Разговарао: Мића Вујичић
Списатељица Ан-Гаел Балп живи и ради у Паризу. Каже да су књиге које су је одушевљавале у детињству неисцрпан извор инспирације. Такву фасцинацију светом и те доживљаје преноси деци у сопственим причама. Њен роман Страшна библиотекарка добио је 2021. неколико значајних награда. У Београду је била на Молијеровим данима, и на читањима, промоцијама, сусретима с младим читаоцима, представила стрип за децу На задатку: опрема за базен, из циклуса под насловом Тића и дружина Веселе ламе (издавач: Креативни центар; илустрације: Зое План, превод: Зорана Рацков).
Перипетија се тиче купаћих гаћа. Дружина Веселе ламе треба да спасе Павла од казне, пошто је заборавио опрему за базен. Да би то извели, Тића, Рада, Јустина, Јо и Војин морају да разраде и спроведу озбиљан план. Ушуњаће се, позајмити опрему за пливање из торби другара, откључати врата чачкалицом и обавити мисију тако да их нико не примети…
Креативни центар скреће пажњу да је серијал о Тићи идеалан избор за децу што уче да читају. Да је текст у облачићима једноставан и прегледан, а да живописне илустрације, са незаборавним авантурама дружине, олакшавају разумевање дијалога.
Често учествујете на фестивалима и разговарате са ђацима да бисте подстакли страст за читањем.У књизи Како сам постала писац, јунак узме бележницу познатог писца док овај гостује у школи. Аутобиографска згода? Почетак?
Није аутобиографска! Несумњиво, имамо своје бележнице, свеске, где складиштимо идеје, нешто записујемо. У почетку, замислила сам за тај роман говори о писању за децу. У ствари, била је то врста водича да би се помогло најмлађима са жељом да пишу. Потом сам помислила на оне без те жеље… Неће узети моју књигу, иако можда воле да пишу, међутим, тога још нису свесни. Поново сам размотрила идеју и развила сторију из нотеса, да би сви, чак и они без списатељских амбиција, могли да је имају у рукама и истовремено приступе поменутим саветима. Заправо, да открију како и сами желе да постану књижевници.
Дечак с том „украденом“ свеском има једанаест година. Једанаест година има и девојчица у другом вашем делу: она не иде са туристичком групом у обилазак дворца, него се отисне у сопствену авантуру. Намерно сте изабрали да читав низ протагониста има једанаест? Или се ради о случајности?
Почела сам да пишем када сам била дете. Била сам много одушевљена делима Роалда Дала. Нарочито Чарлијем и фабриком чоколаде. Читала сам је изнова и изнова јер нисам хтела да изађем из те приче. Добро памтим да ми је на ум пало: написаћу наставак да бих остала с ликовима. Имала сам десет, једанаест… И те како ме је обележило ово искуство, од тада себи говорим да никад нисам изашла из фабрике чоколаде. Волим да се обраћам том узрасту. Ко зна… Можда се на тај начин обраћам оној себи са жељом да приповеда.
У једанаестој прекидамо школовање код учитеља или учитељице. Одједном ступамо међу наставнике, у свет одраслих. Преломни, стресни тренутак.
Управо у роману о бележници, дечак који проналази нотес, налази га недељу дана пре преласка у те поменуте више разреде. Паралелно, дакле, иде заплет о уласку у више нивое основне школе, где он открива нове професоре, другачија правила, седми или осми разред. Реч је о стресним открићима у том периоду. У професорки, задуженој да води школску библиотеку, проналази некога ко ће му помоћи.
Колико се само ваших заплета догађа на базену! Памтим Духа у купаћем. Укључујући објављену епизоду серије Тића и дружина Веселе ламе.
Истина! (Смеје се.) Има их… У Француској је огроман догађај када кренете на базен.
Ликови непрекидно нешто проналазе на улици. Мачку, кутију с новцем, семе биљке.
У Француској стално имам сусрете са ученицима. Пре десетак лета, након што сам кренула са читањима и разговорима, радећи тада углавном сликовнице, један мали ме је упитао: „Зашто у твојим књигама увек има неко ко нешто пронађе?“ Била сам изненађена питањем. Нисам дотад сама приметила… Немам објашњење. Моја машта сама то ради…
Киш је говорио о уделу чуда. Рукопис поведе аутора…
Тај удео чуда јесте мој омиљени удео. Не волим баш труд. Боље нека чудо води.
Незаобилазна тема јесте „бити другачији“. У роману Сва та бука око косе, девојчица прихвата чињеницу да је њен брат постао панкер, офарбао косу у зелено…
Битан мотив! Нешто што и у свом животу једнако доживљавам и примењујем. Моје дете, са доста проблема у школи, постало је панкер. Сада није панкер, али видела сам реакције људи на улици док смо пролазили. Питала сам се како све подноси, гледајући и проучавајући те погледе. Како може да понесе толику количину коментара, терета. Истовремено, била сам изузетно поносна што је одабрао пут.
У наслову Нисмо то очекивали – како смо дошли до ове тачке, на власт долази Странка слободе. Не прихвата ништа што није по мерилима партије.
Књигу је писало нас седам књижевница, непосредно пред председничке изборе у Француској. Први избори са страхом да ће крајња десница доћи на власт… На несрећу, издање је и даље актуелно. Свака од нас требало је да изабере једну тему. Радећи истовремено, одлучиле смо се за изборе. Узети по породицу и сагледати утицај какав ће на њу имати гласање.
Глумци се силно труде да у позоришту лик учине уверљивим. С друге стране, деца верују у измаштану стварност и пре него уђу у позориште. Драмски уметници морају да јуре машту детета? Тешко је писати за децу… После новогодишње представе за најмлађе, глумица ми је казала да се осећа као да су је извадили из корпе са сломљеним играчкама.
Да бисте писали за децу, на известан начин, и ви морате да постанете дете. Треба да се ставите у кожу јунака и покушате да сагледате свакодневицу њиховим очима. Није ми тешко пало јер сам почела да пишем као мала и навикла сам да су такве књиге мој свет. Много волим да причам са младима. Чудесна врста интеракције.
Теоретише се да су деца другачија него када смо ми били мали.
Немам утисак. У суштини нема разлике. Има их у образовању. Но, неретко се тврди да сада не воле да читају, али када се сретнете с њима, уколико је наставник добро радио на књизи о којој дебатујемо, онда је то незабораван моменат. Срећни су да нас виде. Имају безброј питања… Зато и волим издања за узраст од девет до дванаест година. Доба у коме су довољно зрели да постављању сложена питања, а истовремено сачувају дечју радозналост, ону каква се помало губи с адолесценцијом.
Кружила је анегдота са конгреса у Југославији. Боцкајући Иву Андрића, колега вели са говорнице да се не може приповедати као пре, јер воз иде трипут брже. Андрић одговара: „Воз јури, али мајка још увек носи дете у стомаку девет месеци.“ Гаџети се мењају, али универзалне теме остају.
Чињеница је да понекад убацим мобилни телефон. Претражује се по интернету. Али прича је увек конструисана онако како се некада конструисала.
Обележавају се две и по деценије од премијере филма о Харију Потеру. Сећам се да сам 2012. питао књижевника Лева Гросмана, аутора саге о Мађионичарима, о утицају Џ. К. Роулинг. Пошто је почео да пише Мађионичаре – казао је – Роулингова још увек није била објавила Потера, али како су се њене књиге појављивале, све су снажније утицале на њега: „Ухватио сам себе како у роману заправо пишем одговор на њих.“
Није утицала на мене. Искрено, нисам је ни читала… Остала сам у тим годинама, као блокирана у средини осамдесетих, међу људима из мог света. Иначе волим стрип.
Играте се елементима фантастике. Бајке, дворци, змајеви, вукодлаци. Успавани ванземаљци. Роботи.
Убацујем елементе фантастике. С тим да је то фантастика по угледу на Дала. Видећемо чудне ствари, зле људе, моћне злоће… Упркос, не залазим у научну фантастику. Остајем у свакодневном животу. И мало га зачиним.
Свакодневица је битна. Плакат у позадини Тиће и Веселе дружине – На задатку: опрема за базен поручује: „Имаш неки проблем? Хајде да разговарамо.“
Ми имамо одговорност да штитимо децу. Једина наша разлика у односу на књижевност за одрасле! Опште мишљење, вероватно, свих писаца за младе. Можемо да говоримо о свему али не било како. Док радим на рукопису, увек имам на уму, на срцу, мисао: када дете затвори књигу, да је увек затвори са пуно наде, да после буде срећно. Идеја водиља јесте да их не оставим с осећањем трауме.
Избор студената: Ноћ у срцу
Полемишући о најужем кругу Академије Гонкур, студенти француског језика и књижевности у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Београду одлучили су да добитница Гонкурове награде студената Србије на овогодишњим Молијеровим данима буде Наташа Апана. Њен роман под насловом Ноћ у срцу, о коме је кратко говорила за Радар у новембру 2025, како сада описују, бави се темама егзила, идентитета и породичних траума. Радња прати ликове који покушавају да пронађу своје место између прошлости коју не могу да забораве и садашњости у којој се осећају изгубљено. Кроз њихове приче ауторка истражује како сећања, миграције и породичне тајне обликују човеков идентитет. Стил књижевнице оцењују као веома поетичан и емотиван, али истовремено суздржан и прецизан, додајући да она успева да прикаже унутрашње ломове јунака без претеране драматизације, ослањајући се на атмосферу, тишину и суптилне емоције. „Посебно место заузимају осећај усамљености и потрага за припадањем, што књигу чини универзалном и блиском многим читаоцима.“ Њен роман До сутра објавила је 2016. Издавачка кућа Клио, у преводу Љиљане Мирковић: прозу о Адаму, провинцијалцу, и Мауританки Анити, што се упознају, заљубе и венчају, па са ћерком Лором преселе се на југозапад, на обалу Атлантског океана…
Извор: Радар
