Пише: Фотис Схинас
Превео: Никола Гачевић, православни свештеник, теолог
У овом раду осврнућемо се на то како су стари Грци схватали демократију. Посебну пажњу посветићемо атинској демократији, јер је она најзначајнија међу древним демократијама, а уједно и она о којој располажемо најбројнијим и најпоузданијим свједочанствима.
Шта су стари Грци подразумијевали под појмом демократије? Одговор је οчигледан: отприлике оно што под тим појмом подразумијева и савремени грађанин. У стварности, међутим, они су демократију схватали потпуно другачије. Демократија, онако како су је разумјевали стари Грци, има веома мало сличности и сродности са савременим парламентаризмом. Савремени грађанин бира политичке представнике који одлучују у његово име и умјесто њега. Савремени грађани, односно бирачи, у стварности немају никакву суштинску власт; у најбољем случају носиоци су одређених права. Они своју власт преносе на представнике сваке четврте године. Штавише, у савременој Грчкој постоји изборна монархија (изабраног премијера) у дословном смислу те ријечи, будући да премијер под својом потпуном контролом има не само извршну власт него и законодавну, а у извјесној мјери и судску власт. У древној демократији грађани су имали стварну власт и, штавише, наизмјенично су били и владаоци и они над којима се влада; једном су били носиоци власти, а други пут њени поданици. Када су стари Грци говорили о демократији, под тим су подразумијевали владавину народа (κυριαρχία του δήμου-највиша власт је припадала народу, односно грађанима који су непосредно учествовали у доношењу политичких одлука). Понекад су тиме означавали владавину цјелокупног скупа слободних грађана, а понекад владавину сиромашних, односно неимућних грађана. Поводом тога M.I. Finley каже: „Демос је био једна протејска, ‘промјенљива’ ријеч са различитим значењима, међу којима су и ‘народ као цјелина’ (или, прецизније речено, политичко тијело) и ‘обични људи’ (нижи друштвени слојеви).“
Стога, када говоримо о „демосу“, не мислимо само на народ као цјелину – и богате и сиромашне –, него и на економски слабије грађане, који су уједно чинили већину грађана. Аристотел о томе пише: „Међутим, оно што суштински разликује демократију од олигархије јесу сиромаштво и богатство. Стога је нужно да се тамо гдје се власт врши на основу богатства, било да су на власти малобројни или многобројни, такав поредак назива олигархијом. Насупрот томе, тамо гдје власт имају сиромашни, такав поредак је демократија. Познато је, међутим, да су имућни малобројни, а сиромашни многобројни. Тако су богати ријетки, али у слободи учествују сви.“ Тако треба тумачити и класичну дефиницију демократије коју Перикле износи у свом чувеном Надгробном говору: „И по имену се назива демократија, јер власт не припада малобројнима, него већини.“ Штавише, демократија има за циљ корист сиромашних: „А демократија је усмјерена ка користи сиромашних”. Штавише, Аристотел на другом мјесту карактеристично каже: „Тиранија је, наиме, монархија усмјерена ка користи онога који влада; олигархија ка користи богатих; а демократија ка користи сиромашних. Ниједан од ових облика власти није усмјерен ка ономе што је на корист свима“. Према томе, по мишљењу Стагирита (Аристотелу), монархија тежи користи једнога–монарха; олигархија користи богатих; демократија користи сиромашних, односно неимућних; а општем добру, користи свих, не тежи ниједан од ових облика владавине.
Ипак, ради прецизности, дужни смо да напоменемо да појам „демос“ означава како цјелину слободних грађана, тако и сиромашније грађане, насупрот „најбољима“, односно аристократама. У изразу „демос Атињана“ генитив „Атињана“ може се схватити као присвојни генитив (па тада означава демос који припада Атињанима, односно цјелокупан атински народ), али се може схватити и као партитивни генитив (па тада означава онај дио атинског народа који се издваја из цјелине и назива „демос“, то јест сиромашне, неимућне, оне који се разликују од аристократа). О томе Claude Mosse пише: „Појам демос има следеће двоструко значење: у службеним документима, на примјер у одлукама, означава заједницу грађана. Насупрот томе, у књижевним текстовима демос означава обичан народ, за разлику од богатих, племенитих и угледних. Ријеч демократија, која значи владавину демоса, носи исту двосмисленост. За присталице овог поретка она означава владавину свих грађана, док за његове противнике представља владавину сиромашних, који су уједно и најбројнији“. Ипак, Тукидидис пише: „Све што се супротставља владајућој власти названо је демосом“.
Према Аристотелу, суштинско обиљежје демократије и оно што је разликује од аристократије јесте избор носилаца власти жријебом. „Демократско је да се службе попуњавају жријебом, а олигархијско да се попуњавају избором“. Штавише, према истом философу, демократија је онај облик владавине у којем се власти првенствено додјељују жријебом: „Демократија је уређење у којем се службе распоређују жријебом“. Око 95% јавних служби у атинској демократији попуњавано је жријебом; једино се Десет стратега, чија је служба захтијевала посебне способности и стручност, бирало редовним гласањем.
Начин расподјеле власти путем жријеба несумњиво има одређене предности. Блаженопочивши професор Киријакос Кациманис у својој значајној књизи Практична философија и политички етос Сократа наводи – барем теоријски могуће – предности избора носилаца власти жријебом: „а) у коријену се сузбија једна велика слабост демократије, постојање професионалних политичара; б) остварује се суштинско политичко васпитање народа, који у пракси, кроз конкретне околности, учи најузвишенију умјетност владања и покоравања власти; в) развијају се самопоуздање и одговорност грађана, јер им држава повјерава јавне службе, показујући им на дјелу да има повјерења у њихове способности“. (Наравно, професор Киријакос Кациманис не пропушта да одмах дода: „Подразумијева се да све ово понекад важи само у теорији. У Атини је, међутим, важило и у пракси, али током релативно кратког временског периода.“ У сваком случају, учење умјетности „владања и покоравања власти“ било је од нарочите важности, јер према Аристотелу способност владања претпоставља способност покоравања власти. Најприје долази покоравање власти, а потом владање као његова посљедица. „Пошто тврдимо да су врлина грађанина, владара и најбољег човјека исте, онда исти човјек најприје треба да буде под влашћу, а тек потом да влада…“ и: „Постоји, међутим, једна власт по којој неко влада над себи једнакима по роду и над слободнима. То називамо политичком влашћу, а њу владар мора научити тако што ће најприје бити под влашћу“. И ту повластицу пружа једино старогрчка демократија. Савремена демократија – демократска само по имену – не пружа је уопште. Ипак, историјска стварност показала је да Атињани нису искористили ову предност свога државног уређења, барем не током дужег временског периода…
Три суштинска обиљежја једне слободне државе, према Тукидиду, јесу да грађани буду аутономни, самоуправни и самосудни. Аутономни значи да сами представљају извор доношења закона и, уопште, уређења друштва; самоуправни да сами представљају извор управљања и вршења власти; а самосудни да сами представљају извор установљавања и спровођења правде. О томе познати савремени грчки и европски мислилац блаженопочивши Корнелије Касторијадис пише: „Када Тукидид жели да окарактерише неки град као слободан, он га описује као ‘аутономан, самосудан и самоуправан’ (…) Тукидид, дакле, каже аутономан. Каже и самосудан, то јест да сам суди о преступима који се дешавају унутар његовог простора, у сфери живота народа“. Као што знате, древни атински судови били су попуњавани жријебом, а не професионални судови. Он каже и самоуправан; јер телос (τέλος) означава власт, односно власт, управу у смислу владања. У старогрчком језику „они који су на власти“ (οἱ ἐν τῷ τέλει) јесу управљачи. Држава је заједница грађана који сами собом управљају. Према томе, ако нисмо аутономни, самосудни и самоуправни, не можемо ни живјети, нити тврдити да живимо у демократији“. О истом питању исти мислилац каже: „Заједница грађана – демос – проглашава да посједује потпуну и врховну сувереност (аутономна је, самосудна и самоуправна: управља се сопственим законима, подлијеже сопственој независној судској власти и сама собом управља, да поновимо Тукидидове изразе). Она такође потврђује политичку једнакост (једнако учешће у дјеловању и власти) свих слободних грађана“. Исто тако, Такис Фотопулос пише о овом питању: „Тако је политичка демократија достигла свој врхунац, јер је управо у то доба довршен процес који је град-државу учинио аутономном (сама је доносила своје законе), самосудном (поротни судови су одлучивали о сваком спору) и самоуправном (Народна скупштина [Εκκλησία του Δήμου[1]] доносила је све важне одлуке) – три елемента која су, према Тукидиду, неопходна да би се један град могао сматрати слободним“. Слободни грађани сами врше законодавну, судску и извршну власт и ту функцију, односно дјелатност, не преносе ни на кога другог, било изван њих самих или изнад њих. О томе Корнелије Касторијадис пише: „Грчки полис (град) није био ‘држава’ у савременом смислу те ријечи… Идеја једне ‘државе’, то јест установе која је издвојена и одвојена од тијела грађана, била је незамислива за једног Јелина“.
У демократској атинској држави нису постојали професионални политичари који би темељно и стручно познавали проблеме јавног живота (такву улогу су, на неки начин, имали доживотни чланови Ареопага, али су они били лишени својих овлашћења и укинути реформама демократа под вођством Ефијалта). Није постојала посебна јавна управа у смислу у којем постоји данас, није постојала чиновничка хијерархија, нити је постојало специјализовано дипломатско тијело које би водило. Нису постојале професионалне судије које би дијелиле правду; ту функцију обављали су сами грађани који су жријебом бирани за састав судова. Демократија се више ослањала на духовне претпоставке, односно на интелектуалне и моралне врлине својих грађана, а знатно мање на специјализоване институционалне предуслове. Карактеристично је поређење које је направљено између грчке и модерне демократије помоћу слике брода: брод државе у савременом добу има малобројну посаду и превози безброј путника, док је брод грчког полиса-државе имао само морнаре, тј. грађане.
Никада раније човјечанство није са толиком смјелошћу узело своју судбину на своја плећа, настојећи да само себе одреди и само себе организује, сматрајући своју срећу сопственом ствари, а не ствари богова (у савременом добу разни савези који се намећу као богови обећавајући “слободу”). Корнелије Касторијадис, говорећи о ширем имагинаријуму древне грчке демократије, пише сљедеће карактеристичне ријечи: „Идеја неког историјског закона, јемца идеалног друштва, била је непозната Грцима, као што су им били непознати и месијанизам или могућност бјекства изван овога свијета. Такав поглед надахњује став према којем ће се све што треба да се догоди, догодити овдје.“ Оно што се не догађа овдје, не догађа се за нас, не тиче се нас; догађа се негдје другдје, међу боговима, или у дубинама хаоса. Оно што је за нас важно догађа се овдје, зависи од нас и ми ћемо га учинити. Неће га учинити ни бог, ни историјска нужност, нити било какво политичко руководство које посједује наводну научну мудрост о политичким стварима. Учинићемо га ми, људи – ако је то могуће и ако нам судбина то допусти; а ако није могуће, онда се неће ни догодити. И све то знајући да и сами подлијежемо истом закону који управља и читавим осталим свијетом – закону настајања и пропадања“.[2]
Демократска Атина остала је у колективном памћењу човјечанства као један недостижни сан, као узор који каснија покољења нису успјела да понове. Њен политички и културни идеал никада више није био остварен у току историје; остало је само њено име, -„демократија“-, као подсјетник на једну недостижну и неоствариву висину. „…бићемо предмет дивљења и садашњих и будућих покољења…“ („…θαυμασθησόμεθα καὶ τοῖς νῦν καὶ τοῖς ἔπειτα…“), рекао је, готово пророчки, Перикле у свом Надгробном говору, свјестан јединствене и непоновљиве величине која се пред њим остваривала. Атина и Рим остали су у свјетском памћењу људске историје као два непоновљива историјска подухвата.
Међутим, Хана Арент пише:
„Оно што је заувијек изгубљено падом Рима било је средиште једног свијета и, заједно с њим, јасна римска могућност да се читав свијет организује око једног центра. Када, међутим, данас размишљамо о паду Атине, претпостављамо да у том случају оно што је заувијек изгубљено није било средиште једног свијета, него најузвишеније могућности човјека унутар свијета“.
Извор: Antifono.gr
[1] Израз „Еклисија“ (Ἐκκλησία), који преводимо као Црква, означава сабрање. Рани хришћани преузели су овај појам из древног јелинског свијета како би њиме изразили тајну сабрања народа Божијег на једном мјесту. То је сабрање ради славословља и благодарења Богу, ради сједињења са Њим, али и међусобног сједињења свих вјерних, који се на том сабрању моле за сједињење свих. Зато нас у Цркви не повезују заједничко поријекло, политичка, идеолошко опредјељења или друштвени положај, него заједница са Христом, која превазилази све националне, политичке, социјалне, културолошке и друге разлике. (коментар преводиоца)
[2] На то нас упућује сам Христос у Јеванђељу, откривајући да се вјечност не очекује само у будућем вијеку, него да се већ овдје и сада задобија и живи. Кад год творимо дјела жртвене љубави, уподобљујемо се Њему, личимо на Њега, те ће нас као своје синове и кћери свјетлости препознати Отац наш небески. Овдје и сада, кроз дјелатну вјеру која се пројављује љубављу, остварујемо вјечност, јер су таква дјела печати и отисци вјечности на нашем тијелу, души и цјелокупном бићу. (коментар преводиоца)
