Piše: Jelena L. Petković
Na Balkanu dobro razumemo teret rečenice da država opstaje na raskršću bogate istorije. Realnost tačke spajanja persijske, indijske i kineske civilizacije i ruske imperije jesu nasilje i duboki ožiljci usamljenog marša zemlje kroz surovu prošlost.
Vazduh je težak u Dušanbeu. To nije samo od čestica prljavštine koje guraju Tadžikistan na vrh najzagađenijih država sveta. Mirnoća i kruta sporost svakodnevnog života pulsiraju opreznost koja vibrira ispod površine i dodaje naročit utisak na detaljne opise međunarodnih organizacija o represiji nad borcima za ljudska prava, advokatima, novinarima i političkim protivnicima. Realnost države pod „krovom sveta“ planinskog masiva Pamir je gvozdena pesnica autokratskog režima.
„Ovo nema nigde. Zar moram sve da objašnjavam“, besno je kazao putnik na nacionalnom aerodromu kada mu je policijski službenik gurnuo da popuni obrasce o razlozima svog dolaska. Drugima je poručio: „Ostavite pasoše ovde i idite. Doneće ih u hotel.“
Isključenjem interneta kontroliše se protok informacija. Prošle, usred govora ambasadorke Velike Britanije Ketrin Smiton, upala je tajna policija i izbacila sve prisutne, govoreći da je skup neodobren
Dok još vuku kofere, vlasnike brojeva stranih mobilnih operatera, SMS će obavestiti da nisu platili carinu za lični mobilni telefon. Uz opis modela i petnaestostocifreni IMEI broj (međunarodni identitet mobilne opreme) za koji većina ni ne zna da ih njihov uređaj ima, stiže i poruka da će, ako ne plate carinu u roku od 30 dana, usluga telefonije biti ukinuta. Crvena lampica se pali – ako je lokalni operater tako lako pokupio ove podatke, može, a nije apsurdno pretpostaviti da hoće, imati uvid u svaki poziv, poruku i pretragu na internetu.
Persijska baština i ratni ožiljci
Taksisti, živi barometri društva, na svim stanicama sveta sa pridošlicama uglavnom spremno započinju razgovor. Sprovodeći politiku nultog zagađenja, u kineskim belo-zelenim električnim BYD (Build your dreams) vozilima, sva je šansa da taksi vozači neće progovoriti ni reč. Belodano je da će i vaše pitanje imati jak eho, baš tamo gde ne treba.
Ime Dušanbea, ranije Staljinbada, glavnog grada Tadžikistana sa 1.200.000 stanovnika, izvedeno je od persijske reči koja znači ponedeljak. Iz blizine, kuda god da pogled zahvati, posteri, čak i digitalni, predsednika Emomalija Rahmona, kazuju više od milion reči. I svuda je i sve „zahvaljujući i po odluci našeg predsednika“. Na glavnom gradskom trgu, parira jedino 43 metra visok monumentalni spomenik sa pozlaćenim lukom i krunom na vrhu. Centralna figura je 13 metara visoka statua Ismaila Samanija, samanidskog emira, „oca Tadžikistanaca“. Desnom rukom drži simbol mira i nacionalnog jedinstva – zlatno žezlo.
Kuda god da pogled zahvati, posteri, čak i digitalni, predsednika Emomalija Rahmona. I svuda je i sve „zahvaljujući i po odluci našeg predsednika“
Iz daljine, pejzažom Dušanbea upečatljivo dominiraju kranovi. U toku je uporan i masivan arhitektonski pokušaj da se nove zgrade stilski učine starijim, da se prestonica presvuče zapisom neke romantične, blistave prošlosti.
Prvi događaj koji je priredila zvanična rezidencija predsednika, a jasna kopija vašingtonske Bele kuće (pohvaliće se „veća od američke“) bio je sastanak Šangajske organizacija za saradnju 2008. godine. U to su uklopljene neonske instalacije koje vrište kroz bujno zelenilo glavnih gradskih parkova, punih crvenih i belih ruža, simbola bogatstva. Na to se nadovezuje saobraćajni most, Las Vegas estetike, koji sija i peva nacionalne pesme. Kažu, čak i kada se grad bori sa nestašicom struje. Dušanbe danas ima i Hajat i Hilton hotele, pun KFC restoran.
Nagorno Karabah, Crna bašta na planini: Azijski Balkan, azerbejdžansko Kosovo i Putin mirotvorac
Na drevnu persijsku baštinu i korene, podatak da se četiri lokacije nalaze, a 15 čeka uključenje na listu Uneska Svetske kulturne baštine, Tadžikistanci su posebno ponosni. Podvući će i zoroastrizam, danas bez sledbenika, a duboko utkan u savremeni kulturni identitet tadžikistanskog naroda, posebno kroz slavlje Navruza u martu. Na sliv imperija osvrnuće se dokazom da je tadžičkom jeziku, sličnom farsiju, iako ga pišu ćirilicom, koren u sasanidskom carstvu. Na Balkanu dobro razumemo teret rečenice da država opstaje na raskršću bogate istorije. Realnost tačke spajanja persijske, indijske i kineske civilizacije i ruske imperije su nasilje i duboki ožiljci usamljenog marša Tadžikistana kroz istoriju.
„Sa druge strane reke je Avganistan“, dvoznačna je poruka Tadžikistanaca. To nije samo činjenica o 1.357 kilometara dugoj državnoj granici uz tok Amu Darje, najduže reke centralne Azije. To je i podsetnik na terorističke napade 2010. godine, loše odnose sa talibanima, naročito od kada su njihove trupe, 2021. zakoračile u Tadžikistan
„Proučavanje običaja, tradicija i način života nehotice navodi čoveka da saoseća sa ovim vrednim narodom koji je pretrpeo toliko teškoća i patnje da se čovek može samo zapitati kako zbog svega toga nije nestao sa lica zemlje“, napisao je još 1910. godine jedan ruski istoričar.
Trauma krvoprolića građanskog rata 90-ih, zbog nespremnosti za novi početak nakon raspada SSSR-a, danas je živa osnova trase na kojoj se gradi nacija. Rat koji istoričari opisuju kao sukob regionalnih elita ili klanova za kontrolu nad državnim institucijama buknuo je maja 1992. godine. Bilo je potrebno osam rundi pregovora: u Turkmenistanu, Kazahstanu, dva puta u Moskvi i Taškentu, da bi konačno 1997. godine bila potpisana deklaracija o miru. Tačan broj žrtava se ne zna. Pretpostavke su da je ubijeno između 20.000 i 150.000 građana, da je od deset do dvadeset odsto populacije primorano da se interno raseli. Najveći broj izbeglica utočište je potražio u tada podeljenom Avganistanu. UNHCR je zabeležio da je oko 60.000 zatražilo pomoć pri prelasku granice na severu, a veruje da je bilo bar još 30.000 izbeglih.
Radikalizacija i sekularni identitet
Ono što će uslediti 2000-ih ukazuje da je deo radikalizovan.
„Sa druge strane reke je Avganistan“, dvoznačna je poruka Tadžikistanaca. To nije samo činjenica o 1.357 kilometara dugoj državnoj granici uz tok Amu Darje, najduže reke centralne Azije i informacija: „Razmislite sa čime moramo da se nosimo?“ To je i podsetnik na terorističke napade 2010. godine, izuzetno loše odnose sa talibanima, naročito od kada su njihove trupe, jula 2021, zakoračile u Tadžikistan. Sve zajedno je neizgovoreni „izgovor“ za žustri stisak vlasti pod jorganom borbe protiv terorizma. Američki Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS) primetio je da su „godine neumerenih i pristrasnih procena zamutile vode centralnoazijskog džihadizma do stanja gotovo neprobojne zamagljenosti“.
„Skeptici ignorišu dokazanu prisutnost džihadističkih grupa i njihovih tajnih mreža podrške. Zastrašivači preuveličavaju pretnju koju predstavljaju male grupe ekstremista i umanjuju dobitke koje autoritarne države dobijaju dramatizovanjem militantne pretnje“, pojašnjava CSIS.
Trauma krvoprolića građanskog rata 90-ih, zbog nespremnosti za novi početak nakon raspada SSSR-a, danas je živa osnova trase na kojoj se gradi nacija. Sukob regionalnih elita ili klanova za kontrolu nad državnim institucijama buknuo je 1992. godine. Pretpostavke su da je ubijeno između 20.000 i 150.000 ljudi
Govoreći o velelepnom religijskom bogatstvu, Tadžikistanci će sa užitkom podeliti priču o statui Uspavanog Bude ili Bude u nirvani, dugačkoj 13 metara, jednom od najupečatljivijih eksponata Nacionalnog muzeja starina u Dušanbeu. Podvući će da je to danas najveća statua Sidarte Gautame napravljena od gline, jer su dve veće, dva istorijska parnjaka iz 6. veka, Bude iz Bamijana, avganistanske provincije, 2001. godine uništili talibani. „Da ih niko ne može obožavati ni poštovati u budućnosti“, citiraće i rečenicu nalagodavca, talibanskog vođe Muhameda Omara.
Sa više od 90 odsto stanovništva islamske veroispovesti, Tadžikistan je 2024. zvanično zabranio „stranu odeću“, uključujući i burku i hidžab, kako bi „promovisao kulturne vrednosti i sekularni identitet“. Politika socijalnog izjednačavanja, saopštena kao „ohrabrenje građana da nose tradicionalnu odeću“, prevashodno je vidljiva na ženskim tunikama dugih rukava, jarkih boja, sa pantalonama ravnog kroja. Marame na glavi se vezuju na tradicionalni način svojstven ženama Tadžikistana.
Muškarca sa bradom je nemoguće sresti. Za to zvanične zakonske zabrane nema, ali se promaljaju priče da policija i to sankcioniše nasilnim brijanjima. Vlast dlake na licu vidi kao simbol ekstremnih religijskih stavova.
Stroga kontrola informacija
Ono o čemu se nikako ne priča je da se legendarni Put svile, na čijoj se trasi država nalazi, u ovom veku naziva i Putem droge. Prošle godine je Kancelariija UN za borbu protiv droge i kriminala (UNODC), uz podršku Biroa za međunarodne narkotike i sprovođenje zakona (INL) američkog Stejt departmenta, održala kurs o istrazi narkotika na Akademiji Ministarstva unutrašnjih poslova Tadžikistana.
Kazahstan – epilog
Prema indeksu slobode medija Reportera bez granica (RSF), Tadžikistan je među najniže ocenjenim državama, na 155. mestu od ukupno 180 zemalja sveta. Deset univerziteta školuje novinare, ali one koji pokušavaju da rade profesionalno, zastrašuje, ucenjuje i maltretira tajna služba, označava kao teroriste. Neki su, kao prošle godine glavni urednik nezavisnog nedeljnika Pajk, osuđeni na deset godina zatvora. Sva pitanja koja vlada smatra osetljivim, nije moguće medijski dotaći. Isključenjem interneta kontroliše se protok informacija. Na vrhovima prstiju je ove godine obeležen Dan slobode medija. Prošle, usred govora ambasadorke Velike Britanije Ketrin Smiton, upala je tajna policija i izbacila sve prisutne, govoreći da je skup – neodobren.
Muškarca sa bradom je nemoguće sresti. Za to zvanične zakonske zabrane nema, ali se promaljaju priče da policija i to sankcioniše nasilnim brijanjima. Vlast dlake na licu vidi kao simbol ekstremnih religijskih stavova
Očekivano populistički, Tadžikistan pokušava da se pozicionira kao igrač u oblasti veštačke inteligencije. Na prošlogodišnjoj Generalnoj skupštini UN, podneo je rezoluciju o korišćenju veštačke inteligencije za održivi razvoj, sa posebnim fokusom na Centralnu Aziju.
Čak 93 odsto Tadžikistana su planine. Država je dom oko 14,000 glečera, 60 odsto rezervi vode regiona. Ekonomija Tadžikistana, sa prosečnom platom od 300 dolara, u velikoj meri zavisi od doznaka radnika na privremenom radu u Rusiji. Odnosi sa uticajnim komšijom pali su na testu zbog učešća državljana Tadžikistana u napadu na moskovski tržni centar Krokus, kada je ubijeno 147 osoba. Rusija je proterala hiljade tadžikistanskih radnika, Tadžikistan je savetovao građane da tamo ne putuju. Ukrajinski obaveštajci su potvrdili identitet više od 900 Tadžikistanaca koji se u tom ratu bore na strani zvanične Moskve.
Tadžikistan je zemlja ljubaznih i nasmejanih ljudi. I bez tadžikistanskog somona u džepu nećete gladni izaći iz Mehrgon bazara. Prodavaci će u šaku gurati najukusnije suve kajsije, najmasnije orahe, pošećerene bademe, i fruktozni šok od osušenih dunja i lubenica. Kada ponude čaj, objašnjenje o kuglicama jogurta i ostacima hleba od kojih se pravi kurutob, nacionalni delikates, obrisaće svaku distancu koje ostale teme prave.
„Jao, pa ja znam odakle ste vi. Iz Jugoslavije nam je dolazio odličan nameštaj i najbolje cipele koje sam ikada nosio“, usledio je komentar na objašnjenje da sam iz Srbije. Nasmejala sam se. Konačno smo mogli da razgovaramo.
Izvor: Radar
