Разговарао: Лука Мичета
Европска авангарда почетком 20. века није стигла нечујним кораком. Њена радикална тврдња је била: уметност више не треба само да приказује свет или га лепо украшава – већ да суштински преображава стварност.
У овој глобалној епохалној промени, српска културна сфера била је све само не учмала провинција која заостаје за трендовима у Паризу или Берлину, већ жариште које је делило идентичан генетски код побуне са европским метрополама.
Разговор са Гојком Тешићем посвећен је превратничким годинама и сукобима који су дефинисали модерни српски и југословенски културни идентитет.
У њему осликавамо мапу провокација: Љубомир Мицић, који је славио космополитску модерност и намерно изазивао скандале својим часописом „Зенит“; Растко Петровић, који је у својим делима призивао књижевне апокалипсе; Станислав Винавер, који је са разарајућом иронијом сецирао традицију; и Димитрије Митриновић, готово мистична, харизматична фигура 20. века, који је, као визионарски мислилац, повезивао светове – од уметника групе „Плави јахач“ у Минхену до револуционарног покрета Млада Босна.
Господине Тешићу, како је Европа с почетка 20. века изнедрила такав револуционарни приступ какав је била авангарда? Да ли је њен кључни допринос у свести да свака епоха мора императивно пронаћи свој аутентични језик и модус операнди?
Авангарда, према Флакеру, јесте стилска формација, покрет, радикални стваралачки тип модернизма, или пак серија -изама – феномен је превратничког, рушилачког духа у целокупној светској уметности 20. века који у себи скрива бројне непознанице, неодгонетнуте тајне стваралачког процеса који је оставио неизбрисив, могло би се рећи и пресудан утицај на модерне уметничке, а напосе поетске пројекте прве половине 20. века. У књижевном смислу авангарда још увек изазива неспоразуме – ипак, књижевни историчари и теоретичари се у једној чињеници слажу: пројекти авангардне књижевно-уметничке праксе су саставни део традиције поетског модернитета без обзира на недоумице, неслагања, критичке размирице, сукобе мишљења… и у том смислу свака нова епоха, или боље рећи генерација стваралаца, намеће свој аутентични језик.
Када и како започиње српска авангарда?
Када говоримо о српској авангарди, њен почетак пада у 1902. годину песмом „Пустите ме како ја хоћу!“ Милана Ћурчина – што је поетички парадокс, у „Српском књижевном гласнику“ Богдана Поповића и Слободана Јовановића, потом део те превратничке приче је Станислав Винавер са песничком збирком „Мјећа“ (1911) и „Причама које су изгубиле равнотежу“ (1913). Обиље авангардних -изама двадесетих година чини српску књижевност равноправном књижевном културом у европском контексту: футуризам Д. Митриновића, суматраизам и етеризам Милоша Црњанског, експресионизам С. Винавера, Б. Токина и других, динамизам Б. Токина и Андрића, зенитизам Љ. Мицића и других, дадаизам Д. Алексића и антидадаизам Б. Ве Пољанског, конструктивизам Б. Токина, хипнизам Р. Драинца, негативизам М. Димитријевића, космизам С. Миличића и Ј. Косора, интеркосмизам Б. Ковачевића, синтетизам свих -изама Р. Петровића, интуитивизам Т. Манојловића и Р. Младеновића, светокретизам и панреализам Б. Ве Пољанског, надреализам М. Ристића и других итд. Значи бројна палета различитих изама који су део и европске авангардне традиције.
Стиче се утисак да су европска и српска авангарда делиле идентичан ДНК – дух побуне и експеримента. Да ли је најрадикалнији и најаутентичнији израз тог духа на Балкану био круг око Љубомира Мицића и часописа „Зенит“?
У праву сте: и српска и европска авангарда, како кажете, „делиле су идентичан генетски код“, уз напомену да је свака национална литература унутар свог револуционарног преврата трагала за својим посебностима. Донекле се слажем да је зенитизам у кругу најрадикалнијих пројеката песничке уметности – свакако, али никако се не смеју заборавити поетички радикализми Милоша Црњанског, који је први међу најрадикалнијима, да је његова „Лирика Итаке“ најнападанија песничка збирка уз „Откровење“ Растка Петровића. Авангарда, пре свега српска (и остале југословенске, али не само оне), јесте опсесивна тема мојих истраживања.
Чини се да ниједну прилику нисте пропустили да авангарду не наметнете као парадигму књижевне праксе?
И као уредник и као књижевни историчар, авангардне поетичке радикализме сам покаткад наметао и мимо воље оних у чијем сам сарадничком кругу деловао. И као професор књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, на којем сам утемељио предмет Књижевност српске авангарде (на основним студијама, у међувремену је спојен са српском модерном против које је и дигла глас!) и Авангардне, неоавангардне и експерименталне тенденције у српској књижевности 20. века.
Посебна прилика је био улазак у редакцију „Књижевне речи“ Јовице Аћина 1977. године.
Потпуно сте у праву. Била је то прилика да се авангарда наметне као важна књижевна чињеница. То није било нимало тешко, јер је и сам Аћин стваралац модернога стваралачког опредељења. Била је то и година када је у Загребу Александар Флакер са својим сарадницима организовао велики међународни скуп о руској авангарди окупивши најзначајнија имена европске славистике. Ту и тада сам се дефинитивно везао за пројекат авангарда. „Књижевна реч“ је у три наставка објавила тематске целине са скупа „Књижевност, авангарда, револуција. Руска књижевна авангарда 20. стољећа“ под симболичним знамењем Крлежиног „Пламена“ (1919). И тако се историјска авангарда, али са теоријским рефлексијама данашње критичке мисли, дефинитивно одомаћила на страницама „Књижевне речи“, поготову од 1980. до 1984, када сам био главни уредник овога листа. Авангарда, дакле, постаје уредничка окосница „Књижевне речи“, а Александар Флакер, најбитнији и најзаслужнији за реинкарнацију и ре/интерпретацију авангардних пројеката, поред тога што је један од најприсутнијих и најзначајнијих сарадника листа који је бескрајно много допринео и његовом међународном угледу, јесте онај чаробни спиритус мовенс мог књижевноисторијског заноса.
Мицићев зенитизам нуди парадокс: он је космополитски по форми и стилу, али дубоко укорењен у балкански дух. Мицић је веровао да периферија може да парира метрополама својом сировом свежином. Колико је његова фигура „барбарогенија Балкана“ – као виталне силе која треба да регенерише уморну и декадентну Европу – била прорачуната провокација усмерена ка западноевропској авангардној елити?
И „Зенит“ и зенитизам, са својим балканским духом, својим барбарогенијством, идејом о балканизацији Европе, на жалост многих мрзитеља, којих је било, и којих и данас има, део су српске, па и хрватске и европске авангардне баштине. Наравно, имао је много тога космполитског у својој концепцији, али је наметнуо тзв. балканизам као дух који је требало да покори Европу и њену традицију. Да је радикално оплемени, преобрати, измени.
Оснивач и уредник Љубомир Мицић је најконтроверзнији, најнападанији, најоспораванији, најомаловажаванији, најтрагичнији јунак српске културе с једне стране (у тзв. интелектуалним круговима Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије), а у светском контексту једна је од најуважаванијих, најпознатијих, најцењенијих личности авангарди са југословенских простора двадесетих и тридесетих година 20. века. Примера ради, већ 1925. године у својој изузетној, капиталној историји европске авангарде Гиљермо де Торе, шпански авангардист и књижевни историчар, истиче посебност и вредност зенитизма и „Зенита“, часописа који је у сваком смислу био међународни часопис чија је рецепција по своме обиму у светским гласилима недосегљива. Часопис који је и по свом уметничком изгледу засигурно један од најлепших и дизајнерски најавангарднијих стваралачких експеримената, који и данас зрачи својим визуелним изгледом. Једном речју, Љубомир Мицић је творац светски најзначајнијег авангардног покрета српско-хрватско-словеначке књижевности.
Прича о „Зениту“ и зенитизму превасходно се везује за Љубомира Мицића?
Да, али чињенице нам говоре о много сложенијим приликама у српској књижевности двадесетих година. Главни обезвређивач свега новог у тим годинама Марко Ристић, кључни књижевни идеолог педесетих и шездесетих година протеклог века, у својој надалеко чувеној „Књижевној политици“ (из 1952. године) о нашем трагичном јунаку је у свом „Индеx“-у написао: „Мицић, Љубомир, српски списатељ, антиталент и мистификатор, уредник `Зенита`, оснивач зенитизма, идеолог барбарогенија, и ето тако: ништа.“ Била је то пресуда за потпуни изгон творца светског авангардног покрета из српске и хрватске литературе. Неистине о „Зениту“ и зенитизму почињу се исправљати тек почетком седамдесетих година, и то уз жестоке полемичке спорове, и уз невиђен отпор према исправљању произвољности, намерних кривотворења, али и неописиве мржње према Љубомиру Мицићу, и зенитизму у целини. Исправљању грехова према „Зениту“ и зенитизму у српској књижевности највише су учиниле Ирина Суботић и Вида Голубовић – убедљиво су доказале европску и светску вредност зенитизма серијом сјајних истраживачких и интерпретативних студија и расправа. Не треба заборавити ни Зорана Маркуша.
Један изузетно актуелан феномен који се везује за Мицића јесте његова склоност ка псеудоисториографији и псеудосадржајима, још од првог броја „Зенита“, преко „Манифеста србијанства“, до романа „Барбарогеније децивилизатор“. Колико је псеудоисториографија за њега била свесно уметничко надахнуће и средство полемике?
Ипак, чини ми се да псеудоисториографија и псеудосадржаји не чине доминантни део садржаја „Зенита“. Нажалост, те врсте текстова доста је исписао Мицић. Такви текстови су зачињени жестоким полемичким пасквилама против свих оних који су се усудили да умањују или обезвређују „Зенит“ и зенитизам. Ту Љубомир Мицић није имао мере, и то је оно што је учинило да се умањује вредност и часописа и зенитизма уопште. Мицић је тим опскурним полемичким псеудодискурсом дисквалификовао најзначајније српске авангардисте који су били највреднији сарадници у 13 бројева „Зенита“ из 1921. и 1922. године: дадаисту Драгана Алексића, потом песнике и прозне писце Винавера, Кракова, Растка, Душана Матића – потоњег надреалистичког песника, јединог који се нашао у зенитистичком „јату“! Најрадикалнији у својим дисквалификацијама био је у памфлетима против Крлеже (у његовом исказу Крпеже!), Ујевића, Косора. И хрватске културе у целини. Наравно, „Манифестом србијанства“ Мицић је највише “помогао” неким проучаваоцима авангарде, да можда с правом, демонстрирају дисквалификовање и обезвређивање значаја и вредности „Зенита“ и зенитизма…
Растко Петровић, 1921. године у „Бурлески господина Перуна, бога грома“, разара традиционалне наративне форме, док годину дана касније објављује превратничко „Откровење“. Може ли се његово спајање митског (прасловенског) и ултрамодерног дефинисати као специфичан антрополошки експеримент, и на који начин његова унутрашња, лична апокалипса кореспондира са колективном апокалипсом тог времена?
Потпуно сте у праву, ваше питање је и одговор – све те одлике су кључне поетичке ознаке његовог поетског радикализма и у „Бурлески…“, а нарочито у „Откровењу“. Растко Петровић је велики европски авангардни стваралац српске књижевности 20. века – засигурно један од веома ретких (наравно, не заборављајући Станислава Винавера!) који је из модерне европске (превасходно француске!) традиције у српски поетски модернитет укључио врхунске вредности, притом никад не занемарујући посебности и изузетности српске традиције (усмена лирска песма, мале форме, легенде, предања, митове итд.). Растково монументално песничко дело „Откровење“ је својеврсна синтеза различитих слојева националне и европских традиција.
Растко Петровић је мислио и говорио о оплодњи, о костићевским укрштајима разноликих модерних традиција са српском, дакле са оном чијем језику и култури припада… Растков удео у стварању модерне српске традиције је огроман, васељенски… Надреалистичко речито ћутање о свему ономе што је Растко Петровић у авангардном контексту двадесетих година даровао српској књижевности можда је у новоме читању авангардне традиције и најречитије признање. Превасходно зарад надреалистичке кривотворачке магије про домо суа, која је, ипак, на крају века, колико-толико, демистификована. Надреалистичка прича о српском модернизму је једна велика српска књижевна лаж која није могла, осим закратко, умањити европску изузетност Растка Петровића, Црњанског, Винавера, Драинца, Настасијевића, Монија де Булија, Ристе Ратковића, Рада Драинца, Драгана Алексића, па чак ни зенитиста… Иако је Ристић аутор једног од најоштријих памфлета против српских модерниста Растка и Црњанског (који је у том часу жив, у емиграцији, у Лондону!) „Три мртва песника“, ипак је својом сјајном антологијом „Песме моје младости“, емитованом и објављеном у часопису „Трећи програм“ (1969, недавно у Загребу 2025), на неки начин окајао своје грехове према авангардистима двадесетих година.
Растков роман „Дан шести“ је посебна прича. Како посматрате тај фасцинантни лук у Растковом стваралаштву: пут који полази од авангардне пародије у „Бурлески“, иде преко експресионистичког зова у „Откровењу“, а завршава се дубоком егзистенцијално-филозофском рефлексијом у „Дану шестом“?
Можда је критички суд Станислава Винавера из његовог програмског есеја „Муза Растка Петровића“ права илустрација свега досад реченог о њему. Прочитаћу вам један део: „Свако његово дело јесте новост, јесте догађај, јесте откровење, јесте сами живи живот. (…) Он је први писац наш који је најзад у пуном смислу посркао далеку и јасну васељенску културу Француске, примио је, схватио је и кад је схватио како је кобна, није је кукавички одбацио, већ оплођен њоме, опијен стварно, загњурио се у чудно и неслућено и неизражено благо каљавога, непроходнога, друмовида шкрипећега ситно практичнога, лажљивога, крвавога, уздржљивога изненада и несносно – мегаломанскога Балкана. И Македонију, која је срце Балкана, опева најрађе овај Шумадинац и овај Француз.“
Растко Петровић, најзначајнији српски авангардиста, није творац ниједног -изма, али се с разлогом може рећи да је и експресиониста, и зенитиста, и дадаиста, и хипниста, и надреалиста, и неоромантичар, и суматраиста, и космичар, интуитивиста итд. Можда би се, с пуним правом, могло рећи да је Растко Петровић творац авангардног синтетизма у српској књижевности.
Укратко: да је Растко Петровић српској модерној књижевности оставио најоспораванију и најзначајнију песничку књигу српске авангарде „Откровење“, која се може ставити у ред најзначајнијих остварења, чак, и европске авангарде, жанровски неухватљиву прозну структуру „Људи говоре“ (и роман, и новела, и трактат о говору…), чудесну књигу путописа „Африка“, те романе „Бурлеска господина Перуна бога грома“ и „Дан шести“ (који јесте својеврсна синтеза модернистичког писања, неспорно сами врх српске модерне романескне уметности) – по свему томе Растко је засигурно врх врхова модерности не само у српској књижевности, већ знатно више и шире.
Станислав Винавер је био духовити разарач литерарних ауторитета и мајстор пародије, што најбоље сведочи његова „Пантологија новије српске пеленгирике“. Да ли је Винаверова свепрожимајућа иронија заправо наш, аутохтони пандан дадаистичкој негацији смисла, али прожет специфичном аромом књижевног кабареа, где он наступа као бриљантни конферансије који исмева окоштале форме?
Винаверова пародија је, свакако, у вредносном смислу и европска књижевна чињеница. Пародије (Пантологије/Алајбегова слама) у критичком систему Станислава Винавера имају изузетно место. Као специфичан тип критичког текста појављују се већ у његовој раној стваралачкој фази. Објављује их под псеудонимом Трајко Ћирић. Винаверова основна намера је била да критички оспори „Антологију новије српске лирике“ Богдана Поповића, која се у часу појављивања наметнула као канонска књига. Или боље рећи да се обрачуна, да је персифлира, да јој се наруга, јер је, по Винаверу. „Антологија новије српске лирике“, у суштини, била искривљена слика новијег српског песништва. У педесетим годинама 20. века пародија у Винаверовом критичком систему добија другу функцију: пародије у „Алајбеговој слами“ су и сатирични и памфлетски текстови, каткад и пасквиле, дакле рукопис који одликује и извесна интелектуална дрскост, самим тим и храброст, да се аутор суочи и сукоби са стварношћу, и са идеолошким ујдурмама баш тих педесетих година. Винаверова пародија уједа, разара и ауторитете и каноне, моделе надврхњује или обесвећује.
Живот и поетика Марине Цветајеве између Ероса и Танатоса (други дио)
Шта је, по вашем суду, најбитније када говоримо о Винаверу?
Прво, одмах морамо констатовати да је Станислав Винавер најевропскији уметник-путник у српској култури, али и најсрпскији у европској традицији, с којом је био у стваралачком дијалогу као есејист, критичар (књижевни, музички, позоришни, ликовни, филмски), песник, пародичар, полемичар, преводилац (с француског, немачког, енглеског, руског, шпанског, пољског и с италијанског језика, а знао је латински и старогрчки – да ли у српској култури постоји чудак језикозналац и језикотворац сличнога кова?), приповедач и путописац, новинар и репортер, књижевни историчар, уредник – јесте један од најзначајнијих и највреднијих интелектуалаца модерне српске књижевне уметности и културе 20. века. Широкога образовања, неспутаног и неканонизованог духа, увек је био у жестоком спору са сваком врстом догматског, идеологизованог, нормативистичког и позитивистичког мишљења.
Посебно, готово митско место у језгру балканске авангарде заузима Димитрије Митриновић – младобосанац, езотерик, човек за кога Кандински каже да „као муња улази у суштину ствари“ и који у Минхену 1914. држи предавање „Јуриш сутрашњице“. Како објашњавате његову невероватну харизму и способност да спаја светове: од утицаја на „Плавог јахача“ и филозофију свечовека владике Николаја, па све до круга револуционара попут Мустафе Голубића и Богдана Жерајића?
Српска књижевност у Митриновићу имала је мислиоца (филозофа, естетичара), песника, критичара и есејисту који је у револуционарном пројекту младобосанаца у свему надрастао средину из које је потекао. Као метеор је севнуо, необично кратко се задржао у југословенском авангардном контексту, све је у његовом активизму било футуристичког опредељења, отиснуо се у свет и метеорски засјао у Минхену у друштву са Василијем Кандинским у његовом „Плавом јахачу“. Па у Лондон, у свет коначне езотерије… Цитираћу Предрага Палавестру, који засигурно у много чему припада традицији модерности Димитрија Митриновића, о коме је у својој монументалној монографији „Догма и утопија Димитрија Митриновића“ записао: „Динамични оптимизам вере био је испуњени морални принцип његовога живота, чудноватог, својеглавог, пуног дрскости и тајанства, живота какав могу да воде само они који имају храбрости да се издвоје из општих токова и да крену за својом звездом, утолико радије и лакше ако крећу у непознато.“ Митриновићев брат се присетио после смрти да је Димитрије себе објашњавао библијским параболама, попут ове: „Буктиња гори, ватра је упаљена. Ја сам онај који сеје, али не диже жетву.“
Па зар је чудно што је такав светски, превратнички дух имао утицаја на револуционаре попут Мустафе Голубића, Богдана Жерајића.
Данило Киш у причи „Дуг“ бележи да је управо Митриновић открио Андрићу да „изван ових несрећних касаба постоје и бољи и сретнији свјетови“. Када то увежемо са Андрићевим есејом „Наша уметничка динамика“ из 1922. године, где каже да су туђи утицаји потребни само као средство, а не као циљ – како видите ту транзицију наших авангардиста од радикалног бунтовништва и преврата ка зрелој, аутохтоној културној синтези?
На почетку, важно је да укажем на један детаљ: овај Андрићев есеј-програмски текст, потписан знаном његовом скривалицом Р. Р., пронашао сам у ускршњем броју „Републике“ (у коме су објављене и Андрићеве песме), прештампао сам га у „Васионском самовару“, првој књизи антологији југоавангарде 1902-1934 (2000). Овај есеј нећете наћи у тзв. критичком издању Андрићевих дела!
Књижевноисторијска „шетња“ кроз шуму српске авангарде (ековски речено!), дакле кроз један недовољно истражен или пак погрешно и површно приказан прелом и преврат унутар српске књижевности у прве три деценије 20. века – од Ћурчиновог поетско/поетичког „Пустите ме како ја хоћу!“ (1902) до „Турпитуде“ Марка Ристића (1934) чини ову нашу причу о поетско/поетичким радикализмима у српској књижевности, чини ми се, врло провокативном. Оно што ми се од самог почетка наметало као парадигматска идеја јесте говор о традицији авангарде или пак о авангарди као традицији унутар српске књижевне културе, али и културе југословенске или југословенских књижевности са кључним поетичким обележјем о раскиду са традиционалистичким моделом књижевне уметности. И наравно, суочио сам се са елиотовским концептом традиције као низа вредности који стварају један поредак унутар система једне литературе, али и са парадоксом када је реч о авангарди: да ли се може и сме говорити о традицији авангарде. Наш одговор је после пет деценија бављења књижевноисторијским експериментом, радикалним преломом и превратом унутар српске и осталих југословенских књижевности, да се данас и овде може и мора говорити о традицији авангарде или пак о авангарди као традицији. Напросто и због чињенице што је стваралачка пракса искорака из већ канонизоване традиције модерне прве и друге деценије 20. века наметнула у раздобљу између два светска рата сасвим нови тип и певања и мишљења о књижевности чији су главни јунаци Црњански, Винавер, Растко Петровић, зенитисти браћа Мицићи, Драинац, Де Були, Д. Алексић и др. – и сами надреалисти који су унутар тог контекста, који можемо означити као авангардистички, нека врста опреке ономе што се стварало двадесетих година, односно помало парадоксално авангарда унутар авангарде, или, пак, авангарда контра авангарде. Или нека врста антиавангардистичког авангардизма (Марко Ристић и Ђорђе Јовановић против тзв. „модернизма“ двадесетих година).
Живот и поетика Марине Цветајеве између ероса и танатоса (1. дио)
Када сагледате своју вишегодишњу књижевноисторијску шетњу путевима авангарде, о чему је правилније говорити: о традицији авангарде или о авангарди као традицији?
Не, та шетња је природно наметнула и говор о традицији авангарде, односно о авангарди као традицији, јер се испоставило да су поетско-прозне чињенице попут „Мјеће“, „Прича које су изгубиле равнотежу“, „Вароши злих волшебника“, „Пантологије новије српске пеленгирике“ и „Нове пантологије“ С. Винавера; „Лирика Итаке“, „Приче о мушком“ и „Дневник о Чарнојевићу“ М. Црњанског; „Откровење“, „Бурлеска господина Перуна бога грома“, „Људи говоре“ и „Дан шести“ Растка Петровића итд. (иако превратничко-експериментална) остварења су високе, изузетне уметничке вредности која су успоставила сасвим нови књижевни модел, односно нови контекст и поредак унутар српске књижевности, дакле један нови тип традиције модерности. Успостављање сасвим новог система вредности унутар књижевноисторијског контекста српске књижевности у прве три деценије 20. века значио је и могућност за говор о традицији авангарде или авангарди као традицији.
Ипак, на крају морамо признати да је Андрићев манифест „Наша уметничка динамика“ чудесан и вишезначан у много чему. Он је, наравно, врло важан део авангардне приче од тог револуционарног исказа „Будни су само пјесници и атентатори“ – па до ових „Ми живимо у једном динамичном времену. Оно је пуно нових културних тенденција.“ Или: „У нашој се души сударили – у напору за јединство – сви конфликти, сви контрасти и све тенденције најновијих социјалних и књижевних покрета.“ На крају мудар, андрићевски закључак, да „Ново треба новим бранити. Само је тако наша уметничка динамика могућа.“
Напокон, из уметничке, авангардне и превратничке динамике изродили су се класици српског модернитета (Црњански, Растко, Андрић, Винавер, Настасијевић, Драинац, Т. Манојловић, Ст. Краков, Токин, па зашто не рећи и Пољански, М. Ристић, Мони де Були и други), а њихов авангардизам је постао у много чему узор за много тога новог у књижевностима на, некад, заједничким југословенским просторима.
Загреб је за српску авангарду најважније књижевно средиште
Лука, када сте ме позвали да дам интервју НИН-у, „комедијант случај“ је удесио да сте ме пронашли у Националној и свеучилишној књижници у Загребу, месту које је за мене симболички и у научноистраживачком смислу најзначајније, култно место. Верујем да сам са најдужим истраживачком радом у Свеучилишној од оних који долазе из иностранства, јер сам сваке године од 1972. уплаћивао годишњу чланарину. У дубоком сећању ми је и она стара на Марулићевом тргу (сада је то Архив Хрватске), па све до ове чудесне Шуварове петоспратне задужбине. Сјајна у сваком смислу јер све у њојw функционише беспрекорно. И да назначим: што се тиче српске периодике између два светска рата, све је у беспрекорном стању и она је на просторима бивше Југославије у том смислу најбогатија. Овде сам што се тиче авангарде, велике теме за наш разговор, највише тога и урадио, пронашао.
Можда је и најприродније и најважније да на самом почетку укажем да је Загреб за српску авангарду један од најважнијих књижевних средишта. У Бенешићевом „Савременику“ (1917-1919) и Бартуловићевом „Књижевном југу“ (1918-1919) Милош Црњански је објавио највећи број песама из „Лирике Итаке“, најзначајније песничке књиге српске авангарде; исто тако највећи број прича из збирке „Приче о мушком“. Друштво хрватских књижевника објавило је и његову прву књигу, драму „Маска“ са оним дивним писмом пријатељу Бенешићу, у коме читамо: “Ко га је родио? Мати једна од камена као Мештровићева; ко му је био отац? – Ох, он је син Дон Кихотов.” Чак би се морало рећи да је, заправо, почетак српске авангарде, онај најрадикалнији део, везан управо за Загреб. Кад томе додамо загребачке године „Зенита“ (1921-1923), дадаистичких часописа „Дада танк“ и „Дада џез“ Драгана Алексића и „Дада јок“ Бранка Ве Пољанског, онда та књижевноисторијска чињеница постаје и драматична, и за сваког објективног историчара обавезујућа. А преко ње се тако олако прелази. Свакако најзначајнији је двоброј Беговићеве и Визнерове „Критике“ из 1921. године, који објављује антологију „Београдске литерарне заједнице Алфа“, а чине и српски и хрватски писци (Винавер, Црњански, Растко, Ујевић, Косор, Манојловић, Краков, Токин, Кулунџић, Дединац…).
Дакле, ухватили сте ме на делу: управо овде у највећем и најзначајнијем храму хрватске културе, науке, књижевности и уметности уопште, завршавам коначне допуне за три књиге. Прва је „Нове оријентације“ Иљка Горенчевића, која је настала по жељи мог великог учитеља Александра Флакера (који је био и остао најзначајније име хрватске, југословенске и европске авангардологије), а далеке 1989. предата Графичком заводу Хрватске, односно уреднику Ненаду Поповићу. Нажалост, издавач је пропао, рат је учинио своје и тај рукопис је завршио у Жидовској опћини у Загребу, до њега нисам успео доћи, тако да сам се морао упустити у његову реконструкцију. Друга је „Загребачка књижевна авангарда“, или дијалог и сусрет српске и хрватске авангарде у Загребу, који је био зачуђујуће богат у раздобљу од 1917. до 1931. године. Трећа је „Антологија југословенске авангарде“, коју сам крајем прошлог века симболички насловио „Четири = један: српска, хрватска, словеначка и авангарда Мађара у Југославији“. Дакле, затварам један узбудљив књижевноисторијски круг баш овде у Загребу. И издавачи ће бити загребачки.
Извор: НИН
