Пише: Јанис Варуфакис
Када су бомбе почеле да падају на Иран, прогнозирао сам да ће Доналд Трамп тамо доживети свој Ватерло. Посматрајући како његова МАГА коалиција, у којој су злокобно удружени огорченост радничке класе и пореске олакшице за милијардере, полако тоне у грађански класни рат, парафразирао сам Черчилов коментар о бици код Ел Аламејна: у другом мандату, пре Ирана, Трамп није доживео ниједан озбиљан пораз; после Ирана, неће остварити ниједну победу. И даље стојим иза те прогнозе, али мислим да је сада треба проширити новим запажањем: рат у Ирану је Трамповој дружини плутократа већ донео спектакуларну финансијску победу.
У републици која се одавно претворила у олигархију, мада периодично организује изборе, увећавање богатства плутократа игра веома важну улогу. Док радничка класа која је Трампа вратила у Белу кућу живи све теже због високих цена на бензинским пумпама и у супермаркетима, рат у Ирану доноси велику добит Трамповим донаторима – нафташима, власницима капитала у облаку, техно властели, предузимачима и финансијерима. Никада им није било боље. Док капетан тоне заједно с бродом, путници прве класе се укрцавају на раскошне сплавове за спасавање, носећи са собом свеже ратне дивиденде.
Хајде да покушамо да пратимо траг новца. Када је Русија напала Украјину 2022. године, компаније вредности преко 10 милијарди долара изгубиле су за 10 седмица невероватних 2,4 билиона укупне капитализације. Страх, неизвесност и баук рушења глобалног поретка збрисали су богатство невероватном брзином: акционари су научили да је рат у Европи лош за њихове профите. Упоредимо то сада са ситуацијом 10 седмица после бацања првих бомби на Иран. У истом временском оквиру, капитализација компанија вредности преко 10 милијарди увећала се за 5,6 билиона долара: пет хиљада и шест стотина милијарди долара, захваљујући рату који готово сви виде као лудост.
Брзина опоравка је импресивна, готово опсцена. После пуцања дот-ком мехура 2001. године, њујоршкој берзи је за опоравак требало 1.016 дана. После банкарског слома 2008. године, опоравак је трајао 1.365 дана. После шока пандемије, 217 дана. После руске инвазије на Украјину, 338 дана. Сви губици на берзи после Трамповог такозваног „Дана ослобођења“ и увођења високих тарифа елиминисани су у року од 57 дана. А рат у Ирану? Само 12 дана. И то је све: 12 дана је било довољно да Вол стрит заборави на велики рат у Персијском заливу који је светским тржиштима ускратио петину укупне количине извезене нафте, још већи постотак природног гаса и скоро 90% хелијума неопходног за производњу микрочипова – градивних елемената капитала у облаку. Онда не чуди то што је један мој студент на то констатовао да ово није тржишна економија већ мафијашки рекет прерушен у берзу?
Шта је довело до тог муњевитог опоравка? Уобичајени осумњичени. Пре свега, власници капитала у облаку, технолошки господари који су у глобалном хијерархијском поретку надмашили некадашње индустријске бароне и банкаре. Опоравак берзе је готово у целости резултат сливања огромних количина новца у АИ сектор – упркос високим трошковима за микрочипове и енергију. Полупроводничким гигантима као што су Нвидиа и ТСМЦ вредност је порасла за 26%. Alphabet је увећао тржишну капитализацију за 1,038 билиона. Амазон: 663 милијарде. Микрософт: 209 милијарди. Оракл: 142 милијарде долара. То нису апстракције. Те бројке приказују директан трансфер друштвеног богатства – ваше и моје будућности, будућности сваке радничке породице – у рачуноводствене књиге мале приобалне елите која увек успева да профитира од смрти и хаоса.
Нови класни рат унутар МАГА покрета је све извеснији. Последице рата у Ирану најтеже погађају оне секторе који служе припаднике МАГА покрета и запошљавају их. Компаније које обезбеђују робу и услуге широке потрошње – роба на полицама у Волмарту, ауто делови, основне потрепштине за домаћинство од којих зависе Американци из радничке класе – поднеле су најтежи ударац. Сектор метала и рударства пропада, што угрожава пензионе фондове у Охају и Пенсилванији. Погођене су и фармацеутске компаније, као и малопродаја и логистика, због чега цене лекова расту, док се производна радна места и даље гасе.
Занимљиво је да је чак и одбрамбена индустрија – уважени војно-индустријски комплекс на који нас је Ајзенхауер упозоравао – лоше прошла. Зашто? Зато што инвеститори страхују да упркос високој тражњи амерички произвођачи неће бити у стању да повећају производњу. Предебели су, преспори и бирократизовани; чак ни рат не могу ефикасно да искористе. И тако, док се радници Локхид Мартина и Раyтеона суочавају с неизвесношћу сутрашњег дана, њихови извршни директори се жале на проблеме у ланцима снабдевања. То је најдубљи израз класног рата: када шефови нису способни чак ни компетентно да ратују, цену за то плаћају радници.
Поред власника капитала у облаку задовољни су и нафташи. Али не они на које сте помислили. Не гиганти као што су Ексон-Мобил или Шел, који су заправо на губитку откако су ирански дронови и ракете оштетили катарско постројење Рас Лафан – само Ексон је изгубио 25 милијарди долара вредности, што је пад од 4%. Не, прави победници су независни фракери средње величине који копају у пермском басену Тексаса и Новог Мексика. То су Трампови људи. То је његова политичка база.
За разлику од великих компанија које управљају глобалним системима и могу да поднесу знатне флуктуације цене нафте, независним фракерима је потребна цена од најмање 65 долара по барелу да би уопште покрили трошкове производње. Од јула 2025. до фебруара 2026, цена нафте је била испод тог нивоа, што је довело до затварања капацитета и губитка 30% радних места. Али, након што је Трамп послао рат и смрт на народ Ирана и блокирао Ормуски мореуз, сектор фракинга је процветао. Сада их брине превисока цена нафте, знатно изнад жељеног распона од 90 до 95 долара по барелу, што је зона максималног профита, пре него што услед преноса трошкова инфлација почне да поткопава домаћу тражњу – што бар делимично објашњава зашто је Трамп зауставио рат у Ирану: покушао је да спусти цену нафте на циљани ниво.
Неки људи ме оптужују за економизам, за учитавање превише политичких тумачења у економске податке. Али то су важне ствари, ако не Трампу лично, онда бар његовом кругу – пријатељима предузимачима који му сада воде дипломатију, техно властели и брокерима с Вол стрита. Као и мој пријатељ и колега Џејмс Галбрејт, верујем да би се ти људи побунили ако би заоштравање сукоба довело до скока цене нафте преко 120 долара, јер би то изазвало рецесију која би потпуно уништила не само базу МАГА покрета, него и пермски басен. С друге стране, окончање бесмисленог рата носи ризик превише ниских цена и пропасти фракинга као исплативог метода вађења нафте. Подешавањем интензитета сукоба да би постигао жељену цену, Трамп успешно прелива богатство из џепова америчких потрошача – као и сваког бизниса који се ослања на транспорт, грејање и пластику – директно у џепове својих пријатеља. Најкраће речено: гласачи МАГА покрета сада у просеку троше додатних 500 долара за бензин сваког месеца, док донатори из пермског басена купују себи још по једну кућу за одмор. То није државничко понашање. То је увођење предузетничког пословног модела у геополитику: извешћемо контролисани удар, надувати цене имовине и наплатити ренту. И то је најдиректнији доказ да класни рат унутар МАГА покрета улази у нову фазу. Док база крвари, они на врху се госте.
Трагедија је у томе што овај механизам коришћења рата за пренос богатства беспрекорно функционише само зато што је остатак западног света изгубио способност да се одупре. Нигде то није болније очигледно него на примеру Европе која је ратом у Ирану највише погођена, а најмање га разуме; њени лидери се збуњено тетурају и понављају флоскуле о „европском суверенитету“, не чинећи ништа да тај суверенитет заштите.
То се све догађа у тренутку када европска индустрија већ трпи тешке последице замене зависности од јефтиног руског гаса зависношћу од прескупог течног природног гаса из Тексаса и Новог Мексика. Европа извози индустријске робе које захтевају стабилне ланце снабдевања и предвидљиве цене. Нажалост, рат у Ирану је увећао трошкове осигурања испорука преусмеравајући танкере на Рт добре наде. Пошто флуктуације цена нафте и гаса директно утичу на трошкове производње у Европи, гашење енергетске инфраструктуре у Персијском заливу директно погађа све европске ланце снабдевања који зависе од петрохемије.
Европски потрошачи, чија је куповна моћ већ умањена мерама штедње у последњих 15 година, као и инфлаторним ударом 2022, суочавају се с новим притисцима услед раста цена увозних роба, а немају домаћих вишкова енергије којима би се удар ублажио. Резултат је даље продубљивање готово дводеценијског колапса инвестиција у Европи – што је прави узрок пада продуктивности и губитка конкурентности Европе у заиста важним секторима, као што су електрична возила, зелена енергија и капитал у облаку. Европска индустрија је практично принуђена да Трампу плаћа ратни порез зато што то одговара рентијерском моделу америчких плутократа.
У међувремену, наши лидери у Бриселу, Берлину, Паризу и Риму упорно понављају мантре о „стратешкој аутономији“ као да оне имају неку магијску моћ. Најављују буџете за одбрану, убрзање зелене транзиције и фабрике чипова – али све то остаје само на папиру. Одбили су да изграде фискални капацитет на нивоу читаве Европе. Сада одбијају да се суоче с чињеницом да ће без јединственог трезора и дипломатске иницијативе за мировну и безбедносну агенду за Евроазију Европа бити жртва сваког наредног сукоба који амерички олигарси пожеле да изазову да би увећали своју добит. Докле год Европа буде оклевала, трошкови унутрашњег класног рата који раздире МАГА покрет испостављаће се на плаћање нашим фабрикама, нашим социјалним државама и нашим становницима.
Суровост таквог поступања је застрашујућа: Трампови плутократи тачно знају шта раде. Они размишљају искључиво о ренти и вредности своје имовине. Рат не виде као трагедију, већ као финансијски катализатор за постизање бољих цена. И верују да ће база МАГА покрета – људи који остају без посла када фракери затворе бушотине, који плаћају увећане цене бензина и хране, који гледају како им се пензије топе док потрошачки сектори пропадају – поново гласати за човека који је обећао да ће казнити елите. Чак и ако не гласају за њега, увек могу да га замене неким новим лудаком.
Генијалност америчке олигархије је у томе што успева да увери своје жртве да треба да су задовољне сопственим развлашћивањем. Али класни рат унутар МАГА покрета је стваран и ближи се тачки кључања. Ускоро ће заваривач у Мичигену приметити да му је пензија у фонду 401(к) нестала без трага, док је фракер у Тексасу купио још један авион. Једног тренутка ће возач камиона схватити да су цену од 100 долара по барелу одредили политичари, а не тржиште. То је дан када ће се МАГА коалиција распасти по јединој линији раздвајања која је икада имала значај: то је класа.
Још верујем да је нападом на Иран Трамп потписао своју политичку смртну пресуду. МАГА база можда изгледа лојално, али њена издржљивост и отпорност на све тежи живот нису безгранични. Нова фаза класног рата унутар покрета показује да се његове унутрашње контрадикције не могу заувек скривати иза кулиса културног рата. Оне су јасно исписане ценом бензина, колапсом акција у потрошачком сектору и сјајним билансима нафтних компанија у пермском басену. Да ли та спознаја стиже на време да оживи америчку демократију – и европску индустрију – сасвим је друго питање. Засад, бомбе настављају да падају, плутократи славе, класни рат бесни, а Европа спава.
Извор: UnHerd
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
