Пише: Радмила Радосављевић
„Четрдесетог дана од бекства из зараженог града дошао сам до закључка: треба га ликвидирати. То је то, друге нема. Претходних дана носио сам се са идејом, разграђујући разне опције, да би га требало развластити и, у најгорем случају, ухапсити. Времена за субверзивне сањарије имао сам напретек. Које су ми, морам да признам, пријале. Да, треба га ликвидирати“…
Овако почиње нови роман „Читајући Хомера, последњи пут“ Милисава Савића, који је у едицији Златно руно пре двадесетак дана објавио Архипелаг. Писац европског формата који се већ првом књигом „Бугарска барака“ представио као аутор „црне прозе“ (ова антологијска збирка прича из 1970. поново је објављена, јубиларно, после педесет година), и који је у свим наредним деценијама у својим делима остао на истим књижевним, естетским и етичким ставовима да права литература мора да буде ангажована, да мора да узнемирава савест, поставља питања и бележи време у којем настаје, у новом роману све то радикализује као никада до сада.
Могло би се рећи да „Читајући Хомера, последњи пут“ није само најпровокативнији и најангажованији роман који је Савић објавио о нашем друштву, друштвеним процесима, побунама, политичким збивањима, интелектуалцима, љубавима…(а објавио је 11, и сви су награђени најпрестижнијим наградама на овом простору), већ и да је то најкритичнији и најхрабрији роман у нашој савременој књижевности.
Један од најважнијих актера овдашње књижевне и јавне сцене у више од пола века, шездесетоосмаш, левичар, побуњеник, симбол времена у којем је књижевност била политички важна, кад се писцима бавила Удба и кад су неки писци постајали удбаши, а књижевни часописи и књиге цензурисани и забрањивани, ушао је у књижевну историју и по томе што је једини, уз Данила Киша, вратио НИН-ову награду (1992. за роман „Хлеб и страх“), због одбране професионалног достојанства.
Многе догађаје из тог периода од пола века препознајемо у његовом новом роману „Читајући Хомера, последњи пут“, чија се радња догађа данас, у тренутку студентских протеста. О свему томе Милисав Савић говори за наш лист, као и о моралном кепецу, нашим побунама, књижевности која је увек ствар храбрости и слободе …
Кроз Хомерова дела, „Илијаду“ и „Одисеја“, у која провлачите нашу епску поезију о Бановић Страхињи, Краљевићу Марку, а посебно снове главног јунака, исписали сте, као жилетом, најснажнију, најдубљу и најразголићенију критику свега онога што данас живимо. Колико је студентска побуна утицала да се упустите у авантуру писања таквог романа, а претпостављате да ћете бити дочекани „на нож“ од дела јавности, како политичке тако и интелектуалне, јер ће се и многе Ваше колеге и друге јавне личности препознати у овом роману?
– Битно је утицала побуна студената. Али и моја претходна књига „Праскозорје, Господе“ изразито је ангажована. Почео сам као ангажован писац. “Црна проза” је пример озбиљне радикализације те ангажованости, која је угушена политичким и судским репресалијама. На жалост, политичкој ликвидацији “црне прозе” здушно су помогли критичари постмодернистичке провинијенције, инсистирајући на књижевности као интелектуалној игри. Пост-модернисти су били и остали режимски миљеници. Не верујем да ће ме сада дочекати „на нож“, немају они храбрости за то, а данас књижевност не значи ништа.
У какофонији вредности власт је успешно угушила сваку њену субверзивност. Једино власт муку мучи са ангажманом писаца, настојећи да их избрише из јавног простора. Но, држим да мој роман није само значајан по значењским већ и формалним слојевима. Најбоље су оне књиге у којима су естетика и етика равноправне. О томе је, управо у „Данасу“, изврсно писала др Ана Стишовић Миловановић и на свом блогу Стојан Богдановић. Превагне ли етика, добијамо политичку прозу са кратким роком трајања, надвлада ли естетика, ето штива усредсређеног, као Нарцис, на себе.
Иако је „Читајући Хомера, последњи пут“ недавно изашао из штампе, да ли сте од некога добили позив за промоцију?
– Позвали су ме да отворим овогодишњи Сајма књига. Шалим се, наравно! Ваљда ће ме неко позвати, има још храбрих. Није спорна књига већ аутор који даје безрезервну подршку студентима. „Праскозорје, Господе“, мој претходни роман, имао је само једну промоцију, у простору где није досегла напредњачка цензорска шапа.
У једном од ранијих интервјуа за Данас изјавили сте да сте разочарани шездесетоосмаш и разочарани петооктобарски побуњеник, и да сте завршили своју личну политичку причу. У роману „Читајући Хомера, последњи пут“ главни јунак је остарели Професор са два уграђена „бајпаса“ који се, разочаран у животу, љубави, политици, побунама, пријатељству, повлачи из града, одлучан да иза себе остави тај свет, али се због побуне студената поново ангажује. И мада верујемо да ћете и даље писати, некако нам се ствара и алузију да је ово Ваш аутобиографски, тестаментарни роман. Како то коментаришете?
– Није тестаментари. Сваки писац уноси понешто од аутобиографије. О томе шта сам све прошао у животу, како су ме смењивали из Студента и Књижевне речи, како су ме постављали за главног уредника Књижевних новина, Просвете, како су ме рибали у ЦК 70-тих година због објављивања текстова дисидената, загребачких филозофа окупљених око Корчуланске школе и професора избачених са Филозофског факултета у Београду 1974, Гаја Петровића, Љубомира Тадића и других праксисковаца.
Исто тако и због песама Матије Бећковића, текстова Мирка Ковача, како су ме 90-тих линчовали у међутим због идеје да у Просвети објавим изабрана дела Слободана Јовановића, како сам први пут напустио Просвету зато што је Мира Марковић желела да доведе своје људе, и довела је, и данас су активни као прикривени ћаци, па како сам други пут отеран из исте кућу због пљачкашке приватизације и нашао се на Бироу рада, одакле ме је послао у Рим, у нашу Амбасаду, Вук Драшковић, а отуд ће ме, по паду Драшковића, повући наша славна демократска власт да би удомила своје миљенице – о овоме и другоме пишем у књизи „Прашина тишине“, коју сам управо предао Архипелагу.
Милисав Савић: За Италијане Црна Гора је била мафијашка држава
Зашто главни јунак античког песника чита последњи пут?
– Радња „Илијаде“ траје педесет један дан. Мом јунаку је остало једанаест дана да изравна рачуне са собом и са светом. И да умре на леп и достојанствен начин: уз бесмртне стихове.
Хомер у „Илијади” говори о Тројанском рату и најдубљој тами, а да би бог Зевс осветио неправду према највећем јунаку, Ахилу, он краљу Агамнемону шаље Сан кроз који му поручује да што пре мора да покрене војску … У Вашем роману се као у мрежи преплићу старогрчки јунаци и снови главног јунака, које он после кошмарног буђења тумачи као поруке о сопственом животу, системима у којима је живео, женама које је сретао и оној јединој коју је волео, пријатељима, издајствима, репресијама… Да ли су Вам управо због Сна Хомерова дела била најпогоднија да испричате ову причу?
– Све су приче, па и ове наше, испричане у „Илијади“ и „Одисеју“. Данашњи ратови слични су Тројанском. Воде се због пљачке. Лепа Јелена је метафора, песничко оправдање за пљачку. Много шта сам узимао из Хомерових епова, у садржајном и формалном смислу. Не само из епизода са споредним већ и оних са главним ликовима. Гневног Ахила натераће у акцију погибија најбољег друга а нашег депримираног професора смрт студенткиње коју су тукли и шиканирали у полицији.
Погледајмо како професор доживљава Одисејеву епизоду са сиренама. И он, у сну, тражи да га вежу за катарку како би одолео примамљивм гласовима са обала уског мореуза. Са леве обале, леве, јер тамо је срце, допиру очајнички гласови сиротиње, гладних, голих, босих, понижених, обесправљених, претучених и ухапшених, а са десне примамљиви позиви власти, тајкуна, мафијаша, гологузих старлета. Ако не послушаш ове друге, чекају те Танталове муке. Пронаћи ће ти – како би рекао Андрић – да си још у утроби мајке смишљао завере против власти и владара. Све је то у роману описано „сочним“ језиком нашег времена.
На само 107 страна, колико има овај роман, сновима остарелог Професора промичу Меланта, Телемах, Еурилох, Терсит, Елепенор, Кирка, Хермија, Жена са извора, Берачица јагода, његови некадашњи пријатељи – Турчин, Револуција, Италијан Глиста, Шофер Чепел Грбавко, три диктатора, Чизметина, Бркајлија и најнеморалнији Кепец.., и сви су они испреплетени у политичким и моралним оргијама, па и оним буквалним, телесним. У чему је још функција сна у овом роману, поред идеје да је у сну све дозвољено?
– Код Хомера, граница између света живих и мртвих, богова и људи, јаве и сна, врло је танка. Одисеју и Орфеју дозвољено је да сиђу у свет мртвих,
другима да разговарају са покојницима на извору у Хад. У ливади испод изнајмљене куће мој јунак открива извор, у којима се појављују душе Хомерових јунака и његових пријатеља и познаника. Са свима води разговоре, дуге, жестоке, пуне псовки, јер Хад, као заумни говор снова, односно подсвести, не познаје никакав лепи, умивени, стандардизовани језик.
Језик снова није језик лепе књижевности. То је још Маркиз Де Сад доказао. А Профини саговорници показују ружно и мрачно лице нашег доба, које прераста у универзалну метафору.
Хомерове ликове постављате као наше савременике, али јунак Вашег романа у његовом делу трага за суштинским питањем, за истином и за правдом?
– Лукави и лажљиви Одисеј је у бићу сваког модерног политичара. Силног Агамемнона препознајемо у државницима који без милости разарају градове, сто пута страшније него што је Троја разорена. Агамемнон је и у онима који мисле да су изнад људских и божанских закона, да им је све дато и све дозвољено. Па шта? То је његов одговор на Ахилову љутњу што му је отео драгу.
ИНТЕРВЈУ Милисав Савић: Власт има притајену подршку многих интелектуалаца
Споредни ликови у роману, као код Хомера, причају интимнију, људску причу. Они су у ствари највећа жртва бесмисленог рата, и тројанског и наших. Наравно, Хомер није смео да споредњацима посвети већу пажњу, јер је живео у време херојских епова. Мој јунак покушава, у том смислу, да коригује Хомера. Њега не занима толико Диктатор, колико цвет који гази Диктаторова чизма. Давно сам написао да књижевност није и нити сме бити слушкиња историје.
Готово једину комуникацију Професор има са студентом Страхињом, чија је девојка ухапшена током протеста и налази се у затвору. „Родио сам се, одрастао и остарио у диктатури“, каже Професор, разапет између резигнације и борбе, са још увек јаким сећањима на студентску побуну 1968. и потребом за слободом. Колико је застрашујућа та константа, и поразна за све нас?
– Много. До пре годину и по дана имао сам утисак да у Србији никад неће осванути зора демократије, а онда су нас студенти обасјали својом побуном и донели наду какву нисмо могли ни да замислимо. Што се тиче мог јунака, не треба очекивати велике акције од старог човека са пртљагом тешких пораза. Није мој Профа више ни за какву борбу. Па чак кад одлучи да помогне ухапшеној студенткињи, он то ради одричући се револуционарних уверења.
Пошто увиђа да ће студенткиња, трудна, платити високу цену због својих бунтовних идеја, убеђује је да их се одрекне, па јој чак дозвољава да каже да ју је он на погрешан пут завео. Профа је убеђује да прихвати живот уместо политичких уверења. Јер и он је, због посвећености револуцији, изгубио жену коју је највише волео и коју му је преотео најбољи пријатељ, политички конвертит. Ипак, студенткиња не може да поднесе моралну издају и као решење бира смрт. Е, тад Профа препукне и каже да диктатора треба ликвидирати.
Кроз причу о Страхињи и Ани, студентима који су једнако посвећени и својој љубави и побуни, заправо отварате питање има ли човек право на ћутање и дистанцу у тешким тренуцима диктатуре и репресије. Да ли је то и кључна тема Вашег романа?
– Нема право, наравно. Ако држи до трунчице морала. Проблем за нашег јунака нису оне две обале, власти и народа, моћника и сиротиње, већ острво између њих, острво депримираних, поражених, ћутолога. Том острву припадао је и наш јунак све док га није из летаргије потресла трагична судбина студенткиње. Има више разлога зашто је то острво у политичком смислу острво успаваних или мртвих, али најважнији је тај да његови становници не верују да је промена набоље могућа. Немају они замерке на политичке програме опозиције, али не верују њеним лидерима.
Јер су их неки од њих издали. То што је наш Господар приграбио у своје крило конвертите из опозиционих странака није урадио што су му они, бескичмењаци, били потребни због памети и стручности, већ да би указао бирачима да они убудуће немају за кога да гласају, свакако не за опозицију која је својим конвертитима, од којих се никад није радикално оградила, доказала да јој је стало само до голе власти. У томе лежи главни разлог апстиненције великог броја бирача. Нада се појавила међу студентима. Они бар за сада немају издајника, иако тајне службе на томе, верујем, предано раде. И не падају лако на Диктаторова примамљива поткупљивања.
Да ли је ћутање и окретање главе од догађаја на неки начин можда и неморалније од јавне подршке власти?
– Тешко је рећи. Јер ћутња за час може да се претвори у олују, која ће прво збрисати диктаторове улизице. Према ћутолозима власт се обазриво односи, и они то мање или више користе. Ћутолози су изузети од санкција и дозвољено им је да кусају мрвице са пљачкашке трпезе власти. А многи нису ни свесни, иако тврде да су им руке чисте, да су саучесници режима у његовом прљавом послу. Наравно, њихово је право да ћуте, али они нису део моје етике и поетике. Ћутња је калкулација. Бедна и ситна.
Кроз хапшење и малтретирање студенткиње у затвору демонтирате начин на који функционишу удбаши, тајне службе, полицајци – криминалци, и њихову готово перверзну поквареност. Зашто су они одувек тако моћни механизми наше државе и нашег друштва?
– Зато што Служба никад није демонтирана. А традиција јој је дужа од комунистичке, корени су јој у владавини оца тираније у Србији, Милоша Обреновића. Ништа се од Великог Милоша није променило: сврха Службе је да као кер служи власти, не бирајући средстава за елиминацију њених противника. Служба истрајава на огромној, неконтролисаној моћи.
Као дечак нисам могао да на сеоским саборима одвојим очи од младих удбаша, у кожним капутима и чизмама малинове боје, који су са стране мотрили како се народ весели. Тако су изгледали моћно, да ми се чинило да нема те лепотице која има не би полетела у загрљај. На питање учитељице шта бих волео да постанем у животу, као из топа сам одговорио: удбаш.
У сећањима остарелог професора промичу и његове колеге, интелектуалци и уметници који су због професионалног аванзовања или уцена постали сарадници Удбе, док је он својевремено одбио ту понуду и завршио каријеру на факултету у провинцији. Хоће ли се „друкатори“ препознати у овом роману, а пажљивији читалац би могао да претпостави о коме се ради, и да ли су од саме власти страшнији они који је подржавају?
– Не верујем да ће се препознати, јер није ми била намера да пишем роман са једнократном употребом. Мислим да се греши што се огромна енергија усмерава на критику једног човека, просто не видим шта би се још могло речи о његовој „величанственој“ владавини, више би пажње требало посветити његовим обожаваоцима, односно ситној машинерији која га одржава на власти.
Недавно сам опазио, у видео запису, познатог песника, дотераног као за свадбу, на штанду СНС-а. И морам да признам да ме живо копка шта је тог песника, кога сам као уредник објављивао, привукло на штанд? Вероватно би ми то објаснио, да је жив, Данило Киш који би наставак своје поеме „Песник на броду револуције“ насловио „Песник на штанду СНС-а“. Их, каква би то била песничка слика: винуо се штанд изнад земље Србије, на прамцу Председникова слика као Посејдонова, весели песник развукао осмех од увета до увета и сипа и веје, као ивањско цвеће, кићене стихове на шуме, реке и ливаде, Србија цвета у римама као у Периклово доба.
А онда ме песник спази, са висине му изгледам као црв који се копрца у прашини, и довикне ми: Милисаве Црнисаве, тргни се из својих заблуда, не троши дар на сиротињу и оне којима спаса нема, шта те кошта да му нажврљаш неколико строфа, мада би за сонет добио Видовданску награду, а Велики Орден би те чекао ако би приложио потпис подршке за вечиту му владавину, биће ти обезбеђено почасно место на штанду, придружи нам се да се винемо у висине.
Орфеј са Копаоника: Представљена нова књига путописа Terra Rascia Милисава Савића
А све моје колеге који пишу и објављују у листовима који се гебелсовски обрушавају на студенте и критичаре режима, питам да ли осећају икакав стид, да ли су свесни да се ваљају у истом свињцу, где су истина и правда, два основна принципа, на којима почива уметност, погажени и бачени у блато.
Године 1970. објавио сам неколико текстова у „Нину“, али сам убрзо, иако сам био боговски плаћен, тадашњем уреднику Жики Богдановићу отказао сарадњу, јер су ме моји другови шездесетосмаши оптужили да сарађујем у државном листу, иако је „Нин“ био врло слободан недељник. И то што сам учинио није био изузетак, већ опитни етички камен за моју генерацију.
Иако су протекле двадесет три године од убиства премијера Зорана Ђинђића, остало нам је у сећању да су полицајци, чим је најавио реформе у полицији, изашли на протесте. Претходних година, а посебно у ових годину и по дана, добили су отказе или су смењени сви полицајци и инспектори који су откривали криминалне послове повезане са људима из власти, или нису довољно пребијали студенте и грађане, или су одбијали да лажу и хапсе. Сличне „чистке“ су организоване и у Војсци. Зашто полиција и Војска сада ћуте, и о чему нам то говори?
– Нема те војске и полиције која ће спречити општенародни бунт ако до њега дође. Опсада Троје би се брзо завршила, без разарања града и без хиљаде убијених, да је грчка војска послушала, на почетку епа, побуњеног Терсита који каже да се треба вратити кући, јер то није њихов већ рат владара-пљачкаша. Можда би војска послушала ружног и кривоногог Терсита, а Хомер га намерно тако представља, мада му је побуњеник симпатичан, да га не испребија Одисеј, овде у функцији батинаша-полцијајца. Војска смехом одобрава тај гнусни Одисејев чин, иако је пре тога овацијама поздравила Терситов наступ.
„Патуљак воли да даје интервјуе, само што још не спава у ТВ студију, интервјуи се претварају у монологе, вређа новинаре који покушавају да га прекину и да му поставе неко шкакљивије питање, прети да ће напустити студио. Од њега нема паметнијег на свету, поручује Патуљак“, коментарише нека жена у кафани у Вашем роману. А Професор каже: „Нисам зато да се ликвидира, али не искључујем ни ту идеју уколико покуша да се силом задржи на власти“. Каква би могла да буде реакција ћацилендске јавности на Ваш роман, да ли сте свима које раскринкавате, заправо, „бацили рукавицу у лице“?
– И да сам хтео, не бих успео. Књижевности је одавно ускраћена та моћ. Али не и остале, па и та да може да допре до читаочеве савести, да му у главу убаци црв сумње, узбурка крв, доведе га до несанице. Стара добра Аристотелова катарза ништа није изгубила на лековитости. Ако мој роман пронађе двадесетак таквих читаоца, паметнијих од аутора, бићу задовољан. Књижевност је ствар храбрости и слободе.
Од првог тренутка стојите уз студенте, на страницама Данаса оштро осуђујете полицијска пребијања и хапшења, а ових дана су због подршке студентима кажњени Српски ПЕН центар и Српско књижевно друштво – на градском конкурсу Секретаријата за културу за своје програме у 2026. добили су нула динара (како је незванично допрело до јавности, у комисији која је о томе одлучивала био је и писац Д.Ј.Д). И то је само један од низа удараца које „непослушна“ култура трпи. Да ли Ви памтите такву репресију и толико понижавање културе и уметника?
– Име писца из комисије требало би објавити. Да нам објасни шта је то спорно у програмима СКД-а. Први ћу му аплаудирати ако понуди ваљану аргументацију. Не памтим овакву репресију. Ни Тито ни Милошевић нису ускраћивали средства непослушним удружењима и појединцима. У односу на данашње, били су господа. Трибина у Француској 7, једна од најслободнијих, радила је пуном паром. Сва удружења добијала су средства од државе. Никад нису закинуте паре „Студенту“, „Књижевној речи“ и другим слободним гласилима.
Но, пред репресијом не треба се повлачити. Можда је тренутак да се при ПЕН-у и СКД-у оснује нови Одбор за одбрану културе и уметничких слобода. Имао би посла преко главе.
Слободан Вукосавић: Наше је место уз Универзитет, професоре и студенте
При крају Вашег новог романа пише: „Боже, како овде лепо свиће, све у злату од излазећег сунца..“. Да ли смо и у реалности надомак свитања, и шта је оно што бисте Ви у овом тренутку рекли студентима који побеђују?
– Симболика свитања је очигледна. А моја порука студентима, које су и сами свесни, јесте да су већ победили. Нема те силе која ће, после свих величанствених студентских акција и жртава остати на ногама, питање је само тренутка када ће се срушити у прашину. И сама постати прашина.
Ћаци жирији и комисије
Како данас третирате вечни сукоб између писаца и власти?
– Проблем је у томе што власт никако да схвати да није на писцима да је слепо подржавају већ да је перманентно критикују, све у циљу да свој посао врши ваљано и на ползу народа. Али власт не љуби критику. Имао сам неприлика са свим властима у животу: Брозовом, Милошевићевом, Демократском, међутим, данас је за све уметнике и целу културу најстрашније време. Ко год критикује Господара, завршава на „црним листама“. Ускраћује му се финансијска подршка, награде, приступ јавном простору.
Власт поставља и контролише ћаци-жирије и комисије. Ништа ново! Удба ми је убацивала своје људе у редакције Књижевне речи и Књижевних новина, двојица од њих су и данас активни, ено, оседели и зарасли у наслаге сала, шепуре се, као Зевс на Олимпу, у жиријима и комисијама за неке цркавице од признања. Ретко се, а можда и никад, догађало да су у жиријима угледних награда седели чиновници из институција власти. А данас седе – јасно је – да би све било под контролом. Да се не би омакло да награду добије Саша Илић или, рецимо, Горан Марковић.
Одвикавање од слободе
Каква је у Вашем роману улога паса из прихватилишта – затвора, у близини куће коју је Професор изнајмио, о чему нам све они говоре?
– Мршаво их хранећи, псе држи на повоцу, свезане, неки локални мафијаш који их препродаје. Не гледа Профа само како да помогне пребијеној и ухапшеној студенткињи, већ како и да нахрани гладне псе, који му својим лајањем и цвилењем не дају да заспи и због којих мора да бежи из куће на извор, где га чекају непријатни разговори са ноћним утварама. Свет је затвор, као да пси поручују Профи. И својим жалосним цвиљењем најављују и оплакују, као Ахилови коњи, смрт студенткиње.
Кад одлучи да се упусти у последњу политичку борбу, Профа их све ослобађа, али сви се враћају у свој затвор. Јер су се одвикли од слободе. Као што је Орвел предвидео:”Слобода је ропство”. Не враћа се само остарели вучјак, алузија на Одисејевог Аргуса и Карамана Бановић Страхиње, кога ће Профа напујдати да прикоље тиранина Кепеца.
Извор: Данас
