Издвајамо занимљиву цртицу из историје дјеловања Института за биологију мора Камен нобеловца (#28/65), као дио серијала објава поводом јубилеја – 65 година научног рада и истраживања, коју ИБМ објављује на својој страници.
У дворишту Института за биологију мора, поред црквице Светог Илије, налази се један камен који наизглед ничим не одудара од осталог камења уоколо.
Институт, односно Палата Радоничић, има дугу историју. А дуга историја, ако је иоле озбиљна, обично носи и понеку легенду. Једна од њих води нас у 1969. годину, када је у тадашњем Заводу за биологију мора у Котору (данашњем Институту за биологију мора Универзитета Црне Горе) одржана међународна радионица „Неурофизиологија и понашање“. Радионица је организована у сарадњи Међународне лабораторије за истраживање мозга са Међународном организацијом за истраживање мозга, ИБРО (International Brain Research Organization).

Котор је у том периоду био важно мјесто међународне научне обуке у области неурофизиологије. Радионица је окупила 45 младих истраживача, постдокторских сарадника и младих универзитетских наставника из више земаља, док су предавачи долазили из САД, СССР, Чехословачке, Пољске, Југославије, СР Њемачке, Француске и Мађарске. Међу њима су били и академик проф. др Љубиша Ракић и проф. др Радослав Анђус.
Мало ко је тада могао претпоставити да ће један од учесника, тада двадесетпетогодишњи Ервин Нехер, двадесет двије године касније, 1991. године, добити Нобелову награду за физиологију и медицину, заједно с Бертом Сакманом, за открића о функцији појединачних јонских канала у ћелијама, односно за рад који је довео до развоја patch-clamp методе.
А гдје је у тој причи камен?
Према легенди, поткријепљеној фотографијама и сјећањима учесника, Ервин Нехер је током боравка у Котору сједио управо на камену поред црквице Светог Илије. Од тада је тај камен добио посебно мјесто у неформалној митологији Института. Легенда каже да научници који сједну на тај камен имају шансу да освоје Нобелову награду.

Научно гледано, узорак је за сада скроман. Статистичка значајност, како би се рекло, захтијева додатна истраживања. Али традиција је традиција, а наука је ипак довољно радознала да хипотезу не одбаци прије провјере.
На Институту ће се ове године десети пут организовати НЕРКА, међународна љетња школа посвећена академику Радославу К. Анђусу, а њен организатор, проф. др Павле Анђус, редовно полазницима прича о камену Нобеловца, и сваке године барем неко сједне на камен.
Зато, ако се затекнете у дворишту Института, поред црквице Светог Илије, и угледате један наизглед обичан камен, немојте га потцијенити.
Никад се не зна. Можда је управо то почетак једне сасвим озбиљне научне каријере.
Извор: УЦГ
