деведесетих година толико трагична.
Не само због дехуманизације жртава које је произвео само због тога што нису били Срби него зато што је представљао духовну издају самог смисла српског историјског искуства. Рецимо то брутално искрено и отрежњујуће: то што је српски двадесети вијек био једна велика Сребреница не може оправдати тренутак у којем је тај исти вијек био понижен у Сребреници и другим сличним стратиштима.
Једнако је погрешно и друго тумачење, све популарније међу онима који толико воле српске колаборационисте и њихов увијек унапријед припремљен закључак који се чита између редова сваке њихове аргументације: да отпора уопште није требало бити. По тој логици, историја би ваљда била благонаклонија према онима који на вријеме спусте поглед, прихвате туђи поредак и науче напамет правила која су за њих написали моћнији. Као да су империје кроз историју биле нека врста добротворних друштава која награђују послушност, а кажњавају искључиво дрскост и непослушност. Као да су Козара, Мачва, Јасеновац или безбројна друга стратишта настали зато што су њихове жртве имале погрешну пословну стратегију, а не зато што су се нашле на путу великих сила и њихових пројеката.
А управо нас историја империја учи супротном: велике силе ријетко организују освајачке походе зато што су неки народи непослушни; много чешће народи постају непослушни онда када схвате да су већ одређени за освајање. Заставе, униформе и службени језици таквих пројеката мијењају се кроз вијекове, али њихов основни циљ остаје исти – да се туђи простор, туђи рад и туђа будућност ставе у службу властитих интереса.
Уосталом, шта је поука српског двадесетог вијека? То Козара зато не припада само српском памћењу из којег блиједи или остаје у искривљеном облику. Она припада и великом, тужном искуству свих малих народа који су се кроз историју затекли на путу туђих освајања, туђих планова и туђих рачуница.
Зато нам она помаже да боље разумијемо многа друга мјеста на којима су обични људи једног јутра схватили да су њихове куће, њиве, гробља и дјечија игралишта постали дио неке од империјалистичких стратегија. Увијек се, на крају, све сведе на исте сцене: на унезвјерену мајку која тражи дијете, на колону избјеглица на прашњавим и блатњавим друмовима, на гранатирану и запаљену кућу која остаје без укућана и на народ који очајнички покушава да преживи вријеме у којем о његовој судбини одлучују психопате. Јер када заборавимо како су настајале Козара, Вијетнам Газа, Либанон, Јемен или безбројна друга мјеста некадашње и садашње људске несреће, тада не заборављамо само мртве него и знање које су нам оставили о свијету.
Вук Бачановић: Грађанска БиХ која није постојала – прилог историји једне политичке фикције
Зато је сјећање на Козару истинито само ако нас не затвара у круг властите боли, него нас учи да препознамо бол и онда када припада неком другом. Народ који је прошао кроз обруче, логоре, збјегове, изгладњивања и депортације морао би увијек препознати тренутак када се свијет другог људског бића почне искривљивати, када друмови којима је јуче слободно ходио одједном воде само у једном правцу, у смрт, а хоризонт нестаје иза бодљикаве жице. Управо ту почиње зрела историјска свијест: не у надметању жртвама, не у политикантској трговини успоменама, него у способности да се у свеколикој туђој несрећи препозна нешто од властите. Тек тада милион оних који нестадоше у 20. вијеку престају бити нијема статистика националног усуда и постају опомена која надилази народе, границе и вријеме.
